>

novosti logo

Intervjui Intervjui
Piše Dejan Kožul

Maja Pavlović: Štrajkam glađu jer ne želim da nas ugase u tišini

Lokalni i regionalni mediji u Srbiji trpe ogromne pritiske, pa tako i novosadski Kanal 9. Rashodi im se dižu u beskonačnost. Građanska neposlušnost je jedino što nam preostaje, kaže direktorka i vlasnica novosadske televizije Kanal 9

Treći put u manje od godinu dana, ovoga puta već više od 15 dana, Maja Pavlović, direktorka i vlasnica novosadske televizije Kanal 9, štrajka glađu zbog neravnopravnih uslova u kojima rade njena, ali i druge lokalne televizije. Ogromne takse koje su im nametnute, prvenstveno jer su bez njihove saglasnosti i bez zakonske osnove lokalni mediji preko noći preimenovani u regionalne, dovele su na stotine lokalnih medija do propasti. Moglo se to desiti i sa Kanalom 9, ali nakon što su iscrpili sve pravne mogućnosti Maja Pavlović se odlučila na štrajk glađu.

Predali ste svoje zahteve predsedniku Aleksandru Vučiću, ali odgovora još nema?

Zahtevi su izrasli iz činjenice da lokalni i regionalni mediji, ako hoće da budu nezavisni, trpe ogromne pritiske. Dižu im se rashodi u beskonačnost, a protiv mene su podnete i dve krivične prijave. Obe su odbačene, ali to je situacija u kojoj većina ljudi oseća strah i pred njim se povlače od nezavisne uređivačke politike.

Štrajk glađu je krajnje sredstvo. Šta ste sve do sada pokušavali da uradite?

Pošto sam diplomirana pravnica, moj jedini alat je bio pravnim putem. Svaki put kad je prema Kanalu 9 učinjeno nešto što je bilo protiv zakona, pisali smo tužbe, žalbe… I već pet godina ne mogu da dobijem nikakvu odluku. Pravno sam sve pokušala. Imam čak 22 postupka koje vodim za ostvarenje svojih prava i ni za jedan ne možemo da dobijemo odluke. Jednom mi je koleginica novinarka rekla da kojim slučajem nisam u pravu, ti bi slučajevi odavno bili rešeni. Išli smo i od ministarstva do ministarstva i pokušavali da dobijemo odgovore na svoja pitanja, ali sve su razvodnili na nekoliko ministarstava: kulture, telekomunikacije, prosvete, pravde, finansija, a tu je i Ustavni sud kao još jedna nezavisna instanca. Tad sam prvi put stupila u štrajk glađu, a povod je bio gašenje signala. Shvatila sam da više ne mogu da čekam rešenja i odluke i da je u Srbiji sprovođenje zakona stvar političke volje, a ne samih zakona. Jedini pandan političkoj volji sa naše strane je građanska neposlušnost. To je bio konkretan povod zašto sam krenula u prvi štrajk.

Šta vam je tad rečeno?

Išla sam po ministarstvima i sve do okončanja štrajka su nam obećavali da će dati sve od sebe da se pokrene inicijativa za izmene tarifa, da će se požuriti sa donošenjem odluke Ustavnog suda, gde mi tvrdimo da nam je nezakonito oduzeta lokalna frekvencija, da smo primorani da postanemo regionalni, što je udeseterostručilo takse.

Kako se to desilo?

Konkursom je bilo garantovano da će takse ostati nepromenjene 16 godina, a u sedmoj godini su samo rekli da to više ne važi i da ćemo morati da plaćamo takse od skoro 600.000 dinara ili 5.000 eura svakog prvog u mesecu. To je van svake ekonomske moći jednog lokalnog medija. Do okončanja mog štrajka svi su obećavali saradnju. Kako sam prekinula štrajk, tako su se oglašavali nenadležnima i prebacivali odgovornost jedni na druge.

Spomenuli ste dve krivične prijave protiv vas. O čemu se radi?

