>

novosti logo

Intervjui Intervjui
Piše Dejan Kožul

Yubilej: Za Jugoslavijom je ostao osećaj propuštene prilike

Vladimir Arsenijević: Sve čime sam se ja tokom poslednje dve decenije bavio posvećeno je osnaživanju ‘postjugoslovenske kulturne i intelektualne scene’

Zašto je bila dobra ideja Jugoslavije?

Zato što je posedovala – nikad, nažalost, u potpunosti iskorišćen – potencijal da anulira anahrone, atavističke i besmislene etnonacionalne identitete koji u našem regionu nikad i nikome nisu doneli ništa izuzev zla, nudeći umesto njih jednu moguću – i takođe nikad, nažalost, u potpunosti iskorišćenu – relaksiranost daleko savremenijeg, otvorenijeg jugoslovenskog identiteta u koji bi, u njegovom idealnom otelotvorenju, svako mogao da se uključi ili isključi po svojoj volji. Teror ekskluzivnosti svakog bogomdanog bošnjaštva, hrvatstva, crnogorstva, srpstva itd. te njihovih pripadajućih ideologija krvi, tla i kostiju, mogao je da bude zamenjen inkluzivnošću supranacionalnog jugoslovenstva. Ipak, kao što znamo, to se nije dogodilo. Sve što je za Jugoslavijom ostalo jeste osećaj propuštene prilike. Mentaliteti su se pokazali jačim od bilo koje ideologije, a destruktivne partikularističke čežnje su sve dovele u pitanje, unakazile i na koncu veoma uspešno razorile.

Koji su najvažniji dosezi Jugoslavije u sferi kulture?

Zajednički jugoslovenski kulturni prostor koji je, kako se pokazalo, ipak u stanju da preživi raspad poslednje državne zajednice koja je nosila to ime. Razumevanje da ne moramo da živimo u istoj državi da bismo stvorili jedinstveno kulturno polje. Činjenica da je to još uvek, nažalost, u domenu utopije i da u tome sve dosad, punih dvadeset godina od okončanja ratova na ovim prostorima, nismo bili apsolutno uspešni zapravo ne znači ništa. Na utopijama i njihovim eventualnim realizacijama valja predano raditi.

Kako vidite postjugoslavensku kulturnu i intelektualnu scenu ljudi koji surađuju tretirajući taj kulturni prostor kao zajednički?

Sve čime sam se ja tokom poslednje dve decenije bavio, kroz projekte poput izdavačke kuće Rende ili Udruženja Krokodil, posvećeno je osnaživanju upravo ‘postjugoslovenske kulturne i intelektualne scene’. Za mene je ona nešto što se ne može dovoditi u pitanje i što predstavlja jedini istinski zalog za nešto bolju budućnost. Umesto promovisanja jada tih naših provincijalizovanih tzv. nacionalnih selekcija, pametnije mi se i svrsishodnije čini zastupati otvorenost regionalnih kultura i njihovu povezanost zasnovanu na zajedničkom jeziku, srodnom senzibilitetu i činjenici da, uprkos granicama kojima su nas s toliko zadovoljstva pregradili, mi i dalje prepoznajemo – a usuđujem se da kažem da to uverenje dele i najtvrdokorniji nacionalisti na svim stranama – da ono pravo inostranstvo počinje negde drugde, tj. upravo na granicama koje su nekad iscrtavale taj naš zajednički, jugoslovenski prostor.

1/1