>

novosti logo

Politika / Balkan Politika / Balkan
Piše Saša Ilić

Što Sintagma znači u Srbiji?

Kada je MMF zahtevao štednju u Grčkoj, na trgu Sintagma u Atini došlo je do masovnih i istrajnih protesta. Danas, u Srbiji, svi razumeju teret koji premijer nosi i milost kojom ih obasipa

Hvalio se premijer Aleksandar Vučić ovih dana, pošto je prelomio kako da spase naciju od propasti i drugih ekonomskih zala, da 'u vreme predizborne kampanje nije obećavao kule i gradove'. Jedan aforističar je ispravno primetio da on zaista 'nije obećavao kule i gradove na suvom', ali da sve ostalo jeste. Uglavnom, pala je sudbonosna odluka o smanjenju plata i penzija i odustajanju od simboličnog solidarnog poreza u javnom sektoru. No do ovoga se nije došlo lako. Trebalo je obezbediti strategiju koja bi amortizovala ionako korumpirane sindikate i dodatno stondirala očajno društvo.

Desničarima se u Srbiji (i šire) uostalom ništa ne uzima za zlo. Mogu voditi ratove, proćerdati nacionalne resurse, igrati se sa stanovništvom, manipulisati manjinama, sprovoditi pogrome i etnička čišćenja, podržavati genocid, potpisati kapitulaciju, pa naposletku i sprovesti nužno rezanje novčanih primanja, a da sve to prođe kao logičan sled vođenja onoga što se odavno prepoznaje kao srbijanska politika. Zapravo u svemu ovome i postoji logičan sled, jer ne možete besplatno učiniti sve ovo pobrojano a da na kraju budete u budžetskom plusu. 'Civilizacijski iskorak' premijera Vučića je u tome što je uspeo da čitav ovaj bagaž iz prošlosti zamaskira pričom o ekonomiji i budućnosti, čak i kada je u pitanju otvoreno nerešeno pitanje nestalih ili proces pomirenja u regionu, o kojem se sada samo pitaju porodice nestalih i poneka nevladina organizacija. To je, naravno, bilo moguće samo zahvaljujući pristanku na Briselski sporazum, oko kojeg je Vučić glumatao zabrinutog državnika. Međutim, potom više ništa nije uradio na tom polju, jer se podrazumevalo da je dobio neograničeni kredit. Onda je usledila priča o istraživanju problematičnih privatizacija koje je zahtevala EU. Pa ni od toga nije ispalo ništa. Bilo je pokušaja obračuna sa tajkunima, međutim oni su naposletku predloženi za direktore velikih javnih sistema. Na kraju je došao zahtev iz MMF-a da se smanje rashodi u javnom sektoru i Vučić je pokušao da se i tu postavi kao veliki reformator.

Nema vandalizma i nasilja na beogradskim ulicama, što je bilo zabeleženo na atinskoj Sintagmi. Vandalizam i nasilje su se ispucali devedesetih i sada je na red došla naplata duga za to divljanje. Samo se to danas imenuje kao 'neophodna mera štednje'…

Tako se došlo do odluke o smanjenju plata i penzija od deset do šesnaest posto, što bi trebalo da se primenjuje od novembra tekuće godine. Ceo proces imao je sledeći scenario. Najpre je Lazara Krstića (bivšeg ministra finansija) premijer Vučić predstavio građanstvu kao genija sa Jejla koji je 'obrtao milijarde dolara za druge, što je mnogo više od novca kojim bi kao ministar finansija raspolagao u Srbiji'. Zaista, vunderkind Krstić je došao na mesto ministra finansija i nije ostao tu dugo. Pao je u prvoj fazi Vučićeve strategije spasavanja nacije. Naime, kako je to javnosti predstavljeno, Krstić je bio toliko neumoljiv u zahtevu da se ide na 20 posto smanjenja plata i penzija da niko nije mogao da ga odobrovolji. Osim Vučića koji je posegao za radikalnom merom, tj. zamolio je Krstića da se udalji sa mesta ministra finansija i zauzme jedno od 7.500 savetničkih mesta u Vladi Srbije. Ovaj je to učinio sa zadovoljstvom.

Potom je na njegovo mesto došao stariji dobroćudni kolega Dušan Vujović, koji je nakon polaganja ministarske zakletve počeo da govori o tome kako će gledati da to smanjenje bude 'što je moguće manje, jer ne želi da povredi one ljude sa niskim platama i penzijama'. Da bi se dodvorio svojim glasačima, masi onih koji su podržavali njegovu, Šešeljevu i Miloševićevu strategiju pustošenja po bivšoj Jugoslaviji, premijer Vučić je prilikom obrazloženja svojih mera istakao i to da je najviše oporezovao svoje roditelje. 'Moji roditelji imaju najveće penzije. Otac ima 90 hiljada, a majka 80 hiljada dinara. Ja sam ovim najviše oštetio svoju porodicu', rekao je Vučić.

Međutim, ostatak države je daleko od ove vučićevske finansijske situacije. Prosečna plata fakultetski obrazovanih ljudi u Srbiji uglavnom ne doseže ni 400 eura, sa srednjom stručnom spremom ni 300. Plate i penzije se primaju iz dva dela, na svakih petnaest dana. Zemlja je pogođena poplavama, energenti su preskupi, uglja nema na tržištu, a na pomolu je i podizanje PDV-a.

Kada je pre tri godine MMF zahtevao iste stvari od Grčke, centralni trg Sintagma u Atini je postao poprište borbe demonstranata sa vladinim snagama. Od Grčke se tada zahtevalo da do 2015. uštedi 14 milijardi eura. Protesti su bili masovni i istrajni. Sindikati, anarhisti, radnici, pa i penzioneri su pokazali da ovakve mere ne mogu tek tako da se usvoje. Na udaru su bile banke, poslovne zgrade i kafei. Levica je bila u porastu. Pad životnog standarda uslovio je prelivanje protesta i na druge gradove u Grčkoj. Danas, u Srbiji, odgovor na tzv. Vučićeve ekonomske mere je potpuno atipičan. Beogradski kafići su puni kao i obično, banke nude nove nepovoljne kredite. Na delu je do sada neviđena sinergija između premijera i njegovih glasača, ali i opozicije. Sindikatima jedino smeta što u tom paketu nema razvojnog dela. Svi oni potpuno razumeju teret koji premijer nosi i milost kojom ih obasipa. Mediji se utrkuju o objašnjavanju razloga za štednju. Nema vandalizma i nasilja na beogradskim ulicama, što je bilo zabeleženo na atinskoj Sintagmi. Vandalizam i nasilje su se ispucali devedesetih i sada je na red došla naplata duga za to divljanje. Samo se to danas imenuje kao neophodna mera štednje. Za tri godine mora se uštedeti 1,7 milijardi eura. Predsednik Tomislav Nikolić poručuje da bez toga ne bi bilo moguće isplatiti bilo kakve plate i penzije.

Svi su u principu zadovoljni. Predsedniku je plata još i porasla za dve hiljade dinara, kada je skinut sa solidarnog poreza i prebačen na nove mere štednje. Najzadovoljniji su penzioneri, jer je za njih premijer opredelio posebnu dozu milosti, koja se preko medija izlila u vidu napisa 'Zaštitiću milion penzionera' ili 'Bolne mere zaobilaze siromašne' ili, još bolje, 'Teško ali fer'. U Srbiji, po običaju, i dalje raste desnica, jer se ispostavlja da je i dalje mnogo veća opasnost od Prajda nego od nemaštine.