>

novosti logo

Društvo Društvo
Piše Saša Ilić

Zov večnog fašizma

U povodu najava o snimanju filma o ratnom zločincu Željku Ražnatoviću Arkanu: Film bi tobože trebalo da se snima u Americi, Robert de Niro navodno bi igrao Miloševića, Eva Mendez Svetlanu Ražnatović, dok za Arkana još uvek nije pronađen adekvatan glumac

Od prošle jeseni, srbijanski ‘Völkischer Beobachter’ koji izlazi pod imenom ‘Informer’, adaptiran za domaću publiku koja prati život i delo premijera i njegove partije, počeo je da plasira temu o navodnom snimanju filma o ratnom zločincu i kriminalcu Željku Ražnatoviću Arkanu. Film bi tobože trebalo da se snima u Americi, a raspored uloga bio bi sledeći: Robert de Niro kao Slobodan Milošević, Eva Mendez kao Svetlana Ceca Ražnatović, dok za Arkana još uvek nije pronađen adekvatan glumac. Film bi se snimao po knjizi Vladimira Đorđevića ‘Arkan’, koji ujedno plasira sve ove priče preko pomenutog medija. Radni naslov je ‘Tigrov skok’, dok bi siže trebalo da integriše širu priču o propasti države i usponu gangstera, kako to vole da kažu domaći mediji, po modelu čuvenog Kopolinog filma ‘Kum’. Inače, ovo je filmsko ostvarenje bilo u vrhu top-liste kod svih domaćih kriminalaca, ološa i ubica tokom devedesetih, što su potvrdile i lične ispovesti ovih protuva u dokumentarnom filmu Janka Baljka ‘Vidimo se u čitulji’.

Ostalo je dakle da se vidi ko će sa Evom Mendez da odglumi kadrove u ‘srbijanskoj svadbi veka’. Red bi bio, misli domaća estrada, da se taj neko izabere iz domaćeg glumišta: Sergej Trifunović, Petar Strugar ili Branislav Lečić. Ispostavilo se, međutim, da bi svako od njih sam platio da odigra ovu ulogu, pa makar informacija o filmu bila i lažna. Glumac Sergej Trifunović odranije je poznat kao neko ko voli da bude u krugovima kontroverznih figura poput ubice Milorada Lukovića Legije, ili da se pojavljuje na proslavi rođendana Arkanove udovice. Branislav Lečić, ministar kulture u vladi Zorana Đinđića koga je isti taj Legija ubio, takođe se javlja kao neko ko je veoma zainteresovan da odigra ulogu zločinca Arkana. No ipak, kako to ističe ‘Informer’, poslednju reč će imati Svetlana Ceca Ražnatović. A ona je predložila svog prijatelja, glumca srednje generacije Vuka Kostića.

Priča sa glumcima oduvek je bila varljiva. U većini slučajeva, oni se pojavljuju kao skupo pakovanje za sadržaje koje će neko od režisera ili producenata u njih uliti. Svi pobrojani glumci su u domaćoj javnosti poznati kao deo tzv. urbane scene. Neki od njih su ostvarili zanimljive uloge u urbanim minijaturama Radoslava Raše Andrića (‘Munje’, ‘Kad porastem biću Kengur’), ili kod ozbiljnijeg režisera poput Srdana Golubovića (‘Apsolutnih sto’, ‘Krugovi’), ili su naposletku od uloga buntovnih mladića dospeli do politički angažovanih figura u antimiloševićevskim demonstracijama, kao što je to bio slučaj sa Branislavom Lečićem. Šta je onda to što je ovakve glumce postavilo u poziciju onih koji ne mogu da se odupru fascinantnom sjaju fašizma, koji figura ratnog zločinca Arkana paradigmatično sažima?

Ispostavilo se da bi svako od predloženih glumaca – Sergej Trifunović, Petar Strugar, Branislav Lečić i Vuk Kostić – sam platio da odigra ulogu Arkana. Šta je ovakve glumce postavilo u poziciju onih koji ne mogu da se odupru fascinantnom sjaju fašizma?

