>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Republika ludaka

Dejan Atanacković, ‘Luzitanija’ (Besna kobila, Beograd 2017): Roman puta ili putovanja, i to ne onog koji se suočava sa preprekama (avanturistički), već kretanja koje ima čudne motive i natprirodan oblik. Poetički gledano, predstavlja spoj začudne proze i proze koja kritički reflektuje srpsku nacionalnu istoriju

Ovo nije prvi slučaj da roman-prvenac, ujedno prvo književno delo koje je autor objavio u životu, dobije NIN-ovu nagradu. Tako je za 2013. godinu NIN-ovu nagradu dobio Goran Gocić za roman ‘Tai’, što je bio težak procenjivački promašaj, ali je ojačao pattern, čiji je, recimo, uspešan primer Vladimir Tasić. Matrica je da inovaciju u recentnu literarnu ponudu unose autori koji ne dolaze iz sveta književnosti. Gocić je filmski kritičar i scenarista dokumentarnih filmova, Tasić univerzitetski profesor matematike u Kanadi, a novi NIN-ov laureat, Dejan Atanacković (Beograd, 1969), pripada svetu vizualnih umetnosti i predaje u Firenci i Sijeni. Inovacija, srećom, nije samo tematska i ne svodi se na uvođenje bazičnih profesionalnih preokupacija autora ili njegovo iskustvo svetskog putnika i život imigranta. Svoj doprinos iznenađenju trijumfa Atanackovićevog romana uneo je njegov izdavač furioznog naziva, koji se do sada nije bavio izdavanjem beletristike već stripova, pardon – grafičkih novela.

Struktura romana je relativno jednostavna. Nekoliko narativnih linija vode istom cilju, dolasku nekoliko likova u beogradsku ludnicu (‘Dom s uma sišavših’). Otuda je ‘Luzitanija’ roman puta ili putovanja, i to ne onog koji se suočava sa preprekama (avanturistički), već kretanja koje ima čudne motive i natprirodan oblik. Poetički gledano, Atanackovićev roman predstavlja spoj začudne proze i proze koja kritički reflektuje srpsku nacionalnu istoriju. Već u prvom poglavlju ‘preinačena’ je epizoda odbrane Beograda 1915. koju predvodi major Dragutin Gavrilović, čiju kratku besedu upućenu četi branilaca (lajtmotiv: ‘Vi nemate više da se brinete za svoje živote, oni više ne postoje!’), prisutnu u svakoj istorijskoj čitanki kao primer herojske žrtve i patriotizma, narator romana ‘Luzitanija’ vidi kao ‘kolektivno, romantično samoubistvo’. Lik njegovog majora Gavrilovića izriče istu besedu a potom raspušta svoju vojsku, da bi se i sam, posle puškaranja sa austrijskom izvidnicom, netragom izgubio u donjem Dorćolu. Ne čudi onda što je Atanacković deo radnje romana smestio i u 1903, godinu majskog prevrata i dinastičke smene na srpskom dvoru. Toj smeni prethodila je zavera i brutalan regicid koji su izvršili pripadnici tajne organizacije Crna ruka, pod senkom čijeg delovanja kao centra neformalne moći je proteklo tzv. zlatno doba srpske demokratije (1903-1914). Boje začudnosti brane paralelne i autonomne storije, jedna o povratku u Beograd iz Njujorka arhitekte opsednutog projektovanjem vlastite grobnice, druga o naučniku i proteranom taksidermisti (onome koji preparira životinje), a obojica će završiti u ‘ludoj kući’, a tu su i ostale pripovesti o stranim posetiocima ludnice, lekarima i filantropima.

Retko uspešan dizajn korica romana ‘Luzitanija’, crno-beli portret grupe čovekolikih životinja ili ljudi sa glavama različitih životinja, ilustrativan za zaplet i sam za sebe upečatljiv, za koji je takođe zaslužan autor romana. Ipak, proza ‘Luzitanije’ nije svesna bogate tradicije životinjskog prisustva u književnosti, od mitoloških metamorfoza i basnolikih naravoučenija do autonomije modernističke imaginacije. Atanackovićeve animalne prikaze ostaju na granici dosta jednoznačne fantastike, u srodstvu sa Kerolovom ‘zemljom čuda’, sa pretencioznom funkcijom da budu vodiči ka jednoj beskonfliktnoj utopiji koju oličava tzv. Republika Luzitanija, duševna bolnica u Beogradu za vreme Prvog svetskog rata, složna zajednica ravnopravnih individua, obolelih i lekara.

Više je problema sa kojima se nesupešno nosio narativ romana ‘Luzitanija’: zanemarena narativna perspektiva, suštinsko odsustvo zapleta, nedostatak ideje šta činiti sa likovima koji su se iz raznih daljina obreli u duševnoj bolnici, naivna i nedomišljena fantastika, opšta mesta u kritici megalomanskog nacionalizma, olako i ne posebno produktivno povezivanje tema iz oblasti psihijatrije, umetnosti i istorije… Sve to može da svedoči o autorovom ambicioznom početništvu pri pisanju romana koji je ostao osrednja skica i štivo prozirnih namera koje vrlo brzo zamori zahtevnije čitaoce.

1/1