Ovo je 12. roman pisca, slikara i profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Milete Prodanovića (Beograd, 1959.), još i autora tri knjige priča i jedne knjige izabranih, po dve knjige putopisa i eseja i jedne pesničke. Umesto divljenja voluminoznosti opusa, ja izražavam čuđenje: kako to da nikad nisam pisao o ovom neodustajno plodnom piscu, kome nikad nije falilo ni erudicije ni kritičkog angažmana na onoj vazda malobrojnijoj, antinacionalističkoj strani. Hm, rekao bih da postoji usud ili prokletstvo profesorskog sindroma: učenog autora je zanimljivije slušati nego čitati. Govorni idiom pisca ume da otkrije osobine odsutne iz njegovog teksta – tako je Dragan Velikić, u stvari, jako duhovit pripovedač, ali samo u usmenoj formi.
Najveća nevolja za narativni slikopis M. Prodanovića leži u autorovom pokušaju da na krhke i konvencionalne temelje žanrovskog pisma, najčešće trilera, nakalemi složenu fabulu istorijskog romana ili romana epohe, prepunog ezoterijskih rukavaca i publicističkih invektiva. Umesto da složenu građu, istoriografsku, kulturološku, distopijsku… dinamizuje matricom žanra koji počiva na intrigi i sam po sebi drži i vodi čitaočevu pažnju, naracija deluje pretenciozno, suvoparno i difuzno, konstantno ubija zagonetku, da bi poentirala sasvim paušalno i predvidljivo. Takva poetička smesa daje jedan kabast i dosadom opterećujući tekst, koji čitalac radije ostavlja i brzo zaboravi ako se i dokopa poslednje strane. Što je paradoks svoje vrste, jer Prodanović pedantno proučava svoju građu, slaže narativni puzzle sejući natruhe različitih misterija i želi da bude edukativan i analitičan, koliko i zabavan.
Tako i roman ‘Vitiligo’: presek dva putešestvija, jednog iz 1627., po krajevima otomanskog Balkana i dalmatinskog primorja, koje preduzima Kozimo, pratilac barskog nadbiskupa Bicija, tražeći brata Sebastijana iz redova Male braće, i drugog, krajem 90-ih XX veka, u kojem sledeći pronađeni prepis Kozimovog dnevnika učestvuje dvoje naučnika, antropološkinja iz Beograda Irena i njen američki kolega i partner Tom. U posredničku igru upleteni su Irenina profesorka Veronika Vitas Vojvodić, nekadašnja visoka funkcionerka SKJ i istoričarka i don Smiljan iz Kotora, koji Ireni šalje sken Kozimovog spisa (autor se ogradio fikcijom, u ovim likovima ne treba videti Latinku Perović i don Branka Sbutegu).
Prodanović nije erudita bez razloga, te istoričnost istorijskog putešestvija dočarava arhaičnom primorskom ijekavštinom, niti je uzalud prizivalac epoha, pa romanom ‘Vitiligo’ defiluju poratno vreme radničkih i đačkih odmarališta 1950-ih i doba studentskih protesta 1996-97. i UNPROFOR-IFOR uprava u Bosni, gde i uviru oba putešestvija, kao ponornica u krašku jamu, ili tačnije u Zmajev log, nekad ezoterijski toponim – sad ime bizarnog postratnog resorta, jama koja ispušta omamljujuća isparenja i predstavlja mogući ulaz u carstvo seni, u romanu prilično živahnih. Ali ni to nije sve. Istorija se ponavlja – poput Kozima i savremeni istraživači ostaju zatočnici ovog Zmajovca a eterični g(l)asovi iz zemljinih nedara uslovljavaju tarabićevsko završno poglavlje romana i Irenino distopijsko a geopolitičko proroštvo: Srbija će nestati između Novog Sečuana i arapskog sultanata Mačva (uticaj dugova i prodirućeg kineskog i arapskog kapitala), dok je Hrvatska izbačena iz Evropske unije i bratoubilački se raspala na panonski i primorski deo (pa vi vidite šta ćete).
Vitiligo je ‘kožna bolest koju karakterišu bele depigmentovane pege’. ‘Vitiligo’ je roman čije čitanje karakteriše pojava depigmentovanog svraba i blage nesvestice usled delovanja literarnih čudesa. ‘Bolest je benigne prirode. Lečenje je uglavnom bezuspešno.’ Nadati se ili strahovati, pitanje je sad.
