Puškinisti su utvrdili da je ‘momak mili, momak nježni’, kome se obraća Puškin, Pavel Vjazemski, sin kneza Pjotra Andrejeviča Vjazemskog. Vjazemski otac se posljednje godine Puškinova života od Puškina udaljio i prestao s njime govoriti. Došao je da Puškina vidi na odru. To je ostavilo prostora za razne hipoteze
Piše Sinan GudževićTi znaš da je kod nas ljero – nesretnik i jado. E ljero je bio i taj Puškin i taj, kako reče, Ljermontov. Oni su obadvojica ljerani, izgubi mladost na ludost. Meho Eminović je dobro reko kad je reko da su mnogi u Rusiji tuđom rukom počinjeli samoubistvo
Piše Sinan GudževićPuškinu je dvoboj sa d’Anthèsom bio trideset i drugi po redu. Od trideset i dva, održano ih je pet, ostali su otkazani nakon mirenja, izvinjavanja i posredovanja. U trideset i drugom zakazanom, a petom neotkazanom dvoboju, konjički gardijski oficir d’Anthès je ubio petrogradskog kamer-junkera Aleksandra Puškina
Piše Sinan Gudžević‘Kakav je to rad: stegneš olovku s tri prsta, desnom rukom, a onda spustiš olovku pa malo čitaš i prevrćeš listove te jedne te druge knjige, malo jednijem prstom, a malo s dva. I takav rad se zove prevodadžisanje knjige, je li?’
Piše Sinan GudževićRiješim da nađem Miću Drakića. I nađem ga, zahvaljujući blagodatima tehnološkog napretka. Milenko Mića Drakić živi u Montpellieru u Francuskoj, kao brazilski penzioner, i kao još aktivni ekspert za rude, minerale i zaštitu klime. Čuli smo se telefonom, o Beću i uspomenama s njime govori s velikom nježnošću
Piše Sinan Gudžević‘Taj je bife dao ime cijeloj uvali. Katastarski se ona zvala i još se zove Bušat, ali kao da se nikad nije tako zvala. Danas je cijela uvala Utjeha, nema turiste da ne zna za to ime. A Vito Nikolić, ne samo da nikad nije kročio u naš bife ni u našu uvalu, nego nije nikad saznao ni da se ime koje je nadjenuo našem bifeu proširilo na cijelu uvalu’
Piše Sinan GudževićOdsluži i odrobija Slobo Ljuca kaznu u Kotoru, i opet dođe u Titograd. Prvo što načini, ode u onu crkvu pod Goricom gdje mu je pop Valjevac dao ime Slobo. I tu zatraži od novoga popa da ga odslobi i da ga opet zašeki. I da ga razvede od žene koje više tu nema i za koju ne zna ni đe je
Piše Sinan Gudžević‘U jednom času, valjda je to trebalo da bude glavna tačka, ustao je otac djevojke, i rekao Šilju nešto kao, e zete naš budući, sad ćemo iznijeti na trpezu naše tradicionalno jelo za ovakve prilike: to je pečeni mačak, kojega smo počeli toviti za tebe i našu šćer čim smo utanačili ovu svečanost…’
Piše Sinan GudževićBećo je od otvaranja šampanjaca često imao žuljeve na obadva dlana. A otvarao je sve najbolje šampanjce ovoga svijeta. Gledao sam mnogo puta kako to čini. Skine onu ‘pozlatu’ sa čepa, ‘polako a munjevito’ (njegov izraz), spusti desnu šaku na čep, stisne je oko njega, i opet ‘polako a munjevito’ okrene ga, te se čuje jedno kratko plump
Piše Sinan GudževićStuckateur Gudžević nema nikakvih nelagoda po pitanju imena kluba koji pomaže i za koji, može se reći, živi. On ne živi u Jebenhausenu, ali živi za SF Jebenhausen. Stanuje u Salachu, šest kilometara od Jebenhausena, radi svuda po međuriječju Neckar/Fils, a jedva čeka da nedjelja dođe, da stane uz bijelu liniju igrališta
