Sećate li se Zvezde, jednog od privatizovanih beogradskih bioskopa koga je lani preuzela grupa drskih mladih ljudi i vratila ga u funkciju, pa i više od toga? Zvezda je danas neformalni kulturni centar u kome je kroz godinu prikazano oko 600 filmova, na čijim su tribinama gostovali i Alen Badiju i Marko Brecelj. Bilo je i turbulencija, pa je tako jednom iz Zvezdina sefa ukradeno 100.000 dinara. Na Aranđelovdan, 19. oktobra, proslavljen je prvi rođendan oslobođenog bioskopa, nakon čega smo razgovarali sa rediteljkom Minom Đukić, koja u njegovom novom životu ima bitnu ulogu.
Probuđeni život
Možemo li kazati da su se od početnog hajpa do prve godišnjice stvari oko Zvezde pročistile i da je to sada to?
Jeste i srećna sam zbog toga. U jednom periodu sam želela da verujem u neke veće utopije, pa sam žmurila na potencijalne greške. No tok stvari, sama karma prostora i družine učinili su da se istina ukaže u svoj čudovišnosti ako žmuriš. Počelo je sa inicijalnom, grandioznom podrškom razne vrste i prirode, od autentične do deklarativne, ali sve to zajedno omogućilo je vakuum u kom već godinu dana živimo, boreći se sa unutrašnjim i spoljnim problemima. Drugi veliki izazov bilo je otvaranje letnje scene, pri čemu smo popravili projektor i inicirali novi život bioskopa: kad ljudi više nisu morali da dolaze u hladne i memljive prostorije, počela je da dolazi neka druga publika. Ta letnja scena produbila je duh zajedništva i solidarnosti – kokale su se kokice, Zvezda se pretvorila u narodni bioskop i to je rezultiralo projekcijama na koje bi dolazilo i po 300 ljudi. Ali se onda otvorio problem komšija, koji su počeli sa raznim sabotažama i idejama kako da prekinu sramnu akciju gledanja filmova na krovu bioskopa, iako su projekcije završavale do 23 časa. Nekome je smetao taj probuđeni život, a ne buka. Smetalo im je šta se ponovno nešto dešava i to posebno ljude čiji ilegalno probijeni prozori gledaju na letnju scenu. Tada sam prvi put imala taj gorak utisak da je nešto šta bi suštinski trebalo da bude inspirišuće postalo povod sukobu. Pokušaji da razgovaramo nisu urodili plodom, angažovali su advokata koji je odlučio da će na nama da sprovodi neki pakleni plan.
Bilo je i prepreka vezanih uz neke ljude koji su bili jezgro Zvezde, ali nisu mogli