>

novosti logo

Kronika Kronika

Nataša Milojević: Emancipacija na lički način

Predsjednica beogradskog Fonda socijalne i demokratske inicijative, govori o projektu ‘Aristofan u Dnopolju’ i drevnoj snazi ličkih žena: Žene imaju jednostavna načela, nepromenjena od antike do danas: moramo sarađivati, moramo živeti i moramo se boriti. A u opustošenim ličkim opštinama one su centar i braniteljke kuće, imetka, posla, porodice, nasledstva… zapravo svega

U sklopu projekta ‘Aristofan u Dnopolju ili da ja budem ja’, pokrenutog sa svrhom emancipacije žena iz ličkih općina pogođenih ratnim razaranjima i mirnodopskom nebrigom države, nedavno je prikazan i istoimeni dokumentarni film. Tim smo povodom razgovarali s politologinjom i sociologinjom kulture Natašom Milojević, koja je već 15 godina na čelu Fonda socijalne i demokratske inicijative iz Beograda, u sklopu kojega je projekt i ostvaren.

U kakvim je okolnostima pokrenut projekt i kako je nastajao dokumentarac?

Baveći se projektima i radeći sa ljudima, stalno sam susretala izraz ‘situacija u regionu’, a moram kazati da mi se taj eufemizam za našu nekadašnju državu, otadžbinu ili domovinu, ne sviđa. Kako je rad našeg Fonda posvećen temama ravnopravnosti i pravima manjina, još pre tri godine smo poželeli kontaktirati ženska udruženja iz Like i sa njima napraviti radionice kreativne motivacije. Nakon zajedničkog istraživanja provedenog sa koleginicama iz Zagreba i Srpskim narodnim vijećem, zaključili smo da oni koji predstavljaju Liku ne poznaju svoje biračko telo i ne znaju šta treba da se učini u tom kraju. Zato smo radionice sa Ličankama koncipirali u kontekstu rodne ravnopravnosti i društvenih i političkih prava, ali i kroz kreativnu prizmu, motivišući žene različitih dobi i nacionalnosti da se kreativno izraze. To smo i postigli, a od materijala snimljenog na radionicama napravili smo vrlo slojevit film, koji otvara mnoga pitanja. Žene imaju vrlo jednostavna i ljudska načela, nepromenjena od antike do danas: moramo sarađivati, moramo živeti i moramo se boriti. Sama Lika i mesta u kojima smo radili jako su me podsetili na starogrčke komedije i drame. Antički komediograf Aristofan napisao je čak tri dela posvećena ženama koja žele da osvoje vlast u narodnoj skupštini, šta nam je poslužilo u kompoziciji našega filma. Zapravo, projekat nismo započeli sa ciljem da mu film bude ishod, ali je sve bilo toliko inspirativno, pa i provokativno da se jednostavno pretočilo u dokumentarac koji prikazujemo zajedno sa izložbama ‘Ličanke u objektivu’ i ‘Moja sloboda’ aktivistkinje Sonje Leka iz Ličkog Petrovog Sela koje govore o domaćim proizvodima i rukotvorinama nastalima u udruženjima ‘Lika’ i ‘Tar’, ali i ženama iz Gračaca, Srba ili sa Zrmanje… Tako smo im omogućili da iziđu zakratko iz svoje prekrasne prirode, a gradovima da se bolje upoznaju sa njihovim životima.

Kakav je dosadašnji život filma i gdje ga još planirate prikazivati?

Film je premijerno izveden u Srbu 26. jula prošle godine: napravili smo bioskop na otvorenom i prikazivali ga pod zvezdama, pa mi je ta projekcija u kraju odakle su žene o kojima film i govori bila najdraža. Prikazan je potom i u Korčuli, u okviru Korčulanske političke škole, pa u Skopju, na Međunarodnom festivalu dokumentarnih filmova ‘Večeri ženskih prava’. Zagreb je četvrti grad u kojem smo predstavili i film i ceo projekat, a krajem maja u Parizu je otvorio festival filmova zemalja jugoistočne Evrope, veliki maraton dokumentaraca zatvoren radom Želimira Žilnika na temu emigranata. Biće prikazan i na beogradskom Mikseru, a posle planiramo Beč i Berlin… tako da će žene Srba, Gračaca i drugih ličkih mesta otići u svet.

