>

novosti logo

Kronika Kronika

Na Islandu je minimalac 2000 eura

‘Novosti’ sa iseljenicima iz podunavskog područja: ‘Posao smo našli za dva dana. Oboje radimo: suprug upravlja velikim građevinskim mašinama u jednoj firmi, a ja sam spremačica u hotelu. Stariji sin takođe radi, a ćerka i mlađi sin idu u školu’, kaže Vukovarka Gordana Vukosavljević

Stvarnih podataka o broju hrvatskih građana koji su bolji život odlučili potražiti u nekoj od zemalja Evrope nema, ali i oni zvanični dovoljno govore da trend iseljavanja koji je započeo nakon ulaska Hrvatske u Evropsku uniju ne jenjava. Podaci Državnog zavoda za statistiku (DZS) s kraja jula ove godine, govore da se iz Hrvatske u 2016. godini odselilo ukupno 36.436 osoba, a najviše, 34.642, u zemlje EU. Omiljena destinacija je Nemačka gde se prošle godine iselilo 20.432 osoba ili 58,4 odsto. Da je reč o daleko većem broju od onog iz hrvatske statistike, pokazuju podaci nemačkih institucija. Savezni ured za statistiku u Wiesbadenu je letos objavio, što su preneli i hrvatski mediji, da se u Nemačku iz Hrvatske 2016. godine doselilo ukupno 55.970 osoba, a istovremeno se iz Nemačke odselilo 22.010 hrvatskih državljana tako da je krajem 2016. u Nemačkoj živelo 332.605 građana Hrvatske. Prema podacima DZS-a iz decembra 2016. godine, iz Hrvatske je od 2000. do 2015. godine iselilo 162.034 građana.

Nije više stvar ni u plati koliko u nekim daljnjim mogućnostima za život. Mislim pre svega na budućnost svog deteta. Zato odlazim u Švedsku – Nenad

Deo ove statistike uskoro će postati i Nenad, 25-godišnjak iz jednog sela na vukovarskom području. Njegovo odredište je Švedska gde će se za nekoliko dana uputiti sa suprugom i nedavno rođenim detetom.

- Ekonomska situacija, neizvesnost, nesigurnost, sve su to razlozi aktuelnog odliva stanovništva pa tako i našeg odlaska. Švedska je uređena i dobro organizovana država koja kao takva nudi sigurnu budućnost - kaže Nenad koji je za razliku od onih što odlaze zbog nezaposlenosti, imao stalni ugovor o radu.

- Nije više stvar ni u plati koliko u nekim daljnjim mogućnostima za život. Mislim pre svega na budućnost svog deteta - pojašnjava naš sagovornik i dodaje kako će u početku živeti sa roditeljima njegove supruge koji su tamo već godinama.

- Živećemo zajedno dok i sami ne ispunimo uslove za najam stana. Podršku imamo, pa idemo korak po korak ka boljem - optimističan je Nenad.

U Rastattu, nemačkom gradu sa oko 48 hiljada stanovnika smeštenom na Rajni blizu francuske granice, svoj novi dom pronašla je i četveročlana porodica Mićanović iz Borova. Milenko je otišao u oktobru 2015. godine, a u februaru 2016. godine pridružila mu se supruga Biljana s njihovom dvojicom sinova.

- Razlog odlaska je isključivo budućnost naše dece. U Nemačkoj imaju veću i kvalitetniju perspektivu za život pogotovo što će ovde završiti školu. Ljudi su u različitim životnim situacijama i nemaju svi iste razloge za odlazak. Mi smo u Hrvatskoj oboje radili, Milo u vukovarskom Čazmatransu kao vozač autobusa, a ja u gumari fabrike Borovo. Naša primanja su bila skromna kao i život, ali se Milo još bavio i sviranjem harmonike, tako da finansije nisu bile presudne - priča Biljana i dodaje kako je najveći problem bio odluku saopštiti deci.

Irska je zemlja koja ima jedan od najboljih socijalnih programa u Evropi i jednostavno ne možete biti ostavljeni na ulici – Željko

- Njih smo polako uvodili u ovu priču jer smo znali da je sama pomisao na odlazak iz svoje kuće, svog sela i iz svoje škole jako stresna i teška za prihvatiti. Kad smo im rekli za naš plan prva reakcija je bila: Mi ne idemo! Malo po malo, čuli su da su neki njihovi prijatelji takođe otišli pa su se pomirili s tim. Sada imaju 13 godina, već dobro govore nemački, a najvažnije je da im se život u Nemačkoj sviđa. Nije bilo lako da prihvate novu sredinu, ali je olakšavajuća okolnost što su blizanci, imaju jedan drugoga i nekako sve poteškoće zajedno lakše ‘preguraju’. Sada imaju društvo, idu zajedno na bazen, na igralište, u park, tako da smo jako srećni što su se uklopili u novu sredinu - kaže naša sagovornica. Ona i suprug su se brzo snašli za posao. Milenko radi u jednoj građevinskoj firmi gde vozi kamion s betonom, a Biljana je radno mesto pronašla u fabrici koja proizvodi hranu.

