>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Dugi život Borislava Pekića

‘Pre vremena čuda’, antologija priča inspirisanih Pekićem (Laguna, Beograd 2020.): Pristup Pekiću većinom je predvidljiv i očekivan, kao u svakom ‘školskom zadatku’ ili priči na zadatu temu

Antologije su mesto moći, ili mesto gde se moć ustanovljuje. Prisustvo donosi lovorike etabliranosti, izostavljenost žig ostrakizma ili nedostojnosti. Istina, to više važi za tzv. reprezentativne antologije koje ‘promovišu najbolje’ u određenoj epohi ili u pojedinoj književnoj vrsti. Postoje i počasne antologije, inspirisane opusom pisca koji uživa kanonski status. Takav je slučaj sa antologijom ‘Pre vremena čuda’, koju je inicirala okolnost da se ove godine obeležava devet decenija od rođenja Borislava Pekića (1930, Podgorica – 1992, London).

Antologija ‘Pre vremena čuda’ sadrži priloge 16 zastupljenih autora, od kojih su svega dve autorke (priređivač i autor jedne priče je Vule Žurić). Pristup Pekiću većinom je predvidljiv i očekivan, kao u svakom ‘školskom zadatku’ ili priči na zadatu temu. Izuzmemo li uvodno sećanje Filipa Davida o svojih nekoliko boravaka u kući Pekićevih u Londonu tokom 1970-ih, što nije priča, niti je napisano da bi bila, ostale priče bi se mogle tipološki razvrstati na četiri vrste: one u kojima se Pekić javlja kao književni lik; one u kojima se javlja neko od likova iz Pekićeve proze ili publicistike; na one koje eksploatišu neku od situacija iz Pekićevih knjiga tako što je dopunjuju sporednim zapletima i, na kraju, tu su dve priče bez naglašene veze sa Pekićevom biografijom ili prozom. Poslednjem tipu pripada priča Jovice Aćina, koja je zapravo posvećena Makijaveliju. Narator boravi u Makijavelijevoj rodnoj kući, rekreirajući postupke renesansne proze (recimo Bokačove) i nastojeći da sa Makijavelija skine stigmu makijavelizma. Ova autofikcija, poetički karakteristična za Aćinovu poznu prozu, bila bi skoro sasvim uspela da nije njegove opsesivne navade da na silu boga u priču ne uplete končić fantastike i pokoju selebriti personu.

Najnesuvislije su mi, upravo kao najkonvencionalnije, priče u kojima se Pekić javlja kao književni lik. Kod Ljubice Arsić, na podlozi novele ‘Uspon i pad Ikara Gubelkijana’, Pekić sreće ni manje ni više nego Borhesa, pisca s kojim nije delio gotovo ništa, sem možda polihistorsku težnju. Kod Dejana Stojiljkovića pak, na podlozi Pekićevih pisama iz Londona, u dijalekatskoj priči koja se svim silama trudi da bude duhovita a ostaje pučki šaljiva, posredno se govori o Pekićevoj saradnji sa srpskom redakcijom BBC-ja. Bazduljeva priča, uspelija od prethodnih, u za njega ustaljenom maniru fikcionalizacije dokumentarnog, osvetljava ‘bočnu’ recepciju Pekića u Pekićevom rodnom gradu.

Ziheraške su priče koje se parazitski lepe na Pekićev narativ, najviše na roman ‘Besnilo’. To je očekivano zbog distopijske pandemije koju živimo, ali još više ili baš zbog toga što je ‘Besnilo’, kao primer žanra proze (bakteriološke) katastrofe, najverovatnije Pekićeva najčitanija knjiga. Žanrovski pisci žanrovski repliciraju Pekiću: odnekud prizvani Đorđe Bajić virus besnila sa Hitroua (Heathrow) donosi i širi po Beogradu, Oto Oltvanji sprovodi Indijana Džons potragu za kovčegom sa bacilom besnila, dok se još jedno selektorsko iznenađenje, Predrag Ličina, odlučio da njegov devetogodišnji narator sretne Pekića 1981. godine na Hitrou dok ovaj bude prikupljao građu za svoj roman.

Među najbolje priče spada žanrovska preinaka (ili satirična sotija) Darka Tuševljakovića. Ispripovedana je iz ugla fanatičnih poklonika teorija zavera koji su svoj pogled na svet utemeljili na Pekićevom fantasy trileru ‘Atlantida’. Protagonisti su likovi koji su poverovali u vladavinu robota nad pravim ljudima, potomcima Atlantiđana, što će im se surovo obiti o glavu. Jednako uspele priče su one Igora Marojevića i Slobodana Vladušića. Prva je inspirisana rečenicom iz ‘Kako upokojiti vampira’ koja govori da je posao policijske istrage stvaranje a ne otkrivanje istine. Priča se temelji na sugestivnoj atmosferi suptilnog maltretmana koji nemačka policija sprovodi nad naratorom kao pripadnikom Trećeg sveta, kao i stalnoj tenziji potisnute agresije, zapretene kod svih likova. Vladušićeva priča spada u red autofikcija ili, poput Bazduljeve, dokufikcije, u kojoj narator deli crte autorovog profesionalnog identiteta. Ključu izneverenog očekivanja pridodata je denbraunovska intriga i epizoda iz Pekićeve pseudobiografije.

Najočitiji problem Žurićeve hommage-antologije ‘Pre vremena čuda’ proističe iz žurbe da se u što kraćem periodu napišu prigodne priče, što je rezultiralo predvidljivim rešenjima. Veći problem leži u suženosti selekcije, koja je izostavila afirmisana imena srpske priče, recimo ona iz ‘Psećeg veka’ i niz autorki, što bi dalo na kreativnosti dijaloga s Pekićem i na subverzivnosti pripovedanja. Omaž je postao zbrzana ‘zahvalnica’ značajnom piscu, a antologija ne-nezanimljiv zbir vrednosno neujednačenih priča dominantno muških autora kojih je selektor uspeo ili želeo da se seti.

1/1