>

novosti logo

Longplejka

Auuu, ni Franz Bömer ne stoji drukče nego ja po pitanju longplejke! Nisam tada mogao prihvatiti da takav znalac i poznavalac Ovidija nema još i ploču na kojoj jedan njegov kolega kazuje stihove pjesnika kojem je on, Franz Bömer, posvetio cio život

U mojem redovnom i neredovnom bavljenju Ovidijem bilo je nezaboravnih zgoda. Jednu od onih za koje smatram da bi mogle biti zanimljive i drugima hoću da ispričam sada, a druge ću u nekoj drugoj prilici. Ta koju ću ispričati ne može stati sva na jednoj stranici, mora na dvije, a to znači u dva broja ovoga lista. Za tu povijest je povod, kako da kažem, mjerljiv dekadnim sistemom: ovoga marta se navršava četrdeset godina kako sam počeo prevoditi Ovidijeve stihove, to jest ‘Metamorfose’. Pola godine kasnije sam otišao u Düsseldorf, za šta zahvalnost dugujem Dragu Teševiću koga sam upoznao u Beogradu, a on mi je prvoga dana poznanstva dao ključ svoga stana na Luisenstraße 134. On je ostao još skoro mjesec dana u Jugoslaviji, a ja sam boravio u njegovu stanu, pa našao i posao na crno, te sam od zarade kupio komentirano 10. izdanje teksta ‘Metamorfosa’ u dva toma, s objašnjenjima Moritza Haupta, te s korekcijama i bibliografskim dodatkom Michaela von Albrechta. U tom izdašnom dodatku ima natuknica s naslovom ‘Schallplatte’ (gramofonska ploča) i tu stoji da je u Zürichu, godine 1959. objavljena longplejka sa tekstom i uvodom (Langspielplatte mit Text und Einführung) i da je naziv toga nosača zvuka ‘Römische Dichtung, lateinisch gesprochen von V. Pöschl’.

Odmah sam pohrlio da ploču nabavim. Da čujem kako to mjerodavna usta skandiraju Ovidijeve heksametre. Ono što sam na seminarima dotada slušao djelovalo mi je više kao sricanje s elementima mučenja. Za Pöschla sam bio čuo, znao sam da se zove Viktor i da je profesor klasičke književnosti na nekom njemačkom univerzitetu. Odem, dakle, u veliku univerzitetsku biblioteku i kažem šta mi treba. Čovjek za pultom ustane, uzme moju ceduljicu, priđe velikom katalogu, otvori barem deset ladica s karticama, pa pođe u drugu prostoriju, opet ladice, opet kartončići, i onda kaže: mi to nemamo, a vidim da nismo nikad ni imali. Pokušajte u Bochumu, oni su nešto bolje opskrbljeni nego mi, a ako ni tamo nema, onda München, Berlin, možda Heidelberg, ako ne nađete, onda nema druge nego pitati u Zürichu.

U ono vrijeme je telefoniranje koštalo, što bi Talijani rekli, oko iz glave, a para za putovanje radi neizvjesne potrage za jednom gramofonskom pločom nisam imao, te mi je ova ostala predmet zvani želja. Znam nekoliko pametara koji će mi odmah prigovoriti kako ima puta ondje gdje ima želje, ali moj put je ispadao duži što je moja želja bivala jača.

Prošla ta godina, došla druga, i u godini došlo ljeto. I u ljeto ja došao iz Beograda u Grab. A u to vrijeme došao na odmor i Sulejman Murić, koga svi zovemo Suljko, brat mojih triju snaha (tri moja brata su oženjena trima sestrama Sulejmanovim). Suljko došao iz Züricha, tamo radi. I ja zamolim Suljka da mi nekako (nekako ikako) dođe do longplejke s Ovidijevim stihovima. I Suljko uzme list papira, na kojem sam napisao naziv, naslov, godinu izdanja, te dodao još i molbu njegovom šefu da pomogne, ako ikako mogne, te da učini da se ploča posudi iz velike Zentralbibliothek, pa će mi je Herr Murić dostaviti, a ja ću je staviti na gramofon i čim je odslušam, vraćam je, po onome istom koji mi ju je i donio.

Nakon mjesec dana otkako se s odmora vratio u Zürich, Suljko javlja da ništa od ploče. Nema je u biblioteci. Bila jeste, ali je nisu mogli naći. I s njime u biblioteku išao i njegov šef lično, drukče je kad u biblioteku ode naš čovjek koji se muči sa schweitzerdeutsch nego kad ode Švajcarac, od roditelja Švajcaraca, čiji su roditelji, djedovi i pradjedovi Švajcarci. Da mi je neko drugi rekao kako u muzičkom odjeljenju najveće biblioteke u gradu u kojem je ploča objavljena i u prodaju puštena te ploče nema, ne bih mu vjerovao, ali Suljku vjerujem, jer on je od onih ljudi koji ne umiju slagati. Ništa, hvala Suljku, neka mi Suljko oprosti. Ja i dalje koji sam bio: praznih šaka, prazna pogleda, prazna sluha.

