Na nedavno završenom 16. Liburnia Film Festivalu u Opatiji prikazan je film ‘Okupirani bioskop’ scenaristkinje i režiserke Senke Domanović, koji je pre toga bio u Sarajevu i Beogradu, gde je dobio posebnu nagradu direktora festivala. Priča o bioskopu Zvezda počinje 2007., kada je većinski vlasnik Beograd filma sa 14 dvorana postao bivši savetnik srpske vlade Nikola Đivanović, koji je zbog malverzacija tokom privatizacije osuđen na tri godine zatvora. Sedam godina kasnije, 2014., mladi aktivisti gerilski su zauzeli napuštenu i devastiranu Zvezdu; različite društvene grupe ujedinile su se sa istom namerom – da menjaju stvarnost u kojoj žive, ali ideje o tome kako bi ta stvarnost trebala da izgleda nisu bile iste. Zbog toga je došlo do razdvajanja na dve struje i Pirove pobede filmadžija nad nevladinim aktivistima, koji su smatrali da bi osim prikazivanja filmova taj prostor trebao imati i druge sadržaje i omogućiti širi raspon kulture i mišljenja mladih u društvu u kome se ono uglavnom ne vrednuje. Film u četiri poglavlja prati ceo proces okupacije, njen fenomen i glavne aktere, od upada u zgradu do raspleta.

Beograd film je prodat 2007., a već sledeće godine je izgrađen prvi multipleks. To su svi znali i svi su ćutali. Ivica Todorić je kupio pet bioskopa, ali sa njima se ništa nije desilo, ko zna da li su još uvek njegovi ili ih je preprodao

Kako ste došli na ideju da kao učesnica događaja napravite film o tome i koliko je u vama na kraju bilo gorčine zbog raspleta?

Sama odluka da se upustim u snimanje je bila refleksna i intuitivna, a donela sam je prve noći uoči okupacije, kada smo i krenuli da snimamo. Lično nisam bila deo niti jednog kolektiva niti sam kao pojedinka učestvovala u pripremama i logistici ulaska u bioskop Zvezda, već sam preko Fejsbuk-mreže videla da su ljudi upali i da se kritična masa konačno skupila i ujedinila oko jednog društvenog problema. I odmah sam otišla na lice mesta, još uvek bez ideje da ću napraviti film o celom pokretu. Što se tiče raspleta ili ishoda same okupacije, prošla sam kroz razne faze, od euforije preko besa i razočaranja. Iz ove perspektive bih rekla da bez obzira na to što se sam pokret unutar sebe razjedinio, usitnio i što je izbegao da se konkretnije politički artikuliše, dobra strana svega je što je dosta ljudi štošta naučilo o samoorganizovanju. Potrebni smo jedni drugima ako želimo da živimo i menjamo realnost u kojoj živimo. Ubrzo nakon okupacije bioskopa desili su se najveći protesti u poslednjih 18 godina protiv prodaje najskupocenijeg dela Beograda, savskog priobalja arapskom investitoru, privatnom biznismenu. U principu, mnoge društvene grupe i pojedinci su se upoznali i nastavili da sarađuju i politički i kreativno.

Kakva je aktuelna situacija sa Zvezdom i šta sada rade njeni protagonisti, uključujući i bivše radnike od kojih su se neki priključili aktivistima?

Trenutno bioskop radi leti, vodi ga nekolicina ljudi, oni koji su preostali i ostali u njemu nakon što su se desile podele i povlačenje velikog broja ljudi. Radnici i mali akcionari Beograd filma čekaju da parnice koje vode protiv vlasnika Nikole Đivanovića postanu pravosnažne i da im se isplati novac koji im duguje, a koji je zaradio nelegalnom preprodajom bioskopa, kada je stekao veliki profit. Oni ne posećuju više bioskop Zvezda, nemaju razlog.

Kvaka 22

Da li je izvršena slična okupacija još nekog bioskopa ili nekog drugog napuštenog kulturnog objekta u Srbiji i ako jeste, kako se to završilo?

