Iskreno i duboko potresla me vest o smrti Predraga Lucića.

Kada se sećam Lucića, sećam se i svog velikog prijatelja Mirka Kovača. Kovač me povezao sa Lucićem i Feralom.

Početkom devedesetih Mirko Kovač se nalazio na tajnom spisku za likvidaciju sastavljenom u srpskoj policiji. Morao je sa suprugom Bobom, slikarkom, da hitno napusti Beograd.

To su bile teške, mračne godine krvavog raspada Jugoslavije. Kovač je bio moj svakodnevni sagovornik, dugogodišnji prijatelj i njegov iznenadni odlazak značio je za obojicu dolazak mračnih vremena, kada je postalo neizvesno kako se takvim vremenima i njihovim protagonistima suprotstaviti.

Teško je današnjim generacijama objasniti, a pitanje mogu li i razumeti šta je u tim kritičnim momentima naših života i našega otpora politici nasilja i mržnje značila pojava jedinstvenog, sjajnog, neponovljivog Feral Tribunea, na čijem su čelu bili osnivači Predrag Lucić, Boris Dežulović i Viktor Ivančić.

U Feralu smo se Mirko Kovač i ja ponovo sreli, fizički udaljeni, ali opet u razgovoru, u dijalogu, u razmeni kritičkog mišljenja i nepristajanja. I sve to zahvaljujući Predragu Luciću koji nas je pozvao na saradnju, a to je bio i poziv na prijateljstvo koje nas je zbližilo u zajedničkoj želji da istrajemo u otporu mračnim vremenima u kojima smo živeli.

Negde sam već napisao da je Predrag Lucić bio jedinstven kao što je i Feral bio jedinstven. Tako se, eto, dogodi da u lošim vremenima upoznate mudre, dosledne, divne ljude poput Lucića čije vas poznanstvo čini boljim i hrabrijim.

Ako se za nekog može reći da je simbol otpora glupostima, bedastoćama, lažima, zločinačkim politikama i katastrofalnim političarima, da ih je kosio svojim nemilosrdnim humorom, svojom satiričnom poezijom, svojim istraživačkim tekstovima, pozitivnom energijom u vremenima smutnje, zlobe i zločina, to se može reći za Predraga Lucića, novinara nad novinarima, umetnika reči.

Pamtim Predraga Lucića, njegov osmeh, njegovu srdačnost i radost koju sam osećao pri svakom susretu u Zagrebu, Rovinju, Beogradu.

Njegovo ime kao urednika biblioteke Feral Tribunea na ‘Knjizi pisama 1992-1995’, pisama koje sam razmenjivao sa Mirkom Kovačem u tim tragičnim danima, vezuje nas kao prijatelje, saradnike za čitav život.

Nisam prihvatio odlazak Predraga Lucića, kao što nisam prihvatio ni odlazak Mirka Kovača. Oni su tu, prisutni sa svojim tekstovima, prisutni u sećanjima, živi, naši savremenici po svemu što su bili i činili u vremenima ružnim i neprijateljskim. Predrag Lucić je među onima, retkim i malobrojnim, koji su nam davali podstrek da nije sve izgubljeno, da ima nade dok ima časnih, poštenih, doslednih i hrabrih, onih koji se nikada ne predaju. Za to sam mu bezmerno zahvalan.

Neka je čast i slava dragom, darovitom i hrabrom prijatelju Predragu Luciću!