Nije reč o biografiji dugogodišnje ljubavnice Pabla Pikasa, Dore Maar, što je pseudonim Henrijete Teodore Marković (1907. – 1997.), nadrealističke fotografkinje i slikarke. A, zapravo, ni o romanu, već o navodnom priređenom rukopisu, nađenom u ‘crnoj bilježnici’ Dore Maar, te autorka romana, Slavenka Drakulić, nije ništa više od urednice i lektorke nađenog rukopisa. Čemu ova igra žmurke ili providne mistifikacije? I nehotičnom pretragom nabasate bilo na povest ove veze iz ženskog ugla (Mary Ann Caws: ‘With & Without Picasso’ ili ‘Die Künstlerin an Picassos Seite’), bilo na srceparajuće romane poput onog Soe Valdes ‘Žena koja plače’ o ‘fatalnoj ljubavi Pabla Pikasa i Dore Mar’. Gužva u šesnaestercu, uz pristupe kojima ne manjka ženske perspektive i advokature osujećene umetnice, postala je još veća. Da ne pominjemo momenat hrvatskog porekla Dore Maar i tabloidne žalopojke (‘Jutarnji list’: ‘Dora Maar, žena kojoj je Picasso uništio život’), uporedive sa krokodilskim suzama medija u Srbiji prema Milevi Marić Ajnštajn.
Dvoimena knjiga Slavenke Drakulić ‘Dora i Minotaur. Moj život s Picassom’ u svojoj osnovi ima dve različite težnje koje nisu sasvim protivrečne. Knjiga je zamišljena kao neka vrsta Dorinog retrospektivnog dnevnika koji je počela da piše na predlog svog psihoterapeuta Žaka Lakana, nakon doživljenog nervnog sloma uzrokovanog krajem veze sa Pikasom; a, u stvari, to je povest veze Dore i Pikasa predočena iz ugla osobe koja se seća, analizira i sudi o svemu što je činilo tu vezu. Naratorka nije ogorčena, iako ispoljava dvojaki žal, za blizinom genijalnog umetnika, kao i za umetnošću fotografije koju je napustila. Naratorka Dora, koja je Pikasu poslužila kao model i inspiracija za brojne slike 30-ih godina 20. veka, od ‘Dore i Minotaura’ preko brojnih portreta ‘Žene koja plače’ do ‘Žene koja se češlja’, psihološki lik Pikasa sažima u mitski simbol Minotaura, čovekolikog bića kojim dominira animalna strana, bezizlazno zatočenog u lavirintu svog kreativnog nagona, koje teži da potčini i raščereči žensko biće prema kojem zapravo oseća strah. S druge strane, Dora za svoju pasivnost i zapostavljanje umetničkog poriva ne krivi Pikasa, već svoju oholost i malograđanske težnje.
Odnos Dore i Pikasa je odnos dvoje umetnika u kome se jedan umetnik dobrovoljno podređuje drugom, ostajući njegova muza, nikako ravnopravni takmac, odnos dobrovoljne subordinacije zaljubljene žene, čija afektivna zavisnost od ljubavnika ide toliko daleko da prihvata njegovu promiskuitetnost, učestvujući u njoj kao voajer i foto-dokumentarista. To je i odnos poklonika dve vrste umetnosti, modernog slikarstva i fotografije, koju Pikaso osporava kao umetnost, iako rado eksperimentiše s nekim od njenih tehnika.
Knjiga Slavenke Drakulić razvija pronicljivu analizu rodnih odnosa unutar grupa francuskih avangardnih umetnika, grupa uvek strukturiranih na principu piramide i liderske dominacije, gde se uprkos polemičkog osporavanja malograđanskih obrazaca porodičnog i društvenog života, razvila nimalo manje maloburžujska relacija snobovskog oportunizma i nedostatka solidarnosti, ali i kopulativnog sultanizma umetničkog alfa genija. Dora uviđa da je erotika jedini instrument pomoću kojeg žena može upravljati muškarcima ili uticati na njih, u društvu imperativne heteroseksualnosti, prokreativnosti i muške dominacije.
Otuda je najbolje knjigu ‘Dora i Minotaur’, najbolje po samu knjigu, shvatiti ne kao seriju psiholoških portreta, romansiranu biografiju ili epohalni tablo, već kao prozu sa dokumentarnim zaleđem koja se fokusirala na fenomen nekompatibilnosti erotskog i umetničkog samoostvarenja, čiji je tektonski sudar uzrokovao trajnu traumu Dore Maar.
