Profesorka moderne istorije u penziji na Univerzitetu Sapienza u Rimu Anna Foa poznata je po svojim istaživanjima o uslovima koje su žene imale u nacističkom logoru Auschwitz. Ćerka Vittorija Foa, bivšeg italijanskog senatora i jednog od osnivača italijanske Republike, autorka je mnogih knjiga i studija o životu italijanskih Jevreja tokom Drugog svetskog rata, ali je i angažovana u prenošenju sećanja mladim generacija o genocidu nad Jevrejima. Foa smatra da se stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu ne tiče samo njih i da ako slavimo Međunarodni dan sećanja samo da bi se setilli žrtava Holokausta, onda se on svodi na dosadnu komemoraciju.

Ne čini li vam se da se svake godine, kada se približava 27. januar, oseća neki zamor od sećanja na žrtve u nacističkom logoru Auschwitz?

Problem je u tome što se istorija mladim generacijama prepričava polovično. Dan sećanja treba da posluži da osvesti nove generacije ne samo o zločinima nad Jevrejima, već o zločinima širom sveta, o nasilju, o diskriminaciji i mržnji. Moramo ispričati činjenice koje se još uvek ignorišu, rekonstruisati izbrisane živote, čak ih pričati u obliku priča koje će razumeti đaci i studenti. Moramo te priče porediti sa današnjim događajima. Često se dešava da nastavnici i profesori nemaju dovoljna znanja da na adekvatan način ispričaju strahote iz Drugog svetskog rata. Zbog svega toga, Dan sećanja rizikuje da postane dan koji se zaboravlja.

Italijanska senatorka i jedna od preživelih u Auschwitzu, Liliana Segre je izjavila da će za nekoliko godina u školskim knjigama ostati samo jedna rečenica o Holokaustu, a posle toga nijedna. Nije li to previše pesimistično?

Često se i sama pitam kako je moguće da usred Evrope imamo rat u toku, kao i na Bliskom istoku. Kako je moguće da u jednoj demokratskoj zemlji imamo političare koji nemaju problem sa tim da izjave da su homofibi i rasisti. To su činjenice koje pokazuju da je sećanje na stradanje Jevreja, ali i ne samo njih, jer Holokaust nije samo jevrejska stvar, već otišlo u zaborav. Volela bih da nije tako, ali ne mislim da je senatorka Segre pesimista.

Kada kažete da Holokaust nije samo jevrejska stvar, na šta tačno mislite?

Holokaust nije samo problem Jevreja, već problem čitavog čovečanstva. Tokom Drugog svetskog rata ubijeno je 35 miliona ljudi, među kojima 6 miliona Jevreja. Shodno tome, sećanje na taj zločin ne treba da bude isključivo jevrejsko. Naprotiv, ono treba da služi pre svega ne-Jevrejima. Nije slučajno što je Dan sećanja jedina građanska komemoracija zajednička svim zemljama Evropske unije. Taj dan treba da služi kao prevencija onome što više nikada ne sme da se dogodi.

Svakog 27. januara dovode se đaci i studenti u Memorijalni centar Shoa u Milanu da bi videli voz koji je odatle deportovao Jevreje u nacistički logor. Tim mladim ljudima uvek se pričaju iste priče i na isti način. To je potrebno promeniti tako što ćemo se baviti današnjim problemima. Osim što đake vodimo da posete Auschwitz, treba da ih vodimo i u centre u kojima su smešteni migranti.

Da bi ispričali istoriju na adekvatan način, ali i osvestili mlade da se bore protiv diskriminacije, mržnje i rasizma, koje metode treba da koristimo, a koje da izbegavamo?

Potrebno je učiti nove generacije ne samo o zločinima koji su se dogodili Jevrejima, već o zločinima širom sveta. Filmovi, predstave i knjige, pored nastave su odlični alati za prenošenje znanja. Međutim, moramo biti oprezni i izbegavati trivijalne i banalne sadržaje koji se često nude deci, kao da oni nemaju prava na kompleksnije sadržaje. U isto vreme neophodno je zabraniti jezive i morbidne priče, jer užasi rata mogu da se prepričaju i bez prikazivanja gomile mrtvih tela.

Šta vas najčešće pitaju učenici kada razgovarate sa njima o ovoj temi?

Uglavnom je to pitanje zašto su Nemci mrzeli Jevreje. Problem je što su nastavnici i profesori ograničeni na opšte istoriografsko znanje i ne idu dalje od toga. Da bi se to prevazišlo, potrebna je veća otvorenost. Potrebno je da se uspostavi odnos sa ostalim genocidima dvadesetog veka, koji su očigledno svi različiti međusobno. S druge strane, jevrejski svet strahuje da na ovaj način rizikujemo da banalizujemo Holokaust.

Ako je istina, kao što kažete da zaboravljamo težinu stradanja Jevreja, čemu možemo da prepišemo zbog čega se to dogodilo?

Kao civilno društvo ograničili smo sećanje na genocid nad Jevrejima, kao da se on tiče samo njih. Trebalo je mnogo ranije da shvatimo da je reč o čitavom čovečanstvu koje je dozvolilo da se dogodi takav zločin pred kojim su mnogi ostali ravnodušni. Svest o Holokaustu bila je osnova, u posleratnom periodu, za stvaranje Evropske unije bez zidova i barijera, oslobođenu od rasizma i nacionalizma. Danas Evropska Unija je sasvim nešto drugo u odnosu na vrednosti koje promoviše.

Prenošenje sećanja na tragediju kao što je Holokaust bilo je teško u posleratnoj Italiji. Sada se čini da je taj proces istorijske rekonstrukcije postao uzaludan napor?

U Italiji je najmanje petnaest godina vladala tišina o deportaciji Jevreja iz Milana i drugih italijanskog gradova. Nije ta tišina bila apsolutna, recimo između 1945 i 1948. godine objavljena su neka dela italijanskog pisca i jednog od preživelih Prima Levija. Međutim, dugo vremena sećanje na stradanja u Auschwitzu nije se razlikovalo od sećanja na rat. Memorijalni centar u Milanu, odakle je kretao voz sa perona 21 glavne železničke stanice, otvoren je tek 2013. godine.

S druge strane, Italija se nikada nije odrekla fašizma, on je deo kulturnog nasleđa i činjenica je da je ta ideologija u genetskom kodu mnogih političkih partija. Proces rekonstrukcije zločina nad italijanskim Jevrejima je trajao dugo, a sada zbog neadekvatnog prenošenja znanja o onome što se dogodilo, rizikuje da postane banalan.

Kada kažete da je fašistička ideologija deo kulturnog nasleđa u Italiji, ne mislite li da postoji opasnost od sve većeg širenja te ideologije u vašoj zemlji. Poslednji događaj poznat kao “Acca Larentia”, kada su na stotine građana salutirali u Rimu izazvali su mnoge polemike u javnosti. Šta mislite o tome?

Nije prvi put da su se fašisti okupili i salutirali u Rimu, a nije ni poslednji. Ne znam šta nas očekuje u budućnosti. Ja imam osamdeset godina, istoričarka sam i nisam vidovnjak. Međutim, bojim se da svet posle rata u Ukrajni i rata u Gazi više neće biti isti.