>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Strela koja ne poleti

Vladimir Tabašević, ‘Zabluda svetog Sebastijana’ (Laguna, Beograd 2018): Nagrada ovakvom romanu čini čast jednoj književnoj sceni jer pokazuje da njena literatura nije postala sužanj komercijale, bestseller realizma, kulta aktuelnosti

Ovogodišnja NIN-ova nagrada donosi više iznenađenja, od kojih bar jedno, što takođe iznenađuje, nije neprijatno. Iznenađenje je da lovorike ponese roman za koji većina čitalaca neće biti sigurna u to šta je pročitala, ako se i prisili da ga pročita do kraja. Iznenađenje je da laureat, Vladimir Tabašević (Mostar, 1986), za svega tri-četiri godine uspe da objavi tri romana i toliko usavrši svoj stil da se vine do književnog trona nagrade koja prodaje tiraže, instant teleportuje u žižu medijske znatiželje, razume se kratkotrajne, i predstavlja okidač za godišnju turneju po provincijskim bibliotekama i ustanovama kulture.

Tabaševićev roman ‘Zabluda svetog Sebastijana’ možemo raslojiti u dve ravni: struktura i jezik naracije, ili na fabulu i na stil. Ono čime pleni ovaj autor jeste stil u kome se izdvaja bogatstvo nepredvidljivih poređenja i slika, odnosno jezičkih igara i dosetki. Ponekad u njima osetimo melanholiju ranog Crnjanskog (‘Danas kažu da mi duša miriše na mokrog psa’), negde zaum transimbolista (‘Šta žele gromovi, vruć hleb?’ ili ‘A belaj ko belaj, ličio je na svinju što se opire pred klanje’), negde figure dikcije (‘Uveče sam plakao i povraćao sve neka peraja, perje, perlice’), a ponekih rečenica se ni Milorad Pavić ne bi odrekao (‘U tom selu postoji paran broj češljeva i uvek neparan broj glava’). Time se ne iscrpljuje stilska raznolikost ovog romana, koji se za razliku od prethodnog ne može svesti na skup efektnih rečenica, a ostalo prepustiti zaboravu.

Struktura ‘Zablude’ je u svojoj osnovi jednostavna, ali i nepotrebno zamršena, toliko da su se u tom lavirintu izgubili i raspršena fabula i zaplitanju/rasplitanju još nevični autor. Dve trećine romana su koherentno oblikovane pretežno iz dečje perspektive kao bildungs narativ u kome pratimo rano mostarsko detinjstvo glavnog lika Karla Savića, koji će se, sa od oca rastavljenom majkom, u osvit rata preseliti autom za Beograd. No, ne lezi vraže, glavni lik je u isto vreme i narator. Ta naracije teče u kurzivu i kao da je tu reč o evokativnim obraćanjima preminuloj majci koje izgovara iz ustanove zatvorenog tipa za psihički labilne osobe, u koju je neznano kako dospeo. Za to ukrštanje dva tipa pripovedanja, a oba pate od povišenog stilskog pritiska, posebno onaj u kurzivu, može se reći da je podnošljivo, iako počesto demotivišuće, puno samodovoljnih iskaza i ponavljanja.

No u poslednjoj trećini knjige kreće glavolomni tour de force: evokacija izbegličke traume i ranih jada postaje iznenada narativ o beogradskoj umetničkoj sceni sa ‘galerijom’ skiciranih i ovlaš upotrebljenih likova. Tu je rediteljka Ema koja će po Karlovim pričama o sv. Sebastijanu postaviti pozorišnu predstavu, i ‘čupavi Dino’, izbeglica i kriminalac, i Žana, usiljena levičarka koja forsira ijekavicu iako je iz Jagodine, i saradnik Službe bezbednosti koji po zadatku posmatra predstavu…, i to mu je to. Šta je bilo s njima, videćete u narednom nastavku. A možda i nećete.

Da nevolja bude veća, čitalac je suočen sa doppelgänger efektom: Karlo, sa kojim se sve vreme družimo i u kurzivu i u normalu, u stvari je Dino koji će na pretposlednjoj stranici romana ‘priznati’: ‘Karlo, zabluda si, moja zabluda, meni, o meni.’ Na stranu sad ova divno sinkopirana rečenica, eto i rešenja naslova (izvinjavam se za spoiler), koje nas ostavlja u komi čitalačke zbunjenosti. Sveti Sebastijan, rimska ‘crvena beretka’ i konvertit, zaštitnik hrišćana pa mučenik, u Karlovoj/Dinovoj priči čudan svat jer podstiče rimskog vojnika da prereže vrat jednom hrišćaninu. Oličen u naraciji simbolom ježa, zbog silnih strela koje su mu se pri egzekuciji zabile u telo, on je i alter ego ovog dvojnog naratora, zapravo onda trojnog, ali i čista zabluda, dakle četverodelnog. Pa neka razume kako ko hoće.

I eto, to je Tabašević: naspram jezičke magije stoji smisaona konfuzija, zapuštene niti priče i nedostatak prozne veštine koju nadomeštava gomilanjem građe i mešavinom žanrova i formi. Završno iznenađenje je zaključak da nagrada ovakvom romanu čini čast jednoj književnoj sceni jer pokazuje da njena literatura nije postala sužanj komercijale, bestseller realizma, kulta aktuelnosti itd. Mestimične čitalačke muke i muke razumevanja ovakvog štiva, uz blagu depresiju, neophodna su žrtva koju treba podneti rado u slavu savremene (domaće) književnosti.

1/1