Jedan od filmova koji su zaintrigirali publiku i žiri na nedavnom međunarodnom festivalu ZagrebDox je i autorski rad ‘Abdul i Hamza’ beogradskog režisera Marka Grbe Singha, o čemu svjedoči i dodijeljeno mu posebno priznanje u konkurenciji autora do 35 godina starosti: po obrazloženju žirija, film nježno i melankolično prikazuje život dvojice somalskih izbjeglica u Srbiji i njihovo polagano nestajanje iz svijeta koji im je stran.

- U Banji Koviljači sam 2013. snimao dokumentarac o azilantskom kampu, ali finalnim produktom nisam bio prezadovoljan jer je izgledao kao TV reportaža o zgradi i ljudima koji prolaze kroz nju. Nakon toga sam rešio da snimim još jedan film u kome bih se fokusirao na određene pojedince, pa smo u kampovima pravili kastinge: naći odgovarajuće ljude bio je težak posao, jer su oni kao na pokretnoj traci. U Srbiji provedu po dva-tri dana, nekad i manje, i idu dalje, a ja sam tražio one koji su hteli ostati neko vreme i podneti zahtev za azil kako bi ostali bar mesec dana, šta bi se uklopilo u proces snimanja. Posle dosta vremena našli smo Abdula i Hamzu u Krnjači blizu Beograda, pa krenuli da snimamo na Vršački breg, kod granice sa Rumunijom. Osim Fruške gore, to je jedino brdo u Vojvodini i bilo mi je zanimljivo da napravim kontrast između ravnice i njih dvojice koji kao da su u oblacima: čekaju svoju sudbinu i pravi momenat da napuste vakuum u kome se nalaze. I zato sam hteo da tu budu i planine i ravnica. Film je snimala mala ekipa, šestorica-sedmorica ljudi, a njima dvojici dao sam potpunu slobodu. Bili smo sami u planinarskom domu, sa čuvarem koji je kuvao ručak i vodio računa o nama. Sa njima sam prošao scenario i izvršio neke izmene na njihov zahtev. Inače, to mi je master rad na petoj godini, a sada sam na doktorskim studijama. Za letnji deo dobili smo 1.200 evra, za zimski 2.000, a ja sam ulagao i siću koju sam imao, tako da je film koštao relativno malo - kaže mladi autor.

Na brojnim festivalima

S obzirom na filmske izraze koje ste koristili, jesu li ‘Abdul i Hamza’ uopće dokumentarac?

Film je do sada bio na brojnim na festivalima i to u različitim sekcijama, od onih za eksperimentalni do onih za igrani ili dokumentarni film. Po meni, to je igrano-dokumentarni hibrid; Abdul i Hamza su autentični izbeglice koji pričaju istinu o sebi pod svojim imenom i prezimenom.

Kako je započeo život filma, odnosno gdje je sve dosad prikazan?

Svetska premijera je bila na festivalu u Marseju, koji je jedan od mojih omiljenih jer nema nikakvih ograničenja ni u žanru ni u trajanju, bitno je da se film uklapa u malo alternativnije viđenje. Tamo smo dobili nagradu u kategoriji prvog filma. Nagrađeni smo i na festivalu u Jihlavi, a lani smo u Beogradu dobili nagradu za najbolji studentski film. ‘Abdula i Hamzu’ su videli na Dokufestu u Prizrenu, pa u Pančevu, u Torinu… U Cirihu će se u jednom alternativnom bioskopu prikazivati šest dana, kao i u drugim sličnim evropskim bioskopima. Sledi mu i gostovanje u Palm Springsu. Zadovoljan sam šta dobro napreduje.

Koliko je tema izbjeglica popularna u dokumentarnim i igranim filmovima?

Sa Želimirom Žilnikom smo organizovali zajednički kasting kad je snimao ‘Destinaciju Srbistan’; i taj je film zapažen, šta znači da interes postoji. Zapravo, za mene su izbeglice klizav teren, jer ima dosta ljudi koji podsvesno koriste situaciju, a ja od toga bežim. Naravno da o tome treba da pričamo što više, i ne bi bilo loše snimiti nastavak Hamzinog života u Nemačkoj. On je prijateljski raspoložen, puši, pije i sluša hip-hop. Abdul, koji je sada u Beču, vrlo je porodičan i striktan. Njih dvojica su totalno drugačiji.