Stoga radost glumca Vuka Kostića, koji na predlog Ražnatovićeve da baš on odigra ‘njenog Arkana’, otvara još veću enigmu. ‘Hvala Ceci, drugaru mom’, dirnuto komentariše Kostić, ‘stvarno je lepo da neko kaže da bih mogao da odigram takvog čoveka, mislim jakog čoveka, karakternog i tog temperamenta. To je pohvala. To je čovek kog je ona volela najviše na svetu i da kaže da imam tu energiju, prija mi.’ Zaista, šta u ulozi Arkana može da prija nekome ko je formiran na urbanoj kulturi, muzici, filmovima? To je pitanje i za sve one proevropski orijentisane mlade ljude, koji večernje zabave završavaju setom Cecinih standarda u ponoć. I to ne samo u Srbiji.

Arkan i Svetlana Ražnatović bili su par koji je funkcionisao trendseterski u Srbiji devedesetih godina. Oni su patentirali novootkrivenu nacionalnu tradiciju i bili su ti izmišljeni Srbi. Prema njima su morali da se ravnaju svi oni koji nisu imali ništa drugo osim činjenice da pripadaju zajednici koja je u svom središtu rekonstruisala primordijalne kultove patrijarhalnosti, prezira modernosti, tretiranja drugačijeg mišljenja kao izdaje, ustoličenja figure heroja, ratnika i majke nacije, te rata i nasilja kao stila života. Oni su frustraciju propale radničke klase pretvorili u resantiman, koji je u Arkanovoj interpretaciji dobio mobilizacijski kredo: Moj borbeni poklič je: Jebaću vam majku! Arkan je ubijao i pljačkao podižući sve više svoj rejting u Miloševićevoj Srbiji, dok je Svetlana postala medijum za plasiranje uprošćenih narativa života i emocija za mobilizaciju nove elite, naročito među mladima kojima je to postalo cool. Tada se u žargonu beogradske ulice i medija pojavila formulacija ‘čvrst momak’ za sve one koji su bili spremni da ubijaju i da od toga žive, kako je to činio Arkan. No treba imati u vidu da je njegova ‘čvrstina’, kao i većine takvih tipova, bila utemeljena u samoj državi terora, koja ih je ovlastila da sve to čine za nju. Tokom vremena, izgrađeni model postao je deo svakodnevice u Srbiji, tako da više nije bilo moguće videti nešto drugačije od dominantno fašističke ideologije koja je nakon dvehiljadite nastavila da cveta, kako na ulici tako i u obrazovno-zabavnom programu na TV-u i u školi. Rat na Kosovu i borba za očuvanje teritorije u političkoj areni samo su cementirali takvo stanje, medijski i društveni ambijent u kome je postalo stvar časti ako neko uspe da odigra ulogu Arkana.

Onako kako je Svetlana Ražnatović prihvatljiva za mnoge medijske kampanje i žirije muzičko-zabavnih programa, tako je i Arkan prisutan u medijima. S jedne strane, kao ‘izuzetan čovek’ na koga je njegova supruga ponosna, s druge kao ‘čvrst i sposoban čovek’ koji je nastradao u nelegalnom transferu fudbalera otadžbinskog Fudbalskog kluba Obilić, čiji je predsednik bio. O tome pišu uvelike ‘Večernje novosti’, dok neki drugi mediji vole da plasiraju priče o tome koliki je on bio ljubitelj likovne umetnosti. Slike je pribavljao krvavim novcem ili ih je jednostavno uzimao kao ratni plen. Tako je kod njega završio i jedan Goja, u kolekciji marginalnih umetnika, uglavnom štapskih srbijanskih slikara iz Prvog svetskog rata.

Veoma su retki tekstovi ili prilozi o pravoj ulozi ovog bračnog para, kao što je i bračni par Milošević-Marković postao deo jedne prošlosti ‘koja je davno prerađena’, a samim tim i prihvatljiva. Otuda isplivava i slika Arkana kao beogradskog dendija, dok je u stvarnosti bio prava ratna zver. Možda bi zapravo Rajan Gosling bio pravi izbor za tu ulogu.

1/1