Kakav ste dojam tokom rada na projektu stekli o diskriminaciji Ličanki?

Moje iskustvo sa ličkim ženama je bilo dobro, mada sam ‘strankinja’ u tom prostoru: nisam poreklom iz Like, ni moji otac i majka nisu odatle, pa nemam takvu vrstu zavičajne vezanosti, nego samo ljudsku. Te žene su, kako kaže jedna od njih, trostruko diskriminisane - i kao žene i kao Srpkinje, ali svakoj od njih polazi za rukom da bude svoja, jedinstvena. One su zapravo veoma spremne da preuzmu vodeću ulogu, mada možda nisu prinuđene da je imaju ili da je same žele: one su jednostavno centar i braniteljke kuće, imetka, ekonomije, posla, porodice, nasledstva… zapravo svega. Da li je to prinuda ili izbor, ozbiljno je filozofsko pitanje. Neke žene su imale mogućnosti da žive neki drugi život, kao Biljana Rajak iz Srba, medicinska sestra čiji muž živi i radi u Nemačkoj i koja je mogla da ode sa njim. Ona kaže: ‘Ostajem ovdje, u ovoj pustinji. To je moj izbor.’

Imate Sonju Leka koja živi u Ličkom Petrovom Selu u kome ima ukupno sto stanovnika prosečno starih 65 godina: ona je iz grada i u selo je došla silom prilika, a tamošnje su je babe naučile da kopa, da proizvede hranu, naučile su je svemu potrebnome za život u tome kraju. Sa druge strane, ona je njih naučila da se otvore i napuste svoja tradicionalna konzervativna gledišta i onda su počele da štrikaju nakurnjake, stari lički deo odeće koji je zbog njih postao brend i vrlo je tražen, iako se od toga nisu obogatile. I sada sve one kažu: ‘Mi smo babe nakurnjače!’ Kroz sve te simbole vidite kako se dolazi do oslobađanja… Zato su Sonjine slike njena sloboda: fotografije su joj isprva nastajale potpuno spontano, telefonom, a onda mi se jednog dana javila i rekla da je dobila pravi fotoaparat i da će slikati njime. To je Lika, naša i vaša Lika, koja izgleda nestvarno i čiji prirodna lepota nema nacionalna obeležja; ona je postojala pre nego šta su stigli jedni, drugi, treći … i osvojila me, kao i žene koje žive u tom kraju sa sve manje ljudi. Te žene ne šalju poruke, one pričaju svoje priče, ali kako kaže jedna od mojih sagovornica, Vesna Bogunović, moramo se okrenuti sebi, jer ni voćka neće da rodi ako nema čoveka u blizini.

Koliko ste zadovoljni podrškom cijelom projektu?

Za uspjeh projekta zaslužni su režiser Nebojša Radosavljević i kamerman Jovan Milinov, svi članovi ekipe i svi pojedinci u institucijama Hrvatske i Srbije - od srpskih ministarstava spoljnih poslova i kulture do SNV-a, ali i HRT-a i RTS-a - koji su mu prepoznali značaj i dali nam podršku. Ali najvažnija nam je podrška koju dobivamo od publike i javnosti u mestima u kojima ga predstavljamo.

Zagreb oduševljen i filmom i izložbama

Zagrepčani su film ‘Aristofan u Dnopolju’ i prateće izložbe projekta mogli pogledati 18. maja u Kinu Tuškanac, prilikom čega su imali mogućnost kupiti domaće proizvode i rukotvorine Ličanki. Nakon nastupa ženske grupe ‘Ličanka’, poslije projekcije je upriličen razgovor publike s Natašom Milojević, Nebojšom Radosavljevićem i ličkim ženama, koji je moderirala Dubravka Vidović.

- Kao šta sam i očekivao, reakcije ljudi su izvanredne. A potpuno sam oduševljen Likom, tako predivnim krajem u kome ne bih odbio da provedem godišnji odmor – kazao nam je režiser dokumentarca.

1/1