>

novosti logo

Intervjui Intervjui
Piše Bojan Munjin

Predrag Marković Tuđman i Milošević su napravili istu grešku – nisu smirili Srbe u Hrvatskoj

Milošević je jedini insistirao na čvrstoj federaciji, a postojala je i dilema ko ima pravo na otcepljenje i šta sa manjinama u novim državama. Dok je britanski premijer Dejvid Kameron odmah rekao da će država voditi računa o interesima škotskih građana, u Hrvatskoj je 1991. unapred najavljeno da je onaj ko ne glasa za nezavisnost izdajica, srbokomunista i četnik

Za povjesničara Predraga Markovića, savjetnika u beogradskom Institutu za savremenu istoriju, kažu da je vrlo neobičan znanstvenik, koji se historiografijom bavi na nekonvencionalan način, spajajući ‘veliku’ povijest država i ratova s poviješću kulture, običnih ljudi i svakodnevnog ponašanja. Autor je više stotina znanstvenih i publicističkih tekstova te knjiga ‘Trajnost i promena. Društvena istorija socijalističke i postsocijalističke svakodnevice u Jugoslaviji i Srbiji’, ‘Beograd i Evropa’, ‘Lišće i prašina’ itd. Razgovaramo s njime o Srbiji i Europi, odnosima s Rusijom i osobama koje su odredile povijest ovih prostora.

Srbija je napravila značajan zaokret posljednjih godina, postala je veliki zagovornik europskih ideja?

Problem je u tome šta vrh države spinuje taj proevropski optimizam: pokazivali su ga demokrate Borisa Tadića nakon 2008., sada ga pokazuje tandem bivših radikala VučićNikolić. Sa druge strane, ispitivanja javnog mnjenja, kao i u većini drugih zemalja, pokazuju da entuzijazam za Evropu opada. Paradoksalno je da je 1990-ih, kada je Srbija bila pod sankcijama i bombardovana, taj proevropski entuzijazam bio vrlo visok.

Vrh Srbije spinuje proevropski optimizam, a u isto vreme ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da entuzijazam za Evropu opada. Paradoksalno je da je 1990-ih, kada je Srbija bila pod sankcijama i bombardovana, taj proevropski entuzijazam bio vrlo visok

O Đinđiću i demokratskom obećanju

Srpska pozicija prema Evropi često je bila ambivalentna. Opet, opće je mjesto da Srbi tradicionalno vole Ruse?

Taj diskurs o potrebi Srbije da ljubi Rusiju relativno je nov i uveli su ga ruski ‘beli’ emigranti u Srbiji, nakon pobede Oktobarske revolucije. Takođe, ta ‘orijentalna dilema’ da je Rusija nešto drugo u odnosu na Evropu potiče od ruskih narodnjaka sa kraja 19. veka, ali u Srbiji u to doba niko od javnih ličnosti nije bio proruski nastrojen, niti je iko od njih školovan u Rusiji, školovani su u Beču, Pešti, Pragu i Berlinu. Srbija je do Prvog svetskog rata bila parlamentarna monarhija, čije su državne institucije bile pravljene po uzoru na one francuske, a ne ruske.

Riječ je dakle o mitu, krivoj interpretaciji ili ideološkoj konstrukciji?

Ne treba napraviti grešku pa kratki period dobrih odnosa Srbije i Rusije sa početka 20. veka pretvarati u neki značajan diskurs. Rusija je na primer u to isto vreme pomagala teritorijalne aspiracije Bugarske na štetu Srbije i zato olako donošenje zaključaka o vezama Srbije i Rusije, to svrstavanje zemalja u verske blokove na način Semjuela Hantingtona, nije dobro. Primerice, postoji mit iz prošlosti o nekoj specifično katoličkoj poziciji Hrvatske u odnosu na ‘opasnost’ sa istoka. Ali, istorijski gledano, Hrvatskoj su kroz vekove daleko veći neprijatelji bile dve katoličke zemlje, Italija i Mađarska, nego pravoslavna Srbija.