- Naravno da nije lako i da pare ne padaju s neba, ne snađu se svi koju dođu jednako. Mi smo zadovoljni poslom, koji nije problem naći koliko je teško pronaći povoljan stan. Nama su u tome pomogli prijatelji koji ovde žive - priča ova 46-godišnjakinja, dodajući kako se cena najma trosobnog stana kreće od 600 do 800 i više evra. Nostalgija je sastavni deo života ljudi koji napuste svoj zavičaj, ali Mićanovići i za to imaju lek.

- S nama su ovde moja sestra Gordana i suprugov brat Dragan sa decom tako da smo svi zajedno. Velika je stvar da imamo jedni druge. Njih dvojica rade zajedno u istoj firmi, a takođe i nas dve. Imamo sreću da živimo u istoj zgradi, na istom spratu, vrata do vrata, tako da imamo osećaj kao da smo kod kuće - kaže Biljana i dodaje kako se sudbina poigrala i kada je u pitanju mesto u kojem žive.

- U Hrvatskoj smo živeli pored Dunava, a ovde nam je blizu Rajna. Moji momci vole da pecaju pa svaki vikend, kada je lepo vreme, provodimo na reci i uživamo u prirodi. Družimo se i s našim ljudima. Postoje klubovi i udruženja gde se okupljamo, odlazimo na koncerte ili zabave. Milo i ovde pomalo svira jer ne može bez harmonike - kaže na kraju Biljana.

Život u ‘tuđini’ mnogi ne mogu prihvatiti. U istom Rastattu, gradu iz prethodne priče, Branka Sundić iz Dalja se u avgustu ove godine pridružila suprugu Spomenku koji je u Nemačku otišao pre godinu dana. Ipak, posle mesec i po dana vratila se kući.

- Meni su to bili najteži dani u životu. Došli smo pre početka nove školske godine kako bi se deca malo prilagodila. Sve je bilo u redu dok nisu krenuli u školu i vrtić. Jednostavno se nismo mogli prilagoditi, ni oni, a ni ja jer su moje misli i srce bili tamo gde sam rođena - priča Branka.

- Suprug vozi kamion, što je radio i u Hrvatskoj, ali u nemačkoj za duplo veću platu. Iznajmio je stan na pet godina. Zadovoljan je svim uslovima, samo što mu je teško jer je tamo sam. Kad smo odlučili da se vratimo kući, dogovor je bio da posle nekog vremena ponovo dođemo u Nemačku, možda kada deca budu malo starija. Muž je tamo ostao jer želi da radi bar pet godina kako bi imao pravo na nemačku penziju, kada za to dođe vreme - kaže Branka.

Željko je 56-godišnjak, rodom iz Zapadne Slavonije, koji je 1995. godine doselio u Vukovar gde se i oženio. Sa suprugom i ćerkom već 17 godina živi u Irskoj.

- Nisam mogao naći nikakav posao u Vukovaru, a kada su ljudi počeli odlaziti i mi smo se odlučili na taj korak, prvenstveno zbog ćerke, da njoj stvorimo neku budućnost - priča Željko. Smestili su se 350 km od Dublina, u Clonakilty, turističko mesto sa oko 10 hiljada stanovnika i jednom od najlepših plaža na obali Atlantskog okeana tzv. Inchydoney Beach. Uprkos lepotama tog kraja, adaptacija je trajala dugo. Novi ljudi, jezik, kultura, udaljenost. Željko je pre rata bio novinar, ali se dolaskom u Irsku oprostio od tog poziva.

- Da bih radio taj posao morao sam znati engleski jezik sto posto, a ja nisam bio na tom nivou. Preostali su mi jedino razni zanatski poslovi - govori Željko dodajući kako se od zarade u početku moglo pristojno živeti, ali i da je sada situacija nešto drugačija.

- Mnoge zemlje su u međuvremenu ušle u Evropsku uniju, poput Poljske, Bugarske, Rumunije, Litvanije pa i Hrvatske. Sve se sjatilo u Irsku i velika je konkurencija, a pala je i cena rada. Ali bez obzira na to, Irska je zemlja koja ima jedan od najboljih socijalnih programa u Evropi i jednostavno ne možete biti ostavljeni na ulici. ‘Homeless’ ili beskućnik je samo onaj ko je to izabrao, a ne zato što mu država ne želi pomoći - objašnjava naš sagovornik i dodaje kako nije sve idealno, iako se mnogima iz hrvatske perspektive tako čini.

