>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Fantom iz Katalonije

Jovica Aćin, ‘Srodnici’ (Laguna, Beograd, 2017): Roman koji će više značiti autoru i njegovim srodnicima nego čitaocima i književnim žirijima

Posle jedanaest knjiga priča, Jovica Aćin (Zrenjanin, 1946) se u 71. godini osmelio na svoj prvi roman. I, čini se po izboru u uži izbor za NIN-ovu nagradu, da nije omanuo, što se neće poklopiti sasvim, rečeno kurtoazno, sa prikazom pred vama. Jer 2017. godina je za roman na srpskom jeziku opet bila godina koja se neće pamtiti po izobilju izvrsnosti. Au contraire.

Roman ‘Srodnici’ predstavlja jednu, u najboljem slučaju, nategnutu novelu, čije razvučeno testo dobacuje tek do njene polovine; u trećoj četvrtini biva dopunjena pojedinačnim pričama, a u četvrtoj intertekstualno-detektivskim raspletom. Naime, roman (ako je to roman) počinje kao genealoška potraga koju preduzima narator sa svoja dva sina, rukovođen beleškom pra-pra-pra…-babe Rahilje, tražeći porodično poreklo u aragonskim brdima Španije, u mestašcu Acin. Dotičnu potragu možemo shvatiti i kao izveštaj o letovanju naratora sa sinovima u Barseloni sa izletom do Acina, ali to ne bi zvučalo neobično ni odveć romaneskno.

A za neobičnost pripovedanja pobrinula se naratorova opsesija ili opsednutost fantomom, koji je isprva neodređena prikaza (avet, bauk itd.), potom fantom B., da bi se razotkrio kao fantom čileanskog pisca Roberta Bolanja, ili njegovog proznog alter ega Artura Belana. Njega Aćinov narator nosi u sebi kao ‘unutrašnji glas’ i za njim poklonički traga u mestu Blanes, u kome je Bolanjo živeo. (‘Kad bi on bio begunac, ja bih bio njegov krijumčar’, poetski veli narator). Naravno da to nije sve, malo je to materijala za roman. Kako je Katalonija prirodno mesto čudesa, ne bi bilo logično da Jovica Aćin kao zatočnik fantastike izbegne da joj da svoj obol, što on i čini preko krimi intrige i umnoženog motiva nestanka. Prvo nestaje narator na 5-6 sati, uspaničivši svoje sinove, potom izvesni lokalni mladić koji je napastvovao nemačku turistkinju, potom i devojčica iz susedstva, Marijam, koja je na užas njene majke odvedena ocu Marokancu u Islamsku državu. Razume se da se i fantom čas pojavi čas nestane pred naratorovim pogledom sklonom čudu. Dakle, da popišemo šta smo imali: traganje za korenima, izveštaj sa letovanja, putopisne crtice, hodočašće Bolanju u čast, preganjanje s fantomom (ili fantomima), malo lokalne crne hronike, razotkrivanje naratorove veze s Bolanjom (nećemo vam reći koje) i oproštaj za kraj. Pa, nije malo za te pare.

Kada bismo literarnu mistifikaciju ostavili po strani, i time, razume se, naneli nenadoknadivu štetu zamisli romana, pa ‘Srodnike’ doživeli primarno kao izveštaj sa letovanja (termin izveštaj rabi i narator), ovaj bi se prozni narativ otvorio kao dirljivo obnavljanje bliskosti oca sa dvojicom sinova, maskirano simulacijom detektivske igre. Likovi sinova su oblikovani kao duhoviti i obrazovani sagovornici, uspešni u svojim poslovima, a lik oca i naratora kao tzv. autofikcijski lik (deli ime i prezime sa autorom), čije je pripovedanje neka vrsta posvećenog zaveštanja jednog usamljenog starca. U drugom smislu, ‘Srodnici’ su prozna sinteza ili neko zbirno ušće u koje su se ulili fragmenti Aćinovih prethodnih aktivnosti: uredničkih, autorskih, prevodilačkih i esejističkih; posvećenost Kafki, De Sadu, Bolanju; sklonost ka neobičnom i nadrealnom; mistifikacije i metafikcije. U trećem smislu, roman ‘Srodnici’ se pridružuje knjigama ‘srpskih Španaca’, recimo Gordane Ćirjanić i Igora Marojevića, i novijim evokacijama španskog građanskog rata Luke Tripkovića (‘Osmeh pod gorom maslinovom’) i Aleksandra Novakovića (‘Gloriosa’).

Teško da će ovaj ‘roman bez romana’ (naslov Sterijine parodije iz polovine 19. veka) postati NIN-ov laureat, jednako teško čitalački hit. Kako god da bude, neke knjige više znače njihovim autorima (i srodnicima), nego čitaocima i književnim žirijima.

1/1