Piše Sinan GudževićVeljo je radio u mjestima bliže i dalje od Jebenhausena, ali je cijeloga svoga radnog vijeka gastarbajterskog stanovao samo u Jebenhausenu. Jugovići, koji su ga zadirkivali zbog imena mjesta, smislili su da njegovu adresu još dokite: govorili su kako Veljo stanuje u Frauenstrasse Nummer seks
Piše Sinan GudževićDragom Ivanu Čoloviću već sam predložio da natpise s groba Boška Miljkovića uvrsti u sljedeće izdanje svoje čudesne ‘Divlje književnosti’, a rado bih potražio i nekoga da ih uvrsti i u antologiju ljudskog ruganja sa smrću i žalbi na život, a ne znam od koga da počnem
Piše Sinan GudževićPrvu vijest o postojanju spomenika čuo sam od svoga brata Hazba, godine 1960. On mi je rekao da je, nakon što je o tome krajputašu ispričao u našem selu, čuo da je starijima događaj bio poznat, da je bilo različitih verzija o pojedinostima, ali nije bilo sporno da je čobane pobila komitska družina Feriza Salkovića
Piše Sinan GudževićGiorno je izazivao radoznalost kod svih, i kod učesnika pjesničkog susreta u Amalfiju i kod publike. Jedan pjesnik pola dana nije vjerovao da će se s nama tri puna dana družiti i stihove čitati onaj zgodni momak koji u antifilmu ‘Sleep’ Andyja Warhola kao od majke rođen spava (ili glumi da spava) skoro pet i po sati
Piše Sinan GudževićJovana sam upoznao prije četrdeset i šest godina, u Beogradu, u Studentskom gradu. On je studirao na filološkom fakultetu na grupi za jugoslovensku i opštu književnost, ja sam bio na elektrotehničkom i raspitivao sam se kod njega o tome šta misli bi li za mene bilo preteško da uporedo studiram i opštu književnost, koju su svi zvali svetska
Piše Sinan GudževićDržeći se za zid zgrade pred kojom se usred dana smrknulo, nekako natrntam na zvono Kovač. Uspenjem se uz stepenice. Mirko i Boba nasmijani, misle da sam nešto zaboravio. Nisam zaboravio ništa, nego ćete mi prirediti postelju, jer ste maglu na Rovinj spustili, te hoćete da vam noćim u kući
Piše Sinan GudževićU djetinjstvu, Šeremetovica mi je bila dalja nego Patagonija. Bila je tu, iza vrha Viseće, ali tamo djeca nisu mogla ići, jer je daleko do nje, a stariji su pričali o njoj kao da su se vraćali s mučenja. Stariji su u Šeremetovicu išli nerado i po nevolji, a oni koji bi u nju otišli, pamtili su je zauvijek. U Šeremetovicu se išlo u trupce
Piše Sinan GudževićOtkako me ugrizla, Anja je nestala. Februar je mjesec mačjeg parenja, bilo je jedino nadežno objašnjenje koje sam sedam dana davao sebi. Za to vrijeme me je čovjek iz antirabične službe zvao dvaput i pitao jesam li mačku odnio na pregled. Nisam, ne mogu je naći, kao da je u zemlju propala
Piše Sinan GudževićKoje životinje su iza rešetaka, a ko je iza debelog stakla, pita me profesor Jerotić. Iza rešetaka su ptice, iza stakla na terarijumima su zmije, gušteri i daždevnjaci, a iza stakala na akvarijumima obitavaju ribe, profesore. Ma je li moguće da ima besnih zmija i riba? Ima, profesore, ima…
Piše Sinan Gudžević‘Dragi likovi’ su važna knjiga moga djetinjstva. Dobio sam je od svoga rođaka Safeta Gudževića. A Safet ju je dobio od Tita! To jest, stigla mu je poštom iz Maršalata, a moji i Safetovi rođaci, iako vole da stvari zovu kakve stvari jesu, ponekad stvari zovu onako kako misle da bi stvari morale biti
