Predsedničkog kandidata Sašu Jankovića, bivšeg zaštitnika ljudskih prava, istaklo je sto javnih ličnosti sa željom da građani Srbije konačno dobiju nekog koji treba ‘svojim autoritetom i integritetom da daje primer ostalim nosiocima vlasti i da bude brana onima koji ugrožavaju temeljne vrednosti demokratije, vladavine prava i zaštite ljudskih prava’.

Da li vas je iznenadila kandidatura Aleksandra Vučića i kako ste videli rasplet na relaciji premijer – predsednik?

Odavno je bilo jasno da će gospodin Vučić da se kandiduje, kao što je jasno da bi, kada bi dobio izbore, svu vlast bez obzira na to koje su stvarno ustavne nadležnosti predsednika, koncentrisao na svojoj novoj adresi.

Smatrate li da biste imali više šansi da kandidat SNS-a nije ujedno premijer?

Ne razmišljam o tome. Ali on ima više šansi zato što jednu državnu funkciju koristi da bi stekao drugu. Besramno za kampanju koristi državne resurse kao predsednik Vlade, a od mene je zahtevao da još pre raspisivanja izbora i početka kampanje podnesem ostavku.

Šta vas izdvaja u odnosu na ostale?

Nisam političar, bar ne u smislu u kome je politika uslovljena stranačkim interesom i iskazana kroz stranačku platformu. Nemam stranku kao posrednika ni prema građanima ni prema državi. Zbog svog prethodnog posla znam kako dišu građani i šta očekuju od države, ali znam i kako rade institucije. Nije mi cilj da sprovodim politiku, već da vratim dostojanstvo građanima i smisao institucijama. Ni jedno ni drugo ne sme da zavisi od političke volje, njoj je mesto u parlamentu. Moja platforma su ustavna načela koja moraju da budu tačka jedinstva Srbije. Sve do jednog ih je za vreme vlasti Srpske radikalne, pardon napredne stranke, pregazila lična i politička volja.

Podršku ste dobili i od Demokratske stranke. S obzirom na ogromnu razočaranost donedavnih birača DS-a, verujete li da možete da povratite njihovo poverenje? Može li podrška biti više teret nego prednost?

Lako je u drugima uočavati i podsticati ono najgore, to vlasti u Srbiji rade decenijama i zato tako izgledamo. Želim da u društvu i državi budem katalizator koji će probuditi, podržati, ojačati pa i udružiti najbolje ljude, ideje i politike. Demokratska, kao i druge stranke i organizacije, sada već gotovo 20 njih, podržale su me ne zato što sam njihov stranački lider, već zato što veruju da kao predsednik Republike mogu da obezbedim državno jedinstvo. Ali ne jedinstvo zasnovano na partijskom programu i interesu, već na onome što mora da bude zajedničko svima – građanima, strankama, preduzećima, institucijama – što mora da bude temelj države: principi vladavine prava, poštovanja ljudskih prava, građanske demokratije, evropskih vrednosti, socijalne pravde, ustavnosti i zakonitosti, podele vlasti, pravne sigurnosti. Zato očekujem podršku i članova vladajućih stranaka, koji su prevareni u očekivanju da će greške ranijih vlasti ispraviti Vučićeva vlast. Nije ih ispravila, već učinila bezazlenim u odnosu na sadašnje laži i strahovladu. Ne mislim da sam nepogrešiv, svemoćan, bezgrešan, a svi drugi da su kriminalci, nesposobni, korumpirani. Treba mi podrška i prihvatam je od ljudi i organizacija koje dele osnovne civilizacijske stavove i ne očekuju da je naplate. DS je, među prvima, upravo tako ponudio svoju pomoć i sa zadovoljstvom sam je prihvatio. Naravno da je moguće da u toj stranci ponovo pomisle da su nezamenljivi, da se bez njih ne može i da tako počnu da se ponašaju – to bi, kao i sa svakom drugom organizacijom koja me podržala, značilo kraj saradnje. Za sada sve ide u suprotnom pravcu.

