>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Šta će biti s kućom? Nećemo je prodati

Ivana Đilas, ‘Kuća’ (prevod sa slovenačkog: Danica Ilić i autorka, Booka, Beograd 2018): Iako pripovedni tekst dobrim delom drži pažnju čitaoca, većim delom je i rasipa, jer se situacije ponavljaju, a radnja ne razvija

‘Kuća’ je slovenački roman prvenac autorke Ivane Đilas. Ostavši bez posla, naratorka je prinuđena da proda kuću u kojoj živi sa mužem i malim sinom i da od tih para kupi stan bliži centru grada. Da nevolja bude veća, ta kuća je kupljena uz pomoć bankarskog kredita i, sledi najgore, koji je uzet u švajcarskim francima. Na kraju romana sledi fini obrt: ono što smo čitali kao pripovest o prodaji kuće postaje jedna groteska, za koju nismo sigurni da li je treba doživeti pre figurativno ili fantastično. Čak i da prodaju kuću za maksimalan iznos koji traže, to neće biti dovoljno ni da otplati vrednost kredita, te se tročlana porodica seli u kućicu na drvetu, žickajući struju od suseda.

Ono što je ekonomsko u ovoj pripovesti Ivane Đilas nisu ‘samo’ pasaži i stranice posvećene mehanizmima uzimanja i otplate kredita ili detaljna deskripcija potencijalnih kupaca njene kuće i prodavaca stanova, čini se u Ljubljani, iako je ime mesta radnje hotimično nepomenuto. Ono što cementira ekonomski žanr romana jeste narativna opsesija procedurama komunikacije sa ekonomskim institucijama tržišnog poslovanja, opsesija izražena pored ostalih i na jedan dovitljiv i duhovit način, u formi spiskova koje naratorka često pravi – šta treba platiti, kupiti, urediti u kući da bi se prodala itd. Ovi spiskovi deluju kao poslednja (i neuspešna) racionalna odbrana pred bujicom dužničkih obaveza kojima se više ne može udovoljiti.

Narativ romana ‘Kuća’ Ivane Đilas nije esejistički. To je intimni katalog obaveza, planova i propuštenih prilika, kao i dnevnik svakodnevice u kojoj su figure muža i sina, kao i prijateljsko-rodbinski odnosi pali u drugi plan. S druge strane, narativni konstrukt nije sastavljen tako da bude protest u odnosu na tržišni sistem. Kao 40-godišnjakinja, naratorka je dete socijalizma koje se ne snalazi u posletranzicionom dobu. Ona pati od neartikulisane moći kapitalizma, ali ga ne prezire niti odbacuje. Sebi prebacuje zbog ‘pogrešne’ odluke da s mužem podigne kredit na 30 godina i da se iz stana u gradu presele u kuću na obodu grada, u seoski krajolik, iako je ta odluka bila racionalna (veći stambeni prostor i život u prirodi).

Nevolja ovog romana je u njegovoj redukovanoj dramaturgiji (prodajemo kuću-tražimo stan-‘pukli smo’), u nerazvijenim likovima koji prate naratorku, od muža do likova bliske rodbine (posebno lik naratorkinog oca), koji su blede figure jedne incidentne situacije i statisti drame sredovečnosti. Dakle, problem romana je u jednom prefokusiranom narativnom interesu u kome nije ostalo mnogo prostora za išta drugo sem za osnovnu situaciju, koja određuje i zaplet i osnovnu atmosferu romana. Samo pak pripovedanje ne uspeva da dočara melodramski potencijal te situacije, posebno do polovine romana kada se smenjuju poglavlja kao pisana pitkom blogerskom rukom za ženski časopis. Kasnije se atmosfera i sentencioznost zgušnjavaju, pa ispadnu i poneki fini pasaži poput onog o zapitanosti sredovečnih umetnika otkud to da su dobili decu tek u 40-im.

Iako pripovedni tekst Ivane Đilas dobrim delom drži pažnju čitaoca, većim delom je i rasipa, jer se situacije ponavljaju, a radnja ne razvija. Likovi ostaju u istom modu(su), analitički deo je nepretenciozan, ali i konvencionalan, tako da je roman ‘Kuća’ ispao roman jedne zamisli ili jedne situacije, sasvim osrednji. Taman takav da ne morate da ga ispustite iz ruku dok ga čitate, ali i da ga ne pamtite dugo nakon što ga pročitate.

1/1