Ipak, u Srbiji su u posljednjih 150 godina ubijani proevropski vladari, na primjer knez Mihajlo (1868.), Aleksandar Obrenović (1903.), Zoran Đinđić (2003.)?

Za srpsku se istoriju može reći da je komplikovana i tragična. Danas se naročito upoređuju knez Mihajlo i Zoran Đinđić. Knez Mihajlo je zacelo bio reformator i, može se reći, njegovim ubistvom promenjena je sudbina države: on je uveo standardni književni jezik, imao je odlične odnose sa Hrvatskom i Mađarskom i osećaj za modernost… Šta se Đinđića tiče, on je premalo bio na vlasti, pa više predstavlja jedno demokratsko obećanje. Dobro je da je Zoran Đinđić simbol demokratije i reformskih snaga u Srbiji, ali on je u svome vladanju imao i dozu onoga šta se zove pragmatizmom, kao i obrate koji ideološki nisu bili sasvim konsekventni.

S kime je Đinđić imao najviše problema: tradicionalistima, vojskom, kriminalcima, Koštunicom?

Problem sa srpskom političkom scenom, naročito nakon pada Slobodana Miloševića, jeste šta ti politički frontovi nisu sasvim jasni. Zaboravlja se da je Milorad Ulemek Legija bio heroj 5. oktobra, kada se narod ljubio sa njegovim legionarima, a sveštenici ih blagosiljali. Zatim, postojali su posebni dogovori tadašnje političke elite sa njime, šta se moglo tumačiti time da se želelo izbeći žrtve u jednom političkom prevratu, ali imate i situaciju da Čedomir Jovanović, tadašnji potpredsednik Skupštine, sa svojim sinom posećuje vođu kriminalnog klana u zatvoru. To govori o tome da se politička elita nakon 5. oktobra nije uspela distancirati od mnogih uticaja – tajnih službi, paravojnih formacija i drugih, koji su joj samo štetili. Danas svi optužuju Vojislava Koštunicu kao glavnoga Đinđićevog protivnika, a zaboravlja se da je u svim strankama bilo onih koji su se rado kupali u bazenu u Šilerovoj (u kući vođe tzv. zemunskog klana, op. B. M.).

Usput rečeno, neka vrsta familijarnosti dio je tradicionalne političke kulture u Srbiji?

Da, kralja Petra su zvali Čika Pera, a patrijarha Pavla Paja, pri čemu nije sasvim jasno da li je to od milja ili pogrdno. Taj nedostatak distance jeste deo srpske tradicije, ali ne samo njene. Verovatno nije bilo realno očekivati da bi Tuđmana narod zvao Njofra, ali je zato Tito dopuštao tu vrstu bliskosti, koja je takođe deo i dalmatinskog mentaliteta. Bliskost u Beogradu je prisutna i zbog činjenice da dva miliona ljudi živi na relativno malom prostoru, gde se sve zbiva u pet kafana i sedam ulica.

O nesporazumu i atentatu 1928.

Koliko danas tradicija igra ulogu u srpskom društvu? Što primjerice znače kralj, Krunski savjet i slično?

Godinama razmišljam o tome da li tradicija pomaže u razvoju. U Japanu bi se moglo govoriti o tradiciji i kulturnim praksama, o disciplini, radu i učenju. U Italiji opet o tradiciji malih porodičnih preduzeća. U Srbiji je to teško, jer se ne može odrediti šta iz te tradicije predstavlja razvojni potencijal. Mala seoska gazdinstva su propala, nekoliko preostalih, polumrtvih socijalističkih dinosaurusa iz nepoznatih se razloga održava na životu, a premijer Aleksandar Vučić ima mesijansku ambiciju da nas sve preko noći prevaspita i od Srbije, kako kaže, napravi Singapur. Šta se tiče našeg kralja, on predstavlja sprdnju za samu ideju monarhije jer svaki Kinez na pijaci u Beogradu zna bolje od njega srpski jezik, šta pokazuje njegov nedostatak osećaja za identifikaciju sa narodom kojim bi, eventualno, želeo da upravlja.

