>

novosti logo

Kronika Kronika

Nas tri brata više nikad ne ratujemo

Početkom devedesetih godina, kao mladići srpske, muslimanske i hrvatske nacionalnosti iz Pazarića, Han Pijeska i Potoka, sadašnji propovednici pomirenja u Vukovaru su podelili sudbinu zatočeništva i zlostavljanja u logorima

Kad je rat počinjao bio sam van politike, ali sam uvučen u njega. Opet, zameram sebi što nisam ništa uradio da ga sprečim. Jasno, nisam imao moć, ali se nisam ni pobunio protiv rata. Danas imam potrebu da tu grešku ne ponavljam i sutra, šta god da se desi i ako misija koju imam pred sobom ne uspije, mogu reći da sam na pravoj strani, a za mene je jedina prava strana - strana mira. Ovo su reči Janka Samoukovića iz Višegrada izrečene na tribini u Vukovaru koju je na temu ‘Prevladavanje traume - primer dobre prakse’, a povodom Međunarodnog dana mira 21.septembra, organizovao Evropski dom Vukovar.

Janko je Srbin koji je u Vukovar došao sa svojim prijateljima po muci, Amirom Omerspahićem, Bošnjakom iz Sarajeva i Stanislavom Krezićem, Hrvatom iz Mostara s kojima deli iskustvo zatočeništva u logorima u Bosni i Hercegovini. Sva trojica su ponikli iz radionica humanitarnih organizacija Caritasa i Catholic relief service (CRS-a). One su im pomogle da uz psihološku pomoć prevladaju vlastite ratne traume i potakle ih da svoja iskustva i zajedničku poruku mira prenesu drugim ljudima, pa i Vukovarcima.

Janko Samouković je živeo u Pazariću kod Sarajeva. Kada je rat počeo imao je 23 godine. Iako su Srbi bili manjina u odnosu na Bošnake, nije se osećao ugroženim. Zato nije verovao da će se rat dogoditi, a i kad je počeo, bio je ubeđen da će se ‘stanje brzo srediti’. Sve dok nije odveden u logor Silos u Tarčinu gde je posle 15 dana počeo padati u nesvest izmučen od zlostavljanja, gladi i žeđi.

- Prostorija u koju smo zatvoreni bila je bez plafona i oko nje je bila staza. Ljudi su svakodnevno dolazili da nas gledaju kao životinje. Uskoro smo i prestali da ličimo na ljudska bića. Ako ni neko od nas dobio zalogaj hleba, bili smo spremni da skočimo i da mu ga otmemo, seća se Janko koji je ‘imao sreće’ da se nakon 35 dana, zahvaljujući ‘čoveku iz drugog naroda’ koji ga je prepoznao i stavio na spisak za razmenu, našao na slobodi, za razliku od svog oca koji je u Silosu ostao čitav rat. Iako je u logor odveden kao civil, Janko se nakon izlaska morao priključiti ‘svojima’ i ostatak rata provesti kao vojnik.

- Trebao sam još dugo čekati slobodu, a obazirući se na sve to vreme i ono što je bilo posle rata, kao i na situaciju koja danas vlada u mojoj zemlji, čini mi se da tu slobodu u punom kapacitetu još nisam dočekao, zaključuje Janko.

Upoznao sam ljude, logoraše iz druga dva naroda i slušajući te priče shvatio sam da su ti zlikovci bez obzira iz kojeg naroda dolazili, imali isti cilj i metodu - da ubiju u nama ljudsko dostojanstvo – Amir Omerspahić

Amir Omerspahić je rođen u istočnoj Bosni, u mestu Gođenje, u opštini Han Pijesak gde je početkom rata, kao 17-godišnjak, pohađao školu. U gradu je srpsko stanovništvo bilo većinsko, dok su okolna sela bila bošnjačka. Nakon granatiranja i bombardovanja od strane srpskih snaga, izbeglištva u Žepi i skrivanja po planinama, Amira je sa grupom muškaraca prilikom prelaska Drine uhapsila Vojska Jugoslavije. Odvedeni su na lokalitet Šljivovica kod Užica gde ih je preuzeo MUP Srbije. U logoru je proveo 190 dana. Imao je povređenu ruku čije se stanje svakodnevno pogoršavalo.

- Uz psihičko i fizičkozlostavljanje, glad i nehigijenu, moje stanje ruke je bilo sve gore. Jednog dana došli doktori iz Užica, prijavio sam se za pregled i rečeno mi je da moram hitno u bolnicu. Prvi put sam osetio neko olakšanje, iako sam imao početak gangrene. Doktor mi je odstranio deo palca, ali mi je spasio život. Zahvalan sam mu do kraja života, priča Amir. Zahvalan je, kaže, i policajcu koji mu je dao deku i obećao mu ‘da ga više niko ne sme krivo ni pogledati, a kamoli tući’. Iz logora je izašao u januaru 1996. godine, no njegovim patnjama nije bio kraj. Povukao se u sebe, odbijajući bilo kakvu komunikaciju. Uskoro je morao potražiti pomoć psihologa i priključio se radionici Caritasa ‘Izaberimo mir zajedno’.

