>

novosti logo

Kultura Kultura

Odisejev pogled

Slobodan Šabeljić, 'Priče o Silviji': Oda opuštenom životu van žrvnja karijerizma i imperativa odlaska iz zemlje

Iako su se ‘Priče o Silviji’ Slobodana Šabeljića (Nikšić, 1971) pojavile još 2010. u Crnoj Gori, kao druga od njegove četiri prozne knjige, i bile crnogorski kandidat za nagradu ‘Meša Selimović’ u Tuzli, zahvaljujući reizdanju u Beogradu dobile su mogućnost za drugi život. To je skup naslovljenih kratkih priča povezanih istim protagonistima i pripovednom situacijom – otud ciklus priča, ali zbog ciljane kompozicije, koja ima po priču sa ulogom prologa i epiloga – roman sui generis u kome priče postaju mikro-poglavlja. U fokusu ‘Priča o Silviji’ je par i njihov život u emigraciji, s tim da Silvija radi, dok narator nema posla, sedi kod kuće uz TV program, prati zbivanja ispred zgrade ili šeta po gradu. Knjiga je podeljena shodno naratorovim posmatračkim aktivnostima: TV, Prozor, Šetnja.

Šabeljić je dosledno i na svim nivoima teksta sproveo strategiju redukcije: sem Silvije, niko od drugih likova, ni narator, nije imenovan. Štaviše, drugi likovi sem njih dvoje se retko pojavljuju, a i kad se pojave, izrazito se neindividualizovani, tako da je pozornica pripovedanja diskretno očišćena za jednu kamernu duo dramu. Ne znamo iz koje zemlje su se Silvija i narator odselili, ni u koji grad i zemlju su došli da žive. U takvoj anonimizaciji vremena i prostora zbivanja je ležala opasnost uopštenog tipskog ili simboličkog prikazivanja ekonomskog egzila, opasnost koja je izbegnuta nepretencioznim oblikovanjem drame bez tenzija i teških konflikata. Narator je trpeljiv i pomirljiv, lako pristaje na Silvijine zahteve za socijalizacijom, iako ih ne voli, ali ostaje introvertan i inertan – ne traži posao, ne uči jezik sredine u kojoj žive, mada kupuje knjige koje ne ume da čita, ne komunicira sa drugim ljudima. Dovoljno mu je da posmatra tuđi svet, razmišlja o Silviji dok je ona na poslu i piše kratke beleške o njoj i novom životu. ‘Priče o Silviji’ su otuda neka muška varijanta ljubavnih priča, pomalo setna, jer se sreća traži daleko od kuće, i optužujuća, jer radne okolnosti menjaju pojedince, čineći ih razdražljivim, nesigurnim u sebe i nikad zadovoljnim.

Prateći naratorove beleške o Silviji, obojene diskretnim humorom, koji je uvek benigni humor situacije, nikad verbalni humor pošalica i dosetki, uočavamo sitne svakodnevne promene na Silviji i raspon naratorovog nesnalaženja koji ide od pasivne izolovanosti do nezainteresovanog prihvatanja sveta. Narator je kontradiktoran: čas mu je svejedno gde živi jer je svuda isto, čas mu je bolje jer je otišao, a ponekad ga ophrva želja za povratkom, ali ne toliko zbog nostalgije koliko zbog otpora prema Silvijinim promenama koje je čine udaljenom i sve više nepoznatom. Svršetak emigrantske odiseje je kružni, vrhuni povratkom odakle se krenulo, ali to nije poraz već povratak sebi od ranije, povratak relaksiranom i igrivom odnosu prema životu. Otuda se ‘Priče o Silviji’ mogu čitati u isti mah kao koliko konzervativna toliko i pastoralna oda opuštenom životu van žrvnja karijerizma i imperativa odlaska iz zemlje – manje je važan povratak kao vrsta slavljenja domaje, više život bez tenzija koje animalizuju prirodu zatočnika žudnje za uspehom.

‘Priče o Silviji’ uspevaju da nas vežu uz dva lika, predočavajući efekte običnosti svakodnevice naporedo sa partnerskom posvećenošću bez trzavica, nad kojom se nikad ne nadvija avet teskobe ili mogućnost raskida. Ciklusno ulančavanje priča, tematski minimalizam, benigne prirode likova, stilska jednostavnost i happy end povratka – izgleda gotovo kao recept za déjà vu prozu i efekat ničeg posebnog, ali Šabeljićeve priče deluju na čitalačka čula kao prijatno iznenađenje i podstrek da potražimo i ostala dela ovog autora.

1/1