U jednom ste intervju rekli da je u stvaranje Jugoslavije Srbija ušla loše pripremljena?

Istina je da je na početku, 1918. godine, vladala euforija oko ujedinjenja, ali srpski političari su se u toj situaciji poneli dosta loše: na silu su doneli izrazito centralistički ustav, Nikola Pašić je pogazio obećanja dana Jugoslovenskom odboru i Hrvatska sve do uspostavljanja Banovine nije dobila nijedan ustupak koji je tražila. Od početka stvaranja Jugoslavije do Briselskog sporazuma Ivice Dačića i Hašima Tačija, srpska politika je bila nekonzistentna – često nerazumno nepopustljiva, a onda previše fleksibilna. Srpski političari nisu razumeli Jugoslaviju kao složenu državu i stalno su se pitali šta opet hoće ti Hrvati. A Hrvati nisu razumeli srpsku potrebu da pričaju o žrtvama koje su podneli za stvaranje prve Jugoslavije.

Je li istina da je ubojstvu braće Radić u beogradskoj Skupštini 1928. prethodilo pitanje iz hrvatskih klupa: ‘Recite nam napokon koliko košta ta srpska krv u Prvom svjetskom ratu, pa da je konačno platimo, a ne da se neprestano osjećamo krivima’?

To je jedna verzija događaja. Druga verzija, koja mi se čini realnijom, jeste da su hrvatski predstavnici optužili Punišu Račića da je ratni pljačkaš i profiter. Nakon toga se dogodio jedan kulturološki nesporazum, jer je Račić, kao Crnogorac, tražio od hrvatskih predstavnika da povuku reč, šta ovi nisu razumeli jer su u bivšem parlamentu u Pešti navikli na mnoga prepucavanja i uvrede…, na šta je Račić izvadio ljevor i počeo da puca.

Kazali ste jednom prilikom da je despot Stefan Lazarević za vas prvorazredna povijesna ličnost i heroj svoga doba. Zašto?

Despot Stefan Lazarević bio je renesansni vladar, pesnik, graditelj i član zapadnih viteških redova. On je čovek koji bi u Srbiju, da nije bilo turske okupacije, doneo neku vrstu preporoda, modernizacije i savremenosti. Bio je prototip firentinskog vladara u doba procvata; kao i Zoran Đinđić, predstavljao je obećanje prosperiteta do koga Srbija nikako da stigne.

Svrstavanje zemalja u verske blokove na način Semjuela Hantingtona nije dobro. Primerice, postoji mit o nekoj specifično katoličkoj poziciji Hrvatske u odnosu na ‘opasnost’ sa istoka. Ali, istorijski gledano, Hrvatskoj su kroz vekove daleko veći neprijatelji bile dve katoličke zemlje, Italija i Mađarska, nego pravoslavna Srbija

O NATO-u i raspadu Jugoslavije

Ovih dana se obilježava 16 godina od NATO-ovog bombardiranja Srbije. Kakvo je, s ove distance, vaše mišljenje o tom događaju?

Mnogi intelektualci u to vreme, poput Jirgena Habermasa, Bernar-Anrija Levija i Alena Finkelkrauta, pozdravili su to bombardovanje zaključivši da je reč o humanitarnoj akciji. Međutim, vrlo brzo je plaćena cena takvog pristupa rešavanju problema: samo nekoliko godina kasnije, u Iraku i Afganistanu ista takva akcija, za koju su mnogi verovali da donosi demokratiju i prosperitet, stvorila je čitav niz problema i sve je pošlo naopako. Napad na bilo koju zemlju ne donosi ništa dobro na duge staze.

I današnja situacija na Kosovu, nažalost, ne vuče na hepiend?