- Upoznao sam ljude, logoraše iz druga dva naroda i slušajući te priče shvatio sam da su ti zlikovci bez obzira iz kojeg naroda dolazili, imali isti cilj i metodu - da ubiju u nama ljudsko dostojanstvo. Zahvaljujući tim seminarima vratio sam se u normalan život, priča Amir. Posebno mu je važno da o besmislu rata može govoriti mladima.

- Rat je doneo samo bol, patnju i posledice do kraja života. Omladini uvek govorim da razmišljaju svojom glavom i da imaju svoj stav, da ne dopuste da ih drugi vode u zlo, da ljude ne dele po nacionalnosti već na dobre i loše, poručuje Amir, ponosan što danas ima ‘iskrene prijatelje poput Stanislava i Janka’.

- Nisam pao pod uticaj mržnje posle logora jer mi je u podsvesti bilo da mi je Srbin spasio život. Ne mogu mrziti ceo srpski narod zbog nekih ljudi iz tog naroda koji su mi naneli zlo, zaključuje Amir. Doktora koji ga je spasio sreo je posle rata. Plakali su, kaže, kao mala deca. Jankovu i Amirovu sudbinu doživeo je i Stanislav Krezić iz sela Potoci nedaleko od Mostara. Bio je vojnik HVO-a u čijim su jedinicama u početku rata Hrvati i Bošnjaci bili zajedno. Nakon što su se razišli, Stanislav je odveden u logor zajedno sa stotinjak njegovih sumeštana gde je proveo 156 dana.

U mestu su bila dva logora udaljena 300 do 400 metara vazdušne linije, na jednoj strani Hrvati, a preko Neretve Muslimani, tako da su se noću mogli čuti krikovi iz oba logora – Stanislav Krezić

- Kopali smo tranšeje za potrebe Armije BiH i bili neprestano između dve vatre. U mestu su bila dva logora udaljena 300 do 400 metara vazdušne linije, na jednoj strani Hrvati, a preko Neretve Muslimani, tako da su se noću mogli čuti krikovi iz oba logora. Bio sam svedok trostrukog ubistva od strane čoveka kojeg smo svi poznavali, koji je bio s nama u HVO-u, priča Stanislav prisećajući se tog kobnog dana kad su bili primorani da na vrh brda, kozjim putem, iznesu municiju i hranu. Trojica starijih ljudi koji taj napor nisu mogli izdržati, hladnokrvno su ubijeni. Po izlasku iz logora u Stanislavu su se mešala osećanja. Bilo ga je stid što se našao u logoru smatrajući se slabićem, a s druge strane u njemu se budila želja za osvetom. Imao je kafić u kojem su se uglavnom okupljali njegovi istomišljenici.

- Držao sam slike Ante Pavelića i Jure Francetića na zidu. Ako bi neko tražio kafu ili hljeb bio sam u stanju da ga napadnem jer ne govori hrvatski, iako ga ni sam ne govorim dobro, seća se Stanislav. Ćerki koja mu je dolazila u posetu iz Nemačke gde je živela s majkom, zabranjivao je da odlazi u muslimanski deo Mostara. Na Stari most iz inata nije kročio punih 20 godina.

- Tek kada sam se našao u ovim grupama, raščistio sam s nekim stvarima. Znao sam u dubini da pravim grešku. Obraćao sam se svešteniku, išao sam i psihijatru jer nisam znao kako dalje. Dok sam vrištao protiv drugih bilo mi je dobro, a kad bih došao kući znao sam da grešim, seća se Stanislav trauma.

Ono što su Janko, Amir i Stanislav proživeli, nikada ne mogu zaboraviti, ali ne žele pričati o tome ko je prvi počeo i ko je kriv. Ne žele da kude ni jedan od tri naroda, već da potaknu ljude da osim onoga što se dogodilo njima samima, prepoznaju i ono što se dogodilo drugima.

- Svestan sam da je Amir prošao kroz isti pakao kao i ja, da je njemu zlo naneo neko iz mog naroda. Za mene je zločin – zločin ma gde se desio. Zločince iz svog naroda gledam isto kao i one koji su meni činili zlo, zaključuje Janko koji se posebno obratio Vukovarcima.

- Možda je vaša patnja veća od naše, ali mi smo iskazali spremnost, mnogi kažu da je to i hrabrost, da izađemo u javnost i pričamo o onome što smo prošli. Ova priča nije popularna u širokim narodnim masama, ali ipak često doživljavamo podršku i povratnu informaciju da je to što radimo u redu, kaže Janko. Sudeći po emocijama koje su se dale iščitati sa lica posetilaca tribine podrška je neupitna. No čini se ipak da će još puno vremena proći dok neki vukovarski Janko i Stanislav sednu u isti automobil i za isti sto, podele svoje patnje i traume, a da pri tome ne dožive osudu. I to iz redova svojih naroda.

1/1