Prvi put ulazite u otvorenu političku borbu i to za poziciju predsednika. Koliko mislite da se sa nje, uzevši u obzir ovlašćenja predsednika, može menjati društvo? Odakle biste vi krenuli?

To je najvidljivije, simbolički najviše mesto u državi, odakle se daje ton onome što Srbija jeste iznutra i spolja. Naše društvo je zbunjeno, a država potčinjena jednoj stranci, tj. samovlasti Aleksandra Vučića. Prioritet će biti da se sve institucije u državi ponovo okrenu zakonu kao vrhovnom autoritetu. Javno ću osuđivati svaku politizaciju državnih organa uprave i pravosuđa. Tražiću zabranu tajnih ugovora, vratiću sektor bezbednosti zaštiti nacionalnog a ne ličnog interesa, odbijaću da potpišem zakone koji se donose preko noći, neću imenovati ambasadore koji nemaju diplomatski potencijal, zalagaću se za slobodu medija, ali i zaštitu minimuma etike i moralnosti u njihovim sadržajima, davaću podršku kulturi, obrazovanju, nauci, ustaću javno protiv favorizovanja stranih firmi na štetu domaćih, sprečavaću prodaju i poklanjanje, tj. prikrivenu pljačku naših strateških resursa poput zemljišta, telekomunikacija, šumskog i vodnog potencijala…

Kakav je vaš stav po pitanju situacije na prostoru bivše Jugoslavije? Kako vidite odnose sa Hrvatskom, BiH, Kosovom?

Nisu za mene simetrični odnosi sa svim stranama koje ste pomenuli, Kosovo ne smatram nezavisnom državom. Ali načelno, nema prosperiteta u Srbiji ako je u Hrvatskoj loše, i obrnuto, nema stabilne Srbije u nestabilnom regionu. Umesto besmislenih, insceniranih prekograničnih političkih konflikata, od kojih nas ‘spašavaju’ oni koji su ih i napravili, učestvovao bih iskreno u saradnji i stvaranju dobrosusedskih odnosa. Sada naši lideri svesno svađaju nacije, a oni se druže, završavaju svoje privatne poslove i međunarodnoj zajednici sebe predstavljaju kao garante mira jer da nije njih ‘saradljivih’, njihovi ‘zaostali’ narodi bi, eto, začas zaratili. Nismo prevazišli ratnu prošlost jer iste političke elite koje su nas gurnule u rat još uvek stvaraju i manipulišu konfliktnim potencijalom u našim društvima, pa nas ‘štite’ od samih sebe. U Srbiji, predsednik vlade je bio generalni sekretar stranke četničkog vojvode, dok je drugi četnički vojvoda predsednik države. Taj odnos prema istoriji i budućnosti zadržali su do danas. A vi u Hrvatskoj imate svojih problema, ni izbliza manjih. Naši četnici služe vašim ustašama da vas njima plaše, i obrnuto. Zastrašujuće je o kakvim stvarima sad pričam, u 21. veku. Moramo ih rešavati, da bismo konačno mogli normalno da živimo.

Rekli ste da ne želite da građanima predavanja drže ratni zločinci. Kako sagledavate odgovornost Srbije za ratove i zločine, a kako za njene trenutačno loše odnose sa komšijama?

Svako treba da čisti nečistoću u svom dvorištu, pa kad ga počisti do kraja, može i treba da pita komšije treba li im pomoć. U ovom momentu niko od nas nema pravo da optužuje druge za ono što ni sam do kraja nije uradio. Ko je krivlji za loše odnose besmisleno je pitanje. Okrenimo se sopstvenoj odgovornosti, uz jednu važnu ogradu – pravo je i obaveza Srbije da pita susede i insistira na poštovanju ljudskih prava i položaja Srba u drugim zemljama, kao i obrnuto.