Kao što se počinilac vraća na mesto zločina, tako se pojedini autori vraćaju na opsesivna mesta svoje prozne imaginacije. Za Damira Karakaša takvo mesto je Lika, neizbežno koliko i postupak pripovedanja zasnovan na autobiografiji, slično kao kod Srđana Valjarevića, samo što je kod Karakaša to autobiografija vagabunda i porodičnog enfant terriblea, koja se umesto egzistencijalne praznine i svakodnevne trivije dotiče manifestacija nasilja i ratne brutalnosti. Karakašev novi roman, četvrti po redu, ‘Blue Moon’, ima dodirne tačke sa pričom ‘Ja sam’ iz njegove prethodne knjige priča ‘Pukovnik Beethoven’, jer se ponavljaju odnos netrpeljivosti između oca i sina i očev maltretman sina.
Novina u Karakaševom novom romanu je još jedan povratak, smeštanje radnje na kraj 1980-ih godina, na samu razdelnicu mirnodopske epohe federativnog života i početka borbe za etnički Lebensraum. Glavni lik i narator romana ‘Blue Moon’ je Čarli, neuspešni student poljoprivrede stacioniran u studentskom domu ‘Moša Pijade’ u Zagrebu, pored Džamije, rastrzan između nasilnog oca, trudne devojke i sasvim mutne i nesigurne životne perspektive. On štrči i u zagrebačkoj sredini svojom izrazitom kokoticom, frizurom koja odaje poklonika rokabili muzike i stalnog posetioca diskoteke po kojoj je roman dobio naslov. Pripovedanje je fragmentarno, sastavljeno od niza kraćih epizoda čiji redosled razbija linearnost vremena i jedinstvo mesta radnje, pa nas naracija očas posla šeta od Zagreba do ličkog sela Žliba, od Drugog svetskog rata, navodno završenog, do novog koji pomalja svoju zlokobnu njušku. Dalja podela romana na dva dela i dodatna poglavlja sasvim je izlišna.
Povod za Čarlijev odlazak u zavičaj je dedina smrt i sahrana, potom i drugi ukop deda (jer prvi put naratorov otac nije uspeo da slika sahranu i pošalje fotografije svom bratu u Australiju, koji je platio troškove sahrane), te nestanak jedne žiteljke sela zbog čega je dao izjavu u miliciji. Dedova smrt otvara škrinju evokacije na ustašku prošlost njega i njegove braće, posebno najmlađeg i najkrvoločnijeg, koji su nakon rata ili streljani odlukom novih vlasti ili emigrirali. Fizička sličnost naratora sa najmlađim deda-stricem, streljanim ustašom, batine kao vaspitni metod i izvor traume, Čarlijeva potonja ekscesivnost i psihosomatski poremećaji kojima se ne zna uzrok ali se traži lek kod psihijatra, iscelitelja i sveštenika, deo su najvažnije teme Karakaševog romana: detektovanja semena porodičnog zla u sebi i pokušaja da se ono odstrani u situaciji kada ozbiljno popuštaju temelji društvenog zdanja. Dedovo objašnjenje da je ‘ona, Sotona’ kriva za sve, pa i za zverstva njegovog najmlađeg brata, ne pripada samo repertoaru i retorici narodnih običaja i verovanja, već korene zla postulira u magmu nepojamnog i fantastičkog. I sam sveštenik u maloj primorskoj crkvi, koji ‘kolcem za grah’ egzorcistički prebije Čarlija, pripada istoj imagološkoj predstavi, mitskoj koliko i apsurdnoj, o zemlji-limbu u kojoj je nasilje nasledno i neiskorenjivo, a ratovi ciklični i neizbežni.
Retro epoha i poznati konteksti u Hrvatskoj pred ‘prve demokratske izbore’, npr. izgon urbanih Srba i pobuna krajiških, poratni zločini križara i povratak političkih emigranata iz Južne Amerike, ipak ne eksploatišu oglodana opšta mesta i déjà vu efekat. Karakaš sa malo reči gradi začudnu, zlokobnu ili bizarnu atmosferu, mada je i dalje bliži situacionoj jezgrovitosti priče nego produbljivanju psihološkog profila i odnosa između likova (nedovoljno je elaboriran odnos narator/sin – otac) i razvijanju fabule romana složene strukture.