Piše Sinan Gudžević‘Nije to benđo iz kaubojskih filmova, to je benđo Rifata Čerkeza! Znaš Rifata, svaki dan prolazi ovuda, onaj malo kalajisan u lice, on je Čerkez, a veliki je pevač i svirač, đe on svira, svadbuje se i po heftu dana. On ti živi uz samu džamiju, ona kapija do džamijske njegova je’
Piše Sinan GudževićNeko od onih koji sudbine drže u svojim šakama, učinio je da mi u Grabu zasvira bendžo i uz njega zapjeva niko manji no Rečko Međedović. Zasvirao je bendžo u Grabu, ljetos, kad se Grab već uvelike raz-grabio, kad se sveo na dvije kuće i ovu koja je umotana gustišom nad potokom
Piše Sinan GudževićJusufi je za mene bio mnogo šta, još od djetinjstva je bio čest gost u mojim snovima, bio je čista radost koja je dolazila iz tranzistora, u najboljem Partizanu, onome iz 1965/66 bio je, uz Šoškića, jedini koji u prezimenu nije imao a
Piše Sinan GudževićPočinje drugo poluvrijeme, i nakon minut vremena, Rojević daje gol za Partizan. Stadion eksplodira, Saši su malo dva oka za gledanje, malo su mu nos i usta za disanje. Ako sreća može imati tijelo i dušu, ona se toga popodneva nalazila na stadionu JNA i zvala se Saša Rakitić
Piše Sinan GudževićBaketa Vapljanina sam, poslije mnogo godina, vidio prije neki dan u Pazaru. I Bake mi ispriča kako je skoro četiri godine radio s Pepijem, što je meni promaklo, jer tada nisam duže boravio u rodnom kraju. Vozili su kombi, prikazivali filmove, nekad Bake, nekad Pepi
Piše Sinan GudževićPepi je pustio prvi film u mom životu. Lete ždralovi. Prije no što će ga pustiti, Pepi je stao pred krcatu salu i rekao da je film jako dobar, da je i ratni i ljubavni, i da je potežak za gledanje, ali da je jako dobar, a zato što je jako dobar, dobio je veliku nagradu, zlatnu granu od palme u gradu Kanu
Piše Sinan GudževićZadruga je bila prva zgrada u djetinjstvu. Prva i jedina na putu za školu. A školu nismo smatrali zgradom, škola je bila škola. U Zadrugu se išlo po cigare odraslima, u Zadruzi se kupovao petrolej, kupovali se kahva, so i šećer, pred njom bi se stajalo da se zaustavi neki od kamiona teretnjaka koji bi iz Štavlja razvozili lignit dalje po Srbiji…
Piše Sinan GudževićViše puta mi je Izet spomenuo Borku, a u Amalfiju mi je, prvih dana jula 2000, rekao da se na njegovoj ličnoj tabeli ratnih prijateljstava Borka Pavićević i Vera Zogović smjenjuju na prvom i drugom mjestu, tako što je parnih datuma prva Borka, a neparnih Vera
Piše Sinan GudževićDolka je bila takva da su svi momci za njom mahnitali: ljepotica, nasmijana i vedra, a istovremeno zatvorena i zagonetna, a nekako sva svečana, oni koje je učila pričali su kako je bogme stroga ali i pravična. U nju se odmah pozaljubljivala učiteljsko-nastavnička muška zajednica barem triju škola, ali ni nenastavnici i neučitelji nisu zaostajali
Piše Sinan GudževićJakica se sa Sinaja vratila 1945, vojnim avionom u Beograd, i ondje je, kao hrvatski kadar, raspoređena da radi u Arhivu Ministarstva inostranih poslova. Tu će upoznati Oskara Juranića. Ni tri godine nije bila u braku, kad će protiv njena muža biti podignuta neobjašnjiva i neshvatljiva optužnica koja će ga teretiti za kolaboraciju
Piše Sinan Gudžević