Izgleda da je generaciji 1980-ih teže do prve knjige u posttranziciji nego autorima koji su knjige štampali u ratnom okruženju ili neposredno nakon njega. No, kažu, čekanje vodi fermentaciji imaginacije i daje zrelije plodove; da li je tako? Davno je zgasla metafora o meteorskom preletu postjugoslovenskom književnom sferom proznog četverca Brković-Nikolaidis-Radulović-Spahić, sada etabliranih pisaca različitih oblika i obima produktivnosti. Šta kažu natalne karte i kosmo prilike: ima li šansi za novu meteorsku kišu nad Lovćenom, da se raspe od mora do Morače? Na talonu su romani dvojice pisaca iz Podgorice.
Roman ‘Šamaranje’ Stefana Boškovića (1983) objavljen je kao drugonagrađeni rukopis na konkursu lista ‘Pobjeda’, a zlobni jezici kažu da je prva nagrada izostala jer se ovaj državni dnevnik nije usudio da nagradi tzv. pornografski roman. To me podsetilo na situaciju u Srbiji iz 2007. kad se prašina podigla jer je Andrićeva nagrada dodeljena Jovici Aćinu za novelu ‘Dnevnik o vagini’, te ju je on, brže-bolje, za novo izdanje preimenovao u ‘Dnevnik izgubljene duše’. Pornografija kod Boškovića jeste stvarna (ogoljeno prikazivanje kopulacije, što bi bila definicija termina), narator je njen poznavalac i konzument, te autor porno priča za jedan ukrajinski magazin, ali je i mamac za površne čitaoce. Benigno razobručeno polje seksualnosti u Boškovićevom romanu tek je dekor za narativ o nečemu drugom: o generacijskoj dezorijentisanosti, splinu podgoričkog klabinga i destabilizaciji porodičnih i prijateljskih odnosa.
To su zajedničke tačke sa ‘Crnogorskim romanom’ Đura Radosavovića (1986): mizanscen savremene Podgorice (s tim da ekipa Radosavovićevih likova forsira kafić ‘Berlin’, a Boškovićeva ‘Soul II Soul’), okrnjena porodica (Radosavovićev junak živi s majkom, Boškovićev sa ocem) i grupa bliskih prijatelja koja funkcioniše kao supstitut za porodicu. Oba romana pripovedaju o neuspešnim vezama (Boškovićev narator je promiskuitetan i željan eksperimentisanja, pa ga je jedan ménage à trois koštao drage osobe; Radosavovićev narator je u vezi sa dominantnom starijom devojkom) i u oba romana jedan od najbližih prijatelja naratora sklizne u erotsku ili socijalnu patologiju: kod Boškovića u seks sa zlobnom patuljicom (porno žanr: midget), kod Radosavovića u kriminal, opljačkavši nekoliko puta ni manje ni više nego Prvu banku, vlasništvo brata crnogorskog premijera.
Ovde počinju supstancijalne razlike. ‘Šamaranje’ ostaje relativno kompaktna fabula o tridesetogodišnjem Maksimu Grahovcu, asistentu na FDU-u na Cetinju, koja se odrekla slikanja socijalne margine, kritike crnogorskog mentaliteta ili refleksija na 1990-e, iako sadrži kritičke opaske o samoj Podgorici, dok je ‘Crnogorski roman’, kako i priliči pretencioznom mada adekvatnom naslovu, znatno preduzetniji jer u pripovedni rakurs uvodi crnogorsku istoriju i obuhvatni sken društvenih prilika (zdravstvo, zatvor, periferija grada). Naizgled jako kritički nastrojen, Radosavović zapravo fascinirano povlađuje pozitivnim crnogorskim autostereotipima: kolektivni ratnički mentalitet kao usud istorije, nagon za osvetom je jači od svih ostalih, slepa lojalnost svakoj vlasti i zadivljujuća kuraž u boju proizveli su crnogorsku kastu sklonu uniformi, hijerarhiji i vladanju… Njegov narator, Zarija Vučeraković, netom diplomirani a nezaposleni biolog, osmišljen je u kontradiktornom spoju socijalnog autsajdera i akcionog heroja, koji pomaže narkomanu rasečenih vena. Upravo akciono-konspirološki sloj ‘Crnogorskog romana’, zgodan za telenovelu, naporedo sa gustom koncentracijom motiva, unosi zbrku u roman, čineći ga glomaznim i rasutim, mada zanimljivim za jedno sociološko čitanje.
U ‘Šamaranju’ je očita želja za dramatičnim scenama nasilja ili seksualnih perverzija, ali ovaj roman pored nepretencioznosti sadrži inovativni crtu tzv. mockumentarnosti, kad Bošković fikcionalizuje nekolicinu pisaca svoje generacije, regrutujući ih u likove groteske. ‘Crnogorski roman’ je najslabiji kao otkrivena tajna istorija i etnopsihološki narativ, ali i bez toga sadrži nepotrebne melodramske crte i zagubljene niti zapleta. ‘Šamaranju’ takođe smeta nedovršenost, recimo razvijanja odnosa sin-otac, ali je otvoren kraj sasvim u skladu sa konceptom blago iščašenog sveta koji pati i u kopulativnom hedonizmu. U zbiru, početak koji obećava. Ni trijumfalan ni banalan.
