Beogradskog glumca Nikolu Đurička šira publika poznaje po duhovitim serijama, ali i bolnim filmovima koji su opisivali Srbiju devedesetih. Nagrađivan je i hvaljen u mnogim predstavama Jugoslovenskoga dramskog pozorišta te zapažen u ulogama s izrazitom notom političkog angažmana. Svoje društvene stavove izražava javno još od masovnih demonstracija protiv Miloševića 1996., a i današnja situacija u zemlji u kojoj je odrastao daje mu više nego pravo da istupa u ime elementarne pravde i ljudskosti.
Palma, kao i Vučić, lično rešava probleme ljudi, potpuno isto kao u vreme kneza Miloša. Kako ja razumem stvari, mi danas nismo republika, dobacili smo do kneževine
Kako se danas vidi Srbija iz cipela jednog glumca?
Može da se kaže da je, kozmetički, bolje nego u devedesetima: trgovine su pune i možeš da kupiš deset vrsta piva i lako da digneš kredit koji, doduše, ne znaš kako ćeš da vratiš, ali onako, na površini, bolje je nego pre 25 godina. Jedina prava mentalna promena dogodila se za vreme vlade Zorana Đinđića, od 2000. do 2003., ali nakon njegovog ubistva do danas smo u regresiji. Još uopšte nismo rešili te stvari iz prošlosti: o vremenu rata na Kosovu nisu vođene nikakve rasprave, osim propagande RTS-a, o tome šta se tamo stvarno dešavalo. Sa druge strane, Momčilo Krajišnik, koji je u Hagu osuđen za ratni zločin, u glavnom je odboru Srpske napredne stranke, a Nikola Šainović, bivši predsednik Vlade Srbije, koji je takođe osuđen u Hagu, za ratne zločine na Kosovu, u glavnom je odboru Srpske socijalističke partije. Nakraju, imamo problem partijske države i tzv. sistemske korupcije: SNS je došao na vlast na talasu nezadovoljstva prethodnom vlašću, ali u onom času kada su oni seli na vlast, postali su još gori.
Republiku su doneli partizani
U jednom ste razgovoru rekli da živimo u sistemu u kojem leševi vire ispod tepiha…
Pa vire. To čak i nije neka poetska rečenica, treba da je se shvati doslovno. Možemo sada da odemo u Batajnicu pa da nađemo lokacije na kojima su sahranjeni ljudi koji su ubijeni na svirep način u ratu na Kosovu. Koliko još po Srbiji, Bosni i Hrvatskoj ima takvih lokacija gde su ljudi ubijeni samo zato šta nisu bili ‘naši’? To je zastrašujuće: nacionalisti sve tri strane na tom neznanju i manipulaciji tipa ‘samo smo mi žrtve’ regrutuju nove generacije koje jedva čekaju da se ponovno uhvate za gušu. Čini mi se da svi zajedno treba da podvučemo crtu i da žrtve nazovemo žrtvama, a zlikovce zlikovcima i da shvatimo da je svaki ubijeni Albanac, Hrvat, Bošnjak naš samo zato šta je čovek, a svi ti majstori – generali, ratni profiteri i zločinci – to nisu, ma koliko da su ‘veliki’ Srbi ili Hrvati.
Umetnost nije kapitalistički proizvod koji možeš otplatiti brojem ljudi koji su kupili kartu. U Srbiji ima možda trista zaposlenih glumaca i ako je trista plata problem za jednu državu, onda bolje da se ne bavimo kulturom
Kazali ste i da Srbija nema kapacitet republike: što bi to točno značilo?
Još od vremena kralja Aleksandra imamo ili diktaturu ili padamo u nacionalsocijalističku agoniju ili, uz izuzetak Đinđića, imamo partitokratiju. Nama su republiku doneli partizani. Mi ni danas u Srbiji ne znamo kako se finansiraju političke partije koje funkcionišu kao firme i koje zarađuju i distribuiraju novac svojim poslušnicima. Sudije nisu nezavisne i bira ih partija na vlasti, kao i policajce. Ljudi iz vrha državne i vojne bezbednosti, koji su u prošlim ratovima pravili zločine, i danas su tamo. To su ljudi koji su drpali ogroman novac i ubijali ljude. Oni sada neće dobrovoljno hteti da idu u zatvor i vrate nam pokradeni novac. Problem je u tome šta se u Srbiji uvek nakon kratkotrajnog perioda progresa brzo uspostavlja feudalni sistem: na vrhu postoji neki buljubaša koji ispod sebe ima neke subaše, koji opet imaju svoje odane seljake, od kojih su jedni više privilegovani, a drugi manje, dok su na dnu svi ostali – sirotinja, raja.
Kako to izgleda u svakodnevnom životu?