- Ne možete doći da radite ako nemate stan, a kad nađete stan ne odgovara vam cena. Na selu su kuće jeftinije, ali vam treba puno vremena do posla. Automobili su jeftini, ali su osiguranja skupa - pojašnjava nam taj začarani krug. Ipak, dodaje, mladi imaju perspektivu.

- Naša ćerka ima 22 godine. Sada je na trećoj godini studija sociologije i politike. Sledeće godine želi otići u Ameriku na studijsko putovanje. S mladima je u Irskoj drugačije. Sistem je takav da ih se odmah uključuje u rad pa makar i za minimalnih 11 eura po satu, kako bi zaradili za studije, za putovanja i slično - govori Željko. O povratku razmišljaju, ali još nisu sigurni. Voleli bi da žive u blizini svoje ćerke. U Hrvatsku dolaze po potrebi, jednom godišnje obavezno, a nekad i više puta, zbog starih i bolesnih roditelja ili u posetu familiji.

- Dolazimo koliko nam dozvoljavaju obaveze i posao. Ne možemo na dve stolice. Ponekad mi se čini da smo na jednoj strani dobili, a na drugoj ipak izgubili - zaključuje naš sagovornik.

Iako su Nemačka i Irska najčešći izbor iseljenika iz Hrvatske, neki su svoje mesto pod suncem pokušali pronaći u drugim zemljama. Gordana Vukosavljević je svoj vukovarski stan ‘zamenila’ onim u Keflaviku, gradiću na jugozapadu Islanda, 40 kilometara od glavnog grada. Bilo je to iz drugog pokušaja. Prvi put je sa suprugom i decom otišla pre desetak godina. Pročitali su na internetu da Island prima iseljenike i uputili se tamo. Ipak, islandske vlasti su ih vratile natrag.

- Bili smo na azilu i nismo mogli da dobijemo ‘papire’ niti da radimo. Vraćeni smo, ali nam je rečeno da kada Hrvatska uđe u EU možemo da dođemo na Island, da živimo i radimo. U međuvremenu smo pokušavali da odemo u neke druge zemlje, Nemačku, Švedsku, posebno suprug, posebno ja, u nameri da kad se snađemo ‘povučemo’ i ostatak porodice, ali u tome nismo uspeli. Na kraju smo se ponovo odlučili za Island. Stigli smo u julu prošle godine, iznajmili sobu i u roku od dva dana našli posao. Posle smo iznajmili veći stan i doveli decu. Oboje radimo; suprug upravlja velikim građevinskim mašinama u jednoj firmi, a ja sam spremačica u hotelu. Stariji sin takođe radi, a ćerka i mlađi sin idu u školu i već dobro govore islandski. Super nam je ovde - priča ova 40-godišnjakinja i dodaje kako je znanje jezika presudno u traženju posla. Minimalna plata je 2000 eura, ali se može zaraditi daleko više, što ovisi o vrsti posla i kvalifikacijama. Sve je skuplje u odnosu na druge zemlje, ali je i standard viši.

- I u Hrvatskoj smo radili, ali smo otišli jer ne želimo da živimo od prvog do prvog. Kakvu perspektivu bi u Hrvatskoj imala naša deca? - pita se Gordana kojoj je takođe važno što je Island zemlja sa nultom stopom kriminala i što deca mogu sama ići u školu, do grada, na bazen, kod prijatelja, bez roditeljske strepnje da će im se nešto dogoditi. Islanđani su prilično opušten narod, nastoje da žive bez stresa ‘jer ako su pod stresom onda ne mogu kvalitetno obavljati posao’. To govore i strancima. Island ima specifičnu klimu kojoj se neki ljudi ne mogu prilagoditi. Zimi je, objašnjava naša sagovornica, najniža temperatura vazduha oko minus 8 , ali je veliki problem severac koji stvara dodatni osećaj hladnoće, dok leti bude najviše 18 stepeni. Na sve se polako prilagođavaju. Povremeno ih obuzme nostalgija. Nedostaju im roditelji, rodbina, prijatelji.

- Bude i suza, bude svega. Deci je posebno teško jer nemaju starog društva. Mihajlo trenira fudbal u kojem je jako uspešan, to mu ispunjava slobodno vreme pa ne pati toliko, ali s Matejom koja je sada tinejdžerka je drugačije. Zato ih često šaljemo kod babe i dede - kaže Gordana i dodaje kako su čitavo prošlo leto bili u Hrvatskoj, a kofere pakuju i za predstojeći zimski raspust.

1/4