Uto se dogodi da opet odem u Düsseldorf. (Iz Zemuna, autom koji vozi slikar i pjesnik, moj zemljak iz Sebečeva kod Sopoćana Strahinja Novović Straja, koji živi u Halmstadu u Švedskoj. Opel karavan, nagurao Straja u njega desetak svojih slika, umotao ih, stavio nekakve folije, stiropore između njih. A na sjedalo iza nas dva velika džaka paprika kupljenih na zemunskoj pijaci. Paprike je naručio Drago Tešević, kod koga ću opet stanovati, da ih punimo kupusom i da nam budu za salate. Na Ljubelju su graničari i naši i austrijski više blenuli u paprike nego u Strajine umotane slike.)

Krenem da prevodim drugo pjevanje. Faetont i vožnja Sunčevih kočija preko neba, sumanuta genijalnost. Katalog sprženih krajeva, geografija sasušenih riječnih korita. Otac Faetontov, Fojbo, Helije na sinovu molbu da mu na jedan dan posudi kočiju i da preko neba provoza Sunce, kaže ovome: Ti si mi smrtna života, no besmrtno je ono što želiš (Sors tua mortalis, non est mortale quod optas). Drago u drugoj sobi prevodi Güntera Grassa ‘Skup u Telgteu’, povremeno se savjetujemo oko kakva izraza. Povremeno se riječima žešće podžapamo oko poneke riječi. Drago se tih mjeseci često dopisuje s Grassom, vidim kako otvara pisma od njega, dvaput se u mom prisustvu i čuo s njime telefonom, treba da se vide. Drago, kako da dođem do ove longplejke, pitam ga. Drago dobro poznaje moj zanos za Ovidija, on ga zove opsesijom, zna i da sam prošle godine putovao u Norderstedt da upoznam ovidijevca Franza Bömera, i da sam poljubio vrata. Franz Bömer je sa svojim monumentalnim komentarom ‘Metamorfosa’ za mene tada bio mitsko biće, kao Pigmalion, kao Orfej. Do tada su, od sedam, bila izišla četiri toma, ne znam da sam se i u čemu u ovom živovanju osjećao tako sigurno, kao u prevođenju Ovidijevih heksametara uz pomoć Bömerovih komentara. (Tih mjeseci mi je Milun Jevtić, koga nikad nisam upoznao, preko Draga poklonio četvrti tom Bömerovih komentara. Jevto, hoćemo li se ikad upoznati, da ti se zahvalim i usmeno?) Drago zna i da sam Bömeru poslije povratka iz Norderstedta, napisao pismo i ispričao mu kako sam išao da ga nađem, zna i da mi je Bömer na to pismo odgovorio i u odgovor (još ga imam) kazao kako mu je žao što ga nisam našao, kako on taj dan nije ni bio kod kuće, te kako je kod njih u Njemačkoj običaj da se dolazak, ako baš ne dogovori, a ono barem najavi. Sve to Drago zna, no mi kaže: pitaj Franza Bömera! To se meni učini da je dobro, i vidim da je skroz dobro to da upitam Bömera o toj longplejki. I ja zamolim Susanne Troesser, ona je tada stanovala s Dragom, e da napiše lijepo pismo Franzu Bömeru, da ga pita o toj ploči, a ja da pismo potpišem. I Susanne sjedne za Dragovu crvenu Kugelkopfschreibmaschine i napiše pismo. Drago pogleda napisano, ja potpišem, stavim u kuvertu i pošaljem.

Prođe sedam-osam dana, stigne pismo na moje ime i prezime, na adresu u Luisenstraße. Šalje Franz Bömer, Mozartweg 32, Norderstedt zu Hamburg. Otvorim kuvertu i u njoj presavijeni papir, i pročitam, sad navodim tri glavne rečenice: ‘Čuo sam da je prof. Pöschl objavio tu ploču, ali je ja nisam imao u rukama niti sam slušao njegovo kazivanje stihova s nje. Budući da je davno objavljena, moglo bi biti da je rasprodata. Možda bi bilo najbolje da pitate profesora Pöschla.’

Auuu, ni Franz Bömer ne stoji drukče nego ja po pitanju longplejke! To mi bude najneobičnije u cijeloj dotadašnjoj potrazi, jer je Bömer znalac i poznavalac Ovidija, što bi Nijemci rekli, bez paralele, njegova naučna akribičnost je nešto što mi i danas izgleda neostvarivo za jedan ljudski vijek. No svejedno, nisam tada mogao prihvatiti da takav ovidijevac nema još i ploču na kojoj jedan njegov kolega kazuje stihove pjesnika kojem je on, Franz Bömer, posvetio cio život. Tako sam tada gledao na te stvari, danas se čudim što sam tada tako gledao.

1/2