Prvo, ti lokalni partijski funkcioneri su gazde svega: za biznis, za stipendije, za porođaje, za popravku zubi, za zapošljavanje. Kod Dragana Markovića Palme, predsednika Skupštine grada Jagodine, dolaze ljudi kao u Molijerovim komadima i mole ga za pomoć; on lično saslušava ljude po sistemu ‘šta tebe muči’, a onda ide da jede i pije o trošku grada. On, kao i Aleksandar Vučić, lično rešava probleme tih ljudi i to je potpuno isto kao u vreme kneza Miloša koji je ispred svog dvora postrojavao seljake i jednog po jednog pitao koji je njihov problem. Dvesta godina kasnije, naši političari nemaju nikakvu ideju o pravnoj državi i njenim institucijama, nego dele pravdu vlastitom rukom. Ili sledeći primer: formalno jesmo republika, ali na zastavi imamo krunu. Imamo državnu himnu koja se pevala i u vreme monarhije, ali joj je iz teksta izbačen kralj. Kako ja razumem stvari, mi danas nismo republika, dobacili smo samo do kneževine.
Nastupili ste na predizbornom mitingu predsjedničkoga kandidata Saše Jankovića i na kraju uzviknuli: ‘Vučić neće proći!’ Ipak je prošao, uz uvjerljivu podršku birača.
Kada na kiosku od 25 novina samo dve imaju kičmu, kada na deset TV kanala postoje samo dvojica šaljivih voditelja, a ozbiljnih polemika jedne i druge strane uopšte nema, onda Vučić i njegovi mogu da prođu. Kada sam rekao da neće proći, mislio sam da to šta rade za ovu zemlju nije dobro i da na neki dugi rok to ne može da prođe. Moguće je da je to samo moja utopija, jer je i Slobodan Milošević vladao 15 godina, no ipak mislim da takav način vladanja ne može dugo da opstane. Njime mogu da budu oduševljeni samo oni koji su ucenjeni: hoćeš li da ti se sin zaposli, uđi u SNS. Otvorio si firmu, a nisi podržao SNS? Dobro, onda ćeš imati inspekcije svaki dan. Takva opresija koja se temelji na strahu i pohlepi ne može dugo da traje.
Sudjelujete i u još aktualnim protestima nakon predsjedničkih izbora?
To su građanski protesti na koje su izišli studenti, prosvetari, glumci, radnici IMT-a i penzioneri i lepo je videti da se taj front solidarnost širi. Ljudi su smogli hrabrosti i pokazali da im nije baš do te mere slomljena kičma. Ja u tim protestima učestvujem zbog svoje želučanokiselinske potrebe, odnosno jer ne mogu da tapšam trenutnim liderima i nepravdi. Potrebno je da ljudi imaju i malo slobode i zato je ova pobuna lekovita za mentalno zdravlje, naročito za mladu generaciju koja sada stupa na društvenu scenu. Oni se uključuju u politički život pištaljkama, bubnjevima, šetnjom i Fejsbukom i formiraju svoje mišljenje na demonstracijama, u kontaktu sa drugima. Do sada je ponuda bila da slušaju Folkoteku do sto jedan i natrag, idu na splavove i loču i da se uguraju u neku stranku pa drpaju lovu od gasa, uglja, građevine i puteva. Zato mi je važna ova slobodarska vitalnost koja ne podnosi tirane koji jašu po nama. Neka nas ima i jedan posto na ulici, oni moraju da nas saslušaju i da nas poštuju. Ljude raspaljuje ta njihova arogancija.
I Silvana i Nirvana
Rođeni ste u Beogradu: kako se taj grad mijenjao kroz sve ove godine?