Budući da su izbjeglice regionalni problem, bi li trebalo napraviti jednu veliku koprodukciju koja bi rasvijetlila cijelu priču?

Kao omnibus? Sve zavisi od konkretne ideje: učestvovao bih u tome, ali sada nemam u glavi šta bih radio. Nakon Abdulovog i Hamzinog odlaska zainteresovao sam se za rutu od Makedonije, Preševa, Šida i gore, prema Mađarskoj. Ako se izbeglice kreću i preko Slovenije i Austrije, a sada se sprema i jadranska ruta, to je zaista potpuni haos, koji mora da se reši. I naravno, umetnik treba da ukazuje na te stvari.

Održavamo kontakte

Kako ocjenjujete srpsku i regionalnu produkciju dokumentarnih filmova i njihovu razmjenu, odnosno prikazivanja u drugim zemljama?

Nisam siguran da sam po tom pitanju najbolji sagovornik, jer snimam sa jako malo para i film pretvaram u neki vid koncepta. Prva dva dokumentarca, prikazana 2012. i 2013., nisu koštala ništa, snimali smo na ulici kao potpuna gerila. Sada dobivamo neke pare, a kad se tako snima, to postaje obimnije. Do sada nisam imao iskustva sa velikom produkcijom i velikim budžetom. U poslednje vreme dešava se nešto pozitivno, zanimljivi filmovi i u Hrvatskoj i u Srbiji. Ali jugoslavenski crni talas je jedini momenat na ovim prostorima koji je pratio situaciju u svetskom filmu. Poslednjih 20 godina dosta kasnimo, ali sada se kvalitet polako vraća, kao i masovnost filmova i autora. Koliko god neki imali nostalgiju za filmskom trakom, digitalno snimanje znači da danas možete za 200 ili 300 evra da kupite kameru, šta je 1960-ih i 1970-ih bilo nezamislivo – ljudi koji su tada stvarali bili su na neki način privilegovani. Jasno, to ima i dobre i loše strane. Loše je šta može da se izbaci gomila gluposti, ali dobro je da svako ima priliku ostvariti svoje ideje. Na mom fakultetu svako od studenata ima kameru: lako je snimiti, ali treba imati ideju.

Kakvu podršku autori imaju u Srbiji i je li moguće napraviti dobar dokumentarac bez koprodukcije, regionalne ili evropske?

Dvaput godišnje objave se konkursi Filmskog centra Srbije, na koje svi mogu da se prijave i dobiju određeni budžet za filmove. Kolega sa klase i ja dobili smo nekih 1.800 evra za projekte. To je dobro, ali inače postoji gomila problema.

Ipak, bi li filmska razmjena u regiji trebala biti i češća i žešća?

Apsolutno, to potpuno podržavam i mislim da je jako bitno, iako je kriza, kao i uvek. Ljudi odavde su mi jako bliski i razumem ih stoprocentno i u Sarajevu i u Zagrebu i Podgorici: teže razumem nekog iz Vranja kad govori srpski nego Hrvata iz Zagreba. Radimo na povezivanju i imamo gomilu prijatelja u bivšim republikama, održavamo kontakte…

Moj deda Sik i baka Ličanka upoznali su se u Londonu

Imate zanimljivo prezime, možete li nam reći više o svom porijeklu?

Moj deda je Sik iz Pandžaba, koji je 1960-ih u Londonu upoznao moju baku iz Like. Moji su mi pričali kako su njih dvoje sedeli u pabu dok su na TV-u Bitlsi izvodili svoj prvi singl ‘Love me do’. A kelner briše čaše i kaže: ‘Kakvo sranje, ovi neće dugo da traju!’ Deda i baka su proživeli neverovatan period zajedno, no on je umro 1975. i otad se gubi kontakt sa njegovom familijom. Pre tri godine su ipak pronašli mog oca i pitali ga da li je on Mahindara Singh; njegova braća žive u Maleziji i onde smo ih u januaru prvi put upoznali. Ta je porodična priča tema mog sledećeg dokumentarca, koji ću snimati u novembru.