Pre dva meseca se desio ulazak većeg broja aktivista u napušteni vojni objekat na Dorćolu, u centru Beograda. To je bivši vojni hotel, ogroman prostor na tri sprata koji ničemu ne služi. Vojska je došla jedno jutro i isterala ljude i to se tako završilo. Isto tako je pre neke dve godine jedna grupa ljudi ušla u još jedan vojni objekat na opštini Palilula i nazvala ga Kvaka 22. U pitanju je vojni objekat koji je služio za popravku instrumenata vojnih orkestara širom bivše Jugoslavije. Momci i devojke su sjajno sredili prostorije i pretvorili ih u galerijsko-koncertni prostor u kome se organizuju i raznorazne druge aktivnosti poput projekcija filmova, predstava, radionica, dakle kulturni sadržaji. Postoji i stalna postavka, tzv. Muzej Kvaka 22 u kome možete da vidite slike raznih parada u Titovoj Jugoslaviji, sa Skenderije u Sarajevu, do fotografija proslava i vojnih igranki, ploča, partitura himni zemalja nesvrstanih, do raznih piskova, žica, delova instrumenata. Ideja je i da se cela stvar digitalizuje i da postoji na internetu, dostupna svima. Nažalost, vlast i na njih vrši pritisak, ne znam, valjda će se to održati. Kvaka 22 je postala nezaobilazan deo Beograda ne samo za ovdašnje mlade ljude već i za turiste. Postojao je i Inex film, ali cela ta stvar se završila 2015. U njemu je bilo dosta ljudi i sve je potrajalo nekih pet godina. A onda se desila džentrifikacija – naseljavanje stanovništva viših ekonomskih slojeva u radnička naselja ili u ona gde žive stanovnici niže ekonomske moći – tog dela grada i ljudi koji su tamo živeli morali su da odu.

Na Filmski centar Srbije se trenutno vrše razni pritisci, kao i na havc onomad. Te pozicije uvek neko želi da kontroliše i to je jako opasno jer već sutra može da se desi da se svaki dobar i mukom stečeni kontinuitet lako uruši

Koliko su sada jake ideje među mladima o zauzimanju ‘ničijeg’ i napuštenog te pokušaji da se ti prostori osmisle? Da li bi beogradska priča mogla biti inspiracija i lekcija za mlade u drugim sredinama i državama?

Ideje o pravu na javni prostor počele su da sazrevaju među ljudima. Ljudi su postali svesni da imaju puno prava na te prostore, naročito ako nisu u funkciji. I zašto da ne, uostalom, ovo je naša zemlja, mi u njoj radimo i živimo. Ona je tu zbog nas, a ne mi zbog nje. Sada se dešavaju i iseljenja ljudi na ulicu zbog raznoraznih neplaćenih dugova, kredita, slično je i u Hrvatskoj. Država nema institucionalno rešenje za te probleme, nema regulativu kada su u pitanju siromašni ljudi, nema socijalnog stanovanja, odnosno ima samo ukoliko se zbog infrastrukturnih objekata ljudi iseljavaju – ukoliko ste siromašni, ko vam je kriv, tako nekako. To su sve ozbiljni problemi. A prostori zvrje prazni, dok država ili javno-privatna partnerstva uvek gledaju da bace šapu na te prostore i da profitiraju. Što se tiče drugih zemalja u regionu, svi smo u sličnim pozicijama, kako se već odomaćila ta floskula. A ljudi se povezuju, sarađuju, razgovaraju, dogovaraju, razmenjuju iskustva. Sve se to već dešava.

Da li je ukidanje mreže bioskopa bila smišljena prethodnica uspostavljanju lanaca multipleksa koji sada postoje u svim eksjugoslovenskim državama?

Privatizacija Beograd filma je bila u uskoj vezi sa dovođenjem austrijske kompanije koja ima lanac multipleksa i po drugim zemljama. Beograd film je prodat 2007., a već sledeće godine je izgrađen prvi multipleks. To su svi znali i svi su ćutali. Uglavnom su sve te stare, gradske bioskopske sale koje su pripadale Beograd filmu van funkcije. Ivica Todorić je kupio pet bioskopa, ali sa njima se ništa nije desilo, ko zna da li su još uvek njegovi ili ih je preprodao. Dva ili tri bioskopa su promenili funkcije, na Zvezdu i Odeon su mali akcionari stavili tzv. privremenu meru i oni ne mogu da se preprodaju dok im se ne isplati novac koji potražuju. Mi imamo gradske bioskope poput DKC-a i Doma omladine, ali njima upravlja grad. Ne postoje alternativni bioskopi kao društveno-kulturno-politički omladinski centri, autonomne zone. Zvezda je mogla da bude jedna od njih, ali je postala još jedan alt art bioskop.

Kakva je generalna posećenost bioskopa danas u Srbiji i koliko su filmovi na TV-u, DVD-u i internetu preuzeli primat? Koliko to utiče na ideje i produkciju mladih generacija režisera, glumaca i drugih filmskih radnika u Srbiji?