Ne treba zaboraviti da je Beograd nekada bio glavni grad Jugoslavije i živio je u tom duhu da nije ni Istok ni Zapad; bio je zaista otvoren i slobodan. Kada se Jugoslavija raspala, sve je postalo malo i zagušljivo, pa je i grad postao neželjenim detetom takve atmosfere. Danas možeš da vidiš grafite ‘Mrzim Beograd’, a onomad su ovamo dolazili Robert De Niro, Sofija Loren, Lorens Olivije i mnogi drugi, a nije postojala palanačka oduševljenost svetskom elitom. Duško Radović je svaki dan govorio ‘Beograde, dobro jutro’, Timoti Džon Bajford bio je urednik dečijeg programa, a prometni znak za Zagreb stajao je na Terazijama. To je bilo normalno. Tada sam bio ponosan na Beograd; mogao si da budeš šta hoćeš, ali se znalo gde se sluša pank, a gde narodnjaci. Danas se na istom žuru sluša i Silvana i Nirvana i ta uravnilovka je razočaravajuća. Prvi put kada sam shvatio da nešto sa Beogradom debelo nije u redu je kada su neki skinsi ubili jednog malog Roma. Nakon toga su se stvari razvijale sve gore i gore…
Predstavu ‘Slučajna smrt jednog anarhista’ Darija Foa gledao sam dvaput: prije 30 godina s Ivicom Vidovićem i nedavno u JDP-u, s vama u glavnoj ulozi. Prva je govorila o smrtonosnoj političkoj represiji, dok sam vašu doživio kao smijeh ispod vješala…
Naša predstava je odgovor ovog vremena na taj tekst i na ono šta nam se danas događa. Pre se igrala ponesena levom idejom, u vreme međunarodnog uticaja CIA-e, i to je bilo dragoceno. Moje osećanje naše predstave je da je taj humor sprdnje sa vlastodršcima užasno ubojita stvar koja do svesti publike prodire puno dublje od herojske žrtve: kada bi se danas Jan Palah polio benzinom zato šta studenti vredno uče a političari kupuju diplome, to bi izašlo samo u crnoj hronici. Puno je ubojitije kada političare izvučeš na čistinu, rasklapaš njihove gluposti i smeješ im se u lice. Političari shvataju da nemaju smisla za humor i taj humor ih najviše ubija. Nekada smo govorili ‘Ili si duhovit ili si član SPS-a’: kada su sva usta zapušena i kada se ljudi osećaju slomljeno, onda je ismejavanje političara lekovito.
Vaša nedavna, vrlo provokativna predstava ‘Don Kihot’ u Novom Sadu prvo je pod nejasnim okolnostima odgođena, da bi potom ipak bila odigrana. Kakva je uopće današnja šansa subverzivnoga kazališta?
Šansa je nulta, ali kada ne bi bilo tako, ni to pozorište ne bi bilo subverzivno. Takvo pozorište poskupljuje gledanje: ljudi osećaju da prisustvuju nečemu šta je važno za njihov duh i zato nam skromnu produkciju opraštaju našim motivom da se sa temom borbe protiv vetrenjača uopšte želimo da suočimo. Uglavnom krećemo ni iz čega: naša inspiracija počiva na nedostatku podrške pozorišnih uprava i u sumnjičavim pogledima vlasti. Naše predstave kao šta su ‘Ubiti Zorana Đinđića’ ili ‘Don Kihot’ publika doživljava kao tajne zabranjene knjige koje se prenose od usta do usta, ali važno je da smo u njima uspeli pronaći taj crni kabaretski ton koji oslobađa od te samosažaljive patnje i užasa koji nas obuzima, od te dileme da li da bežimo iz ove jadne zemlje, i preokreće se u crnohumorno ironiziranje stvarnosti.
Koliko ono što se već naveliko zove globalizmom utječe na kulturu?
Ne mogu da govorim o globalizmu kada u Srbiji ima na desetine mesta u kojima nikada nije viđena pozorišna predstava. Domovi kulture su propali, a Niš i Kragujevac jedva da imaju bioskop. Nedavno smo gostovali po Srbiji sa predstavom ‘U Edenu na istoku’ po tekstu Borislava Pekića i naš tehničar je u nekim salama morao da uvodi struju koje do tada nije bilo, dok su u nekima dvoranama prvi put uopšte upaljeni reflektori. Ali i u takvim mestima ćeš naći deset zaljubljenika u knjigu ili nekog ko sve zna o Diziju Gilespiju. Mislim da je uticaj dobre predstave na jednog čoveka nenadoknadiva stvar. Sada ovi novi upravljači u kulturi uvode kapitalistička merila i broje koliko ima sedišta u pojedinom pozorištu, ali to su naopaka merila. Umetnost nije kapitalistički proizvod koji možeš otplatiti brojem ljudi koji su kupili kartu. U Srbiji ima možda trista zaposlenih glumaca i ako je trista plata problem za jednu državu, onda bolje da se ne bavimo kulturom. Da li i Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti treba da budu profitabilni? Danas svi u Srbiji otvaraju kockarnice, niko neće da otvori biblioteku.
Nakraju, zanima nas na što ste točno mislili kada ste u jednom intervjuu rekli: ‘Nakon svega, ostaje mi moj mali intimni svet’?
Ja se krećem po desetak ulica u Beogradu i srećem se sa ograničenim brojem ljudi – sa kolegama, prijateljima i porodicom. Čim otvorim oči, vidim Vučića na TV-u i onda razvozim decu u školu: život sa kojim se ne slažem ide dalje, mi ulazimo u Evropsku uniju valjda još od mog rođenja i ostajemo sa problemima koje nikada nećemo da rešimo. Preostaje nam naš mali svet u kome možemo da ugasimo motore našeg neprekidnog vikanja. Ili, kako kaže Pjer Prudon u našoj predstavi: ‘Nećemo doživeti najbolje od epohe, moramo se navići da prihvatimo to bez velike tuge, oslonimo se jedni na druge i dozivamo se u tami…’
