>

novosti logo

Kultura, Intervjui Kultura, Intervjui

Mia David Prošli vek je bio vek ratova

Ideologije koje su postojale u 20. veku, za koje su ljudi bili spremni umreti, danas ne postoje; ove naše male nacionalne države mnogo su više liberalno-kapitalistički produkti

Novu sezonu zagrebačkih Klovićevih dvora otvorila je 4. rujna izložba suvremene umjetnosti 'Put za Europu / Hoću govoriti o ratu', posvećena stogodišnjici početka Prvoga svjetskog rata, koja je, kao dio velikog projekta Kulturnog centra Beograda, u drugačijim verzijama već obišla Beč, Suboticu i Sarajevo. Razgovarali smo s direktoricom Centra Miom David, koja je s kustosicom Zoranom Đaković Minniti osmislila projekt koji će biti postavljen i u Berlinu i Beogradu.

- Još uvek nemamo fidbek da bismo mogli kazati kakva su reagovanja zagrebačke, naročito obične publike. Sarajevo je prošlo iznad očekivanja, a nadam se da će tako proći i Zagreb. U Beču je bilo drugačije, to je bila uzvratna izložba, pa je bila i formalno politički popraćena - kaže naša sugovornica.

Bolji život u zemlji tirana

Što ste željeli postići povezivanjem srpske i evropske umjetnosti s Prvim svjetskim ratom?

Rat nam je bio povod, ali kad smo radile izložbu u Beču, nismo imale u glavi da će to biti početak velikog projekta. Lično, nemam nikakav odnos prema Prvom svetskom ratu, ali normalno je da mi kao balkanske zemlje na njega gledamo drugačije od Austrijanaca, jer smo bili na različitim stranama. Fascinantno je da se i nakon sto godina vraćamo nazad i preispitujemo Prvi svetski rat. Iz balkanske je perspektive zanimljivo da je Gavrilo Princip ispalio metak verujući u ideju jugoslovenstva. Ideologije koje su postojale u 20. veku, za koje su ljudi bili spremni umreti, danas ne postoje; ove naše male nacionalne države mnogo su više liberalno-kapitalistički produkti nego obojene bilo kakvom ideologijom. Naravno, ne treba umirati nizašta; da imam decu, ne mogu da zamislim situaciju u kojoj ih puštam u rat za bilo koju ideologiju.

Prošli vek je bio vek ratova i videćemo čime će biti obeležen ovaj. Jer, mi ne samo da živimo kontinuirane ratove nego i kontinuirano pitanje identiteta i pokušaja da nađemo neko mesto u Evropi, kojoj geografski pripadamo. To nam niko ne može oduzeti, bez obzira na to da li smo u EU-u ili nismo. Pre sto godina Princip je ispalio metak na tirane zbog ideje jugoslovenstva, a danas 200.000 ljudi iz bivše Jugoslavije u toj zemlji tirana radi i traži bolji život. S druge strane, eto nas u Zagrebu, na 400 kilometara od Beograda – pričamo isti jezik, ali kad dođemo na nivo političkoga, ustanovimo da se ipak ne razumemo.

U svakom je gradu izložba drugačija: u Beču je bila u znaku Principa, u Subotici u znaku heroja i svjedoka, u Sarajevu mira, a u Zagrebu pričanja ili nepričanja o ratu?

Ovo nije putujuća izložba, nego serija izložbi koje preispituju teme o kojima smo pričali. Svaki put je reč o konkretnom prostoru i konkretnom gradu i svaki put je naslov drugačiji. Neki se umetnici ili radovi ponavljaju, a ponekad isti umetnik ima različiti rad. Broj nije bitan, radimo s umetnicima koji su manje-više naša generacija, koji imaju senzibilitet koji nam je blizak. Nismo svi na istoj političkoj ili estetskoj liniji, ali se trudimo iz različitih uglova sagledavati ista pitanja. U Beču je naslov bio 'S Principom ili bez', ali oni tu igru reči nisu prepoznali.

Prvo galama, pa ćutanje

Kakve nazive i poruke planirate za sljedeća odredišta?

Prva sledeća opcija nam je bio Pariz, ali naš je Kulturni centar u tom gradu u čudnoj situaciji i pitanje je da li će se to desiti. Drugo, novac kasni, a mi smo već u septembru i tko zna šta će do kraja godine da se desi… jer, nemamo ni fiksirane prostore, ni liste umetnika, ni imena. Zbog toga, eto, nemam odgovor na ovo pitanje.

Svako malo održi se neka kulturna ili znanstvena manifestacija posvećena ili tematski vezana uz Prvi svjetski rat. Smatrate li da pomalo dolazi do zasićenja?

U nekom je smislu naš projekat drugačiji, jer se istorijska obeležavanja dešavaju u nekim istorijskim kontekstima. Kad se bavite savremenom umetnošću, ona uvek, uzimajući istoriju u obzir, preispituje današnji trenutak i u tom kontekstu nije poželjna ni za jedno ministarstvo, jer ono ne zna kakav će da bude rezultat. Mnogo je lakše s istorijskim izložbama, gde znate šta ćete da dobijete. Ponosna sam i iznenađena što je naše Ministarstvo kulture podržalo projekat nekontrolisanog rezultata, koji je pored svega i regionalni (umetnici nisu samo iz Srbije nego iz celog regiona), pa je važno da od strane države bude prepoznat kao značajan. A ti projekti obeležavanja stogodišnjice početka Prvoga svetskog rata… bilo je i nekoliko predstava koje su bile zanimljive i dobro zapažene, ali istorija se ipak preispituje zavisno od toga ko sedi u fotelji. Obeležavanje godišnjice je značajno, pogotovo kad se odmaknete i kažete: prošlo je stotinu godina, a mi živimo permanentne ratove i iste priče vrtimo ispočetka. Kad bismo barem imali dovoljno mudrosti da se zapitamo da li to može da se malo preseče, da se napravi pauza.

Hoće li ta 'glasnost' ove godine biti kompenzirana šutnjom naredne tri?

Ove godine galama, a naredne tri ćutanje, to je sasvim sigurno ako se zna kako se stvari ovde dešavaju. Države u regionu su odvojile neka sredstva za obeležavanja i to se onda odradi, a ako nema para, ništa. Država bi morala, koja god bila, da drži tenziju, no mislim da će priča o Prvom svetskom ratu završiti s krajem fiskalne godine.

Problemi s naslovom zagrebačke izložbe

Ispostavilo se da je naslov zagrebačke izložbe, 'Hoću da govorim o ratu', najproblematičniji: kad smo pripremali izložbu, direktorica Klovićevih dvora Marina Viculin rekla mi je da ovde ne želite da govorite o ratu. Krećemo se u sličnim krugovima, dobro smo povezani i mislimo da se neke stvari podrazumevaju, ali kad počnete raditi ovakve stvari, shvatite da ništa ne mora da se podrazumeva. Kad se pređe na nivo institucija i politike, ispada da ovakvi projekti nisu dobrodošli. Nakon rasprave o naslovu, Marina je rekla da smo pobedile, no mislim da smo se našle na pola puta – naslov je preveden, a mogao je i da ostane na srpskom, da ta distinkcija bude jasnija. Ipak, mnogo je važnije šta je poruka tih radova i koja pitanja otvaraju, a ne kakav je bio proces da do toga dođemo. Na kraju, neka se komunikacija desila. A komunikacija između Marine i mene bolja je nego ona direktora beogradskog Kulturnog centra i zagrebačkih Klovićevih dvora.

1/1