Krenimo samo od toga da se procenat karcinoma na Kosovu povećao nekoliko stotina puta zbog bombi sa osiromašenim uranom koje su u to vreme bačene. Ubistva civila, osveta i podmetnute bombe u Iraku i Afganistanu pokazali su da nema načina da se nakon takvih akcija zaštiti bilo koja manjina; preko hiljadu Srba, Roma i drugih ubijeno je na Kosovu nakon dolaska NATO-ovih snaga. Reč je o nekoj vrsti inverzije: dok je pre bombardovanja albanska manjina bila zlostavljana i progonjena, posle bombardovanja je srpska manjina praktički nestala sa Kosova. Konačno, bombardovanje bez podrške UN-a predstavilo je NATO-pakt kao ofenzivnu silu, šta će uvelike uticati na današnji odnos Rusije prema tom vojnom savezu.

Je li Srbija u trenutku raspada SFRJ mogla napraviti nešto drugačije ili bolje od onoga što je učinila?

Bilo je nekoliko grešaka sa srpske strane. Prvo, osim plana GligorovIzetbegović o asimetričnoj federaciji i drugih predloga, jedino je Milošević insistirao na čvrstoj federaciji, šta ga je (osim Momira Bulatovića) lišilo saveznika. Onda ta srpska dilema ko ima pravo na otcepljenje i šta je sa manjinama koje ostaju u tim novim državama… Osim toga, ljudi potcenjuju (ne)odgovornost Evropske unije u rešavanju ovih pitanja. Primerice, Badinterova komisija je kazala da se etnička pitanja reše referendumom, mada u tako komplikovanoj i vreloj jugoslovenskoj situaciji referendum svakako nije bio jedino i najbolje rešenje. Evo primera za ono šta teoretičari zovu igrom nulte sume: kada je nedavno bio referendum u Škotskoj, britanski premijer Dejvid Kameron je odmah izašao pred škotske građane i rekao kako će država voditi računa o njihovim interesima, a u Hrvatskoj 1991. je unapred najavljeno da je onaj ko ne glasa za nezavisnost Hrvatske izdajica, srbokomunista i četnik. Ili da je onaj koji glasa za nezavisnu Bosnu i Hercegovinu ustaša, zlikovac i balija. Ne sme onaj koji izgubi na referendumu da se oseća kao prokazana manjina sa kojom svako može da postupa kako hoće. I Tuđman i Milošević su zapravo napravili istu grešku: nisu smirili Srbe u Hrvatskoj.

Autoritarna tradicija

Kako ocjenjujete Miloševićevu tehniku vladanja?

On je bio potpuno reaktivan političar koji nije imao nikakvu viziju budućnosti, šta je imalo fatalne posledice. Uvek je reagovao prekasno: Srbija je tako poslednja zemlja u regionu koja je imala višepartijske izbore. Beograd i Srbija, koji imaju značajnu demokratsku tradiciju i mnoge civilne inicijative 1980-ih godina, njegovim su delovanjem stigmatizovani u zapadnoj javnosti kao poslednji bastion komunizma u Evropi. Tenkovi na ulicama Beograda 9. marta 1991. definitivno su ocrnili Srbiju u očima sveta.

Nije li autoritarna tradicija dominantan način političkog ponašanja u povijesti ovih prostora?

Autoritarna tradicija na ovim prostorima doista postoji, još od Njegoševe rečenice ‘do istrage vaše ili naše’. Ako se u novije vreme pogledaju Tuđman, Milošević, Izetbegović i njihovi kadrovi, onda je to istina. Ali treba reći da se u trenutku raspada Jugoslavije tako nije ponašao makedonski predsednik Kiro Gligorov – politički paradoks predstavlja činjenica da je Makedonija jedina od balkanskog kruga država koja se na miran način izvukla iz Jugoslavije, a sama kao država, zbog sebičnosti Grčke, ni do danas nije priznata. Pritom se takođe vidi neprincipijelnost evropske politike.

1/1