Po jednoj prijavi tužilo nas je novosadsko preduzeće Vodovod i kanalizacija da krademo vodu i da smo oštetiti budžet grada za nekih deset miliona dinara, a mi nismo ni povezani na vodovodnu mrežu, imamo bunar. Prijava je odbačena, ali to je bio jak psihički pritisak. A druga prijava je proizašla nakon što nam javna preduzeća mesecima nisu odgovarala na pitanja po zahtevu od javnog značaja. Onda smo počeli da podižemo prekršajne postupke, kako Zakon o dostupnosti javnih informacija predviđa. U početku se nisu obazirali na to, a pošto po zakonu za prekršaj odgovara direktor a ne preduzeće, direktorima su počele da stižu presude. Oni su bili dužni da nadoknade troškove, a onda je Javno preduzeće Čistoća protiv nas pokrenulo prijavu da mi te informacije tražimo i zloupotrebljavamo službeni položaj da bismo se bogatili. To je bilo i povereniku za informacije od javnog značaja neverovatno da može da se desi. Tražio je tu prijavu i odmah reagovao. Bez obzira na sve, i to je još jedna jako neprijatna situacija.

Zašto ste drugi put prekinuli štrajk? To je bilo nakon sastanka sa premijerkom Anom Brnabić?

Ona nam je bila sledeća adresa jer smo smatrali da će moći da usaglasi rad svih ministarstava. Na kraju je rekla da će učiniti sve što je u njenoj moći da se zajedno izborimo za promene. Olivera Zekić, članica Regulatornog tela za elektronske medije (REM), izjavila je da je razumela zbog čega je ta naknada koju nam REM naplaćuje zaista van svake ekonomske mogućnosti lokalnih i regionalnih emitera i da će pokrenuti inicijativu za njenu izmenu. Premijerka je odredila čoveka da bude u kontaktu sa nama posle štrajka i da pokušamo da pronađemo rešenje. On nam je rekao da se i predsednik zainteresovao, međutim tri meseca se nije dešavalo ništa. I zato sad i treći put štrajkam glađu. Ja sam protiv toga, čak sam i obavestila javnost nedelju dana unapred da ću opet krenuti u štrajk glađu ako se ništa ne desi. Građanska neposlušnost je jedina stvar.

Koliko ste zadovoljni podrškom medija, kolega?

Svaka televizija ima isti problem, bila lokalna ili regionalna. Tužno je da je 125 lokalnih i regionalnih televizija ugašeno jer nisu mogle da podnesu ogroman teret taksi. Još je tužnije to da su sve one ugašene u tišini. Mi smo rekli da nećemo dozvoliti da nas ugase u tišini. A što se podrške tiče, svi imamo drugačiju granicu htenja, straha i izdržljivosti. Zovu me kolege i kažu da ne mogu da dođu jer imaju decu. To razumem. Ako se čovek ne oseća prijatno u postupku borbe za svoja prava i ako mu je lakše da zatvori medij, da bude manje nezavisan, to je stvar ljudske odluke.

Koliko u svemu ovome ima pokušaja apsolutne kontrole nad lokalnim i regionalnim medijima?

Reći ću vam to ovako. Nezavisni mediji se masovno gase. Režimski mediji nemaju problema sa troškovima jer imaju, za razliku od nas, ugovore sa javnim preduzećima, sekretarijatima, na konkursima bivša opštinska televizija koja je privatizovana u Novom Sadu dobija devet miliona dinara, a mi 600.000 dinara za godinu dana. To ukazuje da postoji velika razlika u tretmanu medija. Kako je Srpska napredna stranka preuzela vlast u Novom Sadu, tako su nam preduzeća koja su dužna da informišu građane o svom radu počela otkazivati ugovore. Mi nismo opoziciona televizija, mi smo nezavisna televizija. Prvi smo da pohvalimo, ali smo tu i da skrenemo pažnju na ono što bi moglo biti bolje, a tu već nastaje otklon institucija.

1/1