Hibridno-konceptualne knjige proze Mire Otašević, predvidljivo markirane kao romani, zauzimaju posebno, unekoliko kontradiktorno mesto u korpusu savremene srpske književnosti. Po ‘prirodi stvari’, proza eksperimentalne poetike ili prođe nezapaženo ili inkognito formira krug ‘elitističkih’ sladokusaca. Međutim, prethodni roman Mire Otašević, ‘Zoja’ (2012), obreo se u užem izboru za NIN-ovu nagradu, dok je najnoviji, ‘Gorgone’, podelio drugo mesto. Mira Otašević, dramaturg i ‘proučavateljka istorijskih avangardi’, brehtovski je sklona da poništi pripovednu iluziju fikcije i da čitaoca ‘angažovano’ suoči sa drastičnim istorijskim traumama. Do ovog trenutka povest recepcije njenih knjiga deluje kao evolutivna povest sa srećnim ishodom – od inicijalne anonimnosti do topline priznanja a preko atipične neoavangardne subverzije. Ali (što i neoavangardi sreću kvari) nevolje počinju sa zahtevnijom analizom ovih knjiga i njihovom komparativnom kontekstualizacijom.
Autorski trade mark Mire Otašević čini: 1) kombinacija fotografije i teksta; 2) posezanje za biografijama poznatih umetnika i 3) dominacija dokumentarnog nad fikcijskim. Status fotografije u strukturi knjige je autonoman i proizvoljan (knjiga ‘Zmajevi od papira’, 2008.) ili čisto ilustrativan i ukrasan, kao u knjizi ‘Gorgone’, gde su uz tekst umetnute fotografije većinom poznatih umetnika i intelektualaca, od Brehta do Prima Levija, od Jozefa Bojsa do Ai Vejveja (notorno ište opštedostupno, pa je logično da su fotografije preuzete sa Google Free Imagesa). U knjizi ‘Zoja’ stvar je neobičnija. Umesto fotografija imamo njihov opis (ekfrazu), koji se upliće u pripovedni tekst, i nekoliko Apolinerovih kaligrama ili piktograma, nejasno zašto unetih.
‘Zmajevi od papira’ od podnaslova eksplicitno ukazuju na to da je knjiga napisana ‘po motivima biografije Selmana Selmanagića’ (Srebrenica, 1905 - Berlin, 1980), pristalice Bauhausa, međunarodno priznatog arhitekte i graditelja stadiona ‘Valter Ulbriht’ u Berlinu 1950. U poslednje dve knjige Mira Otašević na pripovednu scenu pripušta ‘galerije likova’, fragmenti čijih biografija treba da obrazuju mozaik jedne turbulentne i tragične epohe. U ‘Zoji’ ‘centripetalna sila’ strukture je umetnost dokumentarne fotografije i njena medijska i politička uloga; u ‘Gorgonama’ zamisao je složenija i opisuje pretenciozni luk: uspon nacizma u Evropi i holokaust nad Jevrejima, Romima, homoseksualcima i komunistima – umetnost u funkciji politike i kulture sećanja – savremena umetnost pred izazovom izbegličke krize i revitalizacije evropskog fašizma.
Dokumentarnost teksta Mire Otašević pojačana je u završnom delu knjige ‘Gorgone’ dominirajućom upotrebom publicističkog diskursa i kolaža citata, preuzetih iz intervjua, medijskih članaka i knjiga sećanja, čime ‘Gorgone’ od kolažnog biografsko-istorijskog tabloa postaju polemička parabaza.
Komparativno gledano, ‘pismo’ Mire Otašević nalazi se između onih Daše Drndić, Dubravke Ugrešić i Slavenke Drakulić i neuporedivo je slabije od svakog od njih. Bez istraživačkog poduhvata i umeća sklapanja provokativne povesne evokacije Daše Drndić, bez erudicije i veštine neprimetnog prelaska iz eseja u pripovednu fikciju Dubravke Ugrešić, a opet i bez dosledne fokusiranosti na skrovita mesta pojedinačne biografije (Fride Kalo, Dore Mar ili Mileve Ajnštajn) Slavenke Drakulić, Mira Otašević žonglira opštim mestima i priziva istorijske selebriti persone, ostajući na nivou protestnog transparenta, proizvoljnog kolaža i napornog a dosadnog štiva.
U tom smislu, rečeno sa malo čitalačke gorčine, njene su knjige foto-slikovnice za odrasle koje takvom formom mogu zavesti neupućene i neoprezne, nalik zidnim novinama nekog anksioznog humanističkog kružoka ili kino-magazinu gde se na pozadini istorije kao tragičkog spektakla smenjuju sličice navodno egzemplarnih sudbina. Bez analitičke pronicljivosti i suvisle povezanosti likovnih priloga i teksta, bez relevantnih međusobnih veza prikupljenih biografija, ‘Gorgone’ su nešto koherentnije i tradicionalnije koncipirane u odnosu na njene prethodne romane, ali i dalje jedna rasuta knjiga notornih istina i ‘živi’ dokaz da atipičnost teksta ni izdaleka nije dovoljan preduslov njegovog kvaliteta.
