Kratki roman ‘Milka zbogom, vidimo se sutra’ Nemanje Jovanovića (Čačak, 1974.) pripada podvrsti podstanarskog realizma stvarnosne proze više nego bildungs narativu o studentskim počecima jednog pisca. Sa stranica ovog romana zaskače nas enterijer podstanarskih soba u Beogradu čija teskobna nutrina razobličava patologiju nesrećnih stanodavaca u potrazi za dodatnim, a minornim izvorom prihoda i submisivnim ukućanima. Tek je ponegde naznačena ulica ili kraj grada, čime je narativni fokus izoštren na podzemlje egzistencije, na prinudu privremenog intruderskog zaposedanja tuđeg životnog prostora. Jovanovićev ‘čovek iz podzemlja’, ili iz podstanarskih soba, veoma je perceptivan, otuda su enterijeri i atmosfera svakodnevice prikazani detaljno i efektno, dok njegovo potucanje po jeftinim staništima i poslovima sa kojih brzo utekne ovom romanu pribavljaju kvalitet pikarskog romana. Romana o vagabundu koji je bolji od svog okruženja, dovoljno vitalnom da ostane posmatrač i dokumentarista jednog sveta u raspadanju, a ne njegov sastavni deo. Iako narator sreće neobične likove i scene (mogući pedofili, homoseksualni napasnik, transseksualni Rom koji beži od kuće, gramzivi, autoritarni i dementni stanodavci), naracija srećom izmiče tendenciji da se uobliči kao kompendijum bizarnosti. S druge strane, kao da je narator stariji od svog lika, odnosno težina egzistencijalne neuklopljenosti postigla bi veću efektnost da je stavljena kao teret nekom sredovečnom samcu nego studentu kome, po prirodi stvari, ovakve nezgode, čudne a efemerne, samo gode. Prednost Jovanovićeve proze jeste postojanje duplog dna kod naratora, izvesna zagonetnost njegovih erotomanskih poriva za prostitutkama i sitnih krađa, koja ovu naglo prekinutu pripovest može odvesti u nove naturalističke avanture.
Knjiga priča ‘Izohipse’ Denisa Čokića (Sisak, 1975.) predstavlja izazov razumevanju, otvarajući se tek pri ponovljenom čitanju. Lakše je reći šta ova knjiga nije: nije neomodernistički eksperiment, bilo bi to pretenciozno učitati u nju, iako podrazumeva obrazovanog čitaoca kome jezik pripovedanja kao hibrid, ukršten sa naučnim diskursom, ne predstavlja prepreku. Nije ni poligon stilskih vežbi, time bi se potcenila njena slojevitost, naporedo sa variranjem pripovednih tehnika, ‘kvantnim’ poimanjem vremena radnje, referencama na konceptualnu umetnost i na poznati Šredingerov misaoni eksperiment… A zapravo, krivulje koje povezuju tačke jednake nadmorske visine (definicija izohipsa) ne treba u tekstovima Čokićeve knjige povlačiti tražeći simbolički ili intertekstualni ključ, već se, paradoksalno, treba prepustiti ‘površnom’ sloju teksta ne bi li se osetila sva njegova ugnuća i uvijanja, tačke preseka i mesta transfera, recimo iz jedne vremenske ravni u drugu, sva vedrina i dinamika njegove povremeno uvrnute nadrealne logike (kao u prvoj priči ‘Cold facts’), da bi se, na kraju, iza privida uskomešanog besporetka, koji nije privid već sama supstanca teksta, osetio raskriven jedan biografski narativ, ‘priče sa letovanja’, ‘putopisne’ i ‘erotske’ priče, trauma posleratnog povratka (u rodni grad), dakle jedna prepoznatljiva žanrovska potka koja je trajno kontaminirana u ovoj atipičnoj poetici. Čokić je sklon izvrtanju perspektiva: tako u priči ‘Pukotina’ srećemo bivšeg upravnika psihijatrijske ustanove u ulozi pacijenta, dok je u priči ‘Misaoni eksperiment’ narator Šredingerova mačka (kod Čokića je mačak), koji iz mrklog mraka zamišljene kutije, satirično koliko i filozofski, dovodi u pitanje postojanje sveta izvan kutije vlastite svesti. U ponekom trenutku (ovaj) čitalac je poželeo da je svetlost, koja je možda osnovni element, fenomen i predmet refleksija ovih priča, u većoj meri prožela njihovu strukturu i učinila ih razvijenijim, ne nužno u smeru biografskih evokacija. Ne može se biti načisto sa ovim tekstom, treba stalno usklađivati nadmorske visine čitaoca i teksta, ponekad se javi izmaglica od razređenog vazduha, a ponekad more prejako ritmički šumi, hipnotišući našu pažnju.