Bioskopi su generalno u krizi, sem dečijeg filma ili blokbastera filmovi se slabo gledaju po bioskopima. Potrebna je reklama, kampanja, projekcije koje uključuju neki ivent poput razgovora sa rediteljem ili čak koncertom posle, izložbom… U alternativnim prostorima, gde se filmovi puštaju na alternativni način i uz donacije, ima ljudi, oni su puni. Izgleda da mlađe generacije ne doživljavaju klasičan bioskop kao kul mesto, trebaju im propratni sadržaji, kontekst. Mlađe generacije režisera, a i starije, ako mene pitate, trebale bi da razmisle o tome kako producirati film i da li smo mi zemlje koje bi trebalo da redefinišu pojmove niskobudžetnog filma, da od toga stvorimo prednost, a ne manu. Postojao je manifest Dogma 95, oni su recimo ukinuli prisustvo filmske rasvete na setu i samim tim finansijski si olakšali produkciju. To je kreativno ograničenje, ali i politički stav.

Živele regionalne saradnje!

Koliko institucije kao što su Filmski centar Srbije ili Jugoslovenska kinoteka pomažu očuvanju i razvoju srpske kinematografije?

FCS je stvoren kao nezavisna institucija i prošao je kroz razne faze, od potpunog raspada i lošeg funkcionisanja sve do kakve-takve strukture i rezultata u poslednjih nekoliko godina, kada je na čelo došao Boban Jevtić. Međutim, na FCS se trenutno vrše razni pritisci, kao i na HAVC onomad. Na te pozicije moći se uvek neko obrušava, želi da ih kontroliše i to je jako opasno jer već sutra može da se desi da se svaki dobar i mukom stečeni kontinuitet lako uruši. A onda treba sve ispočetka. Jako je teško boriti se i zadovoljiti svačije ukuse, i u etičkom i u estetskom smislu. A ima raznih etika i estetika. Kinoteka se bori sa digitalizacijom, restauracijom i sličnim procesima. Za to je isto potreban novac. Ne znam kakvo je trenutno stanje tamo, sa trakama i slično. Nadam se da ćemo sačuvati ono što smo nasledili od prethodnih generacija. Jer šta se desilo sa katalogom Avala filma: čovek koji je kupio zemljište i objekte dobio je prava za više od 600 igranih i dokumentarnih filmova koji su proizvedeni u bivšoj Jugoslaviji. Šta se dešava sa njima, to je pravo pitanje.

Kakvi su planovi za nastavak života vašeg filma?

Nadam se da će se prikazivati po regionu na raznim mestima, a šaljemo ga i na druge festivale širom planete. Mene interesuje istočnoevropski prostor – zemlje koje su prošle tranziciju ili su još uvek u procesu. Oni razumeju film jako dobro. Problem je što svi relevantniji festivali traže premijere i to je postalo potpuno ludilo. Ja razumem da oni od festivala prave prestižne smotre, ali na taj se način gubi smisao prikazivanja filmova, odnosno juri se ekskluzivitet, senzacija, prestiž. Vrlo problematična politika.

Kako je došlo do koprodukcije s Nukleusom?

Tražili smo koproducenta u Hrvatskoj i Nukleus se, na naše zadovoljstvo, odazvao. Bitan je i tajming. Nekada se desi da produkcije imaju svoje projekte koje guraju i onda kalkulišu. U ovom slučaju je sve prošlo kako nismo očekivali i dobili smo novac. Ja se radujem svakoj regionalnoj saradnji. Zahvaljujući ovoj koprodukciji upoznala sam Hrvoja Nikšića koji je radio muziku za film i Ivana Zelića koji je radio dizajn zvuka i miks, super talentovane ljude. Živele regionalne saradnje!

Koliko su za mlađe autore značajni festivali dokumentarnog filma u regionu, uključujući i ovaj u Opatiji?

Značajni su zbog publike, poznanstava sa drugim ljudima, razmene ideja…

Radili ste i radite kao video-umetnica, koordinatorka programa Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, režiserka, scenaristkinja i snimateljka na projektima za različite medije u više producentskih kuća. Koliko od toga može da se živi?

Kada se baviš režijom i radiš kao freelancer, uvek je u pitanju neko žongliranje, preživljavanje. Ljudi su obnovljivi izvori energije, padnu pa se dignu, nastave pa stanu, umore se, ali trče. Kod mene je vazda neko preispitivanje, kao i kod svih, uostalom, ali pratim impulse i radim kako najbolje umem i znam i uspevam da preživim. Planovi ne manjkaju, ima ih, ima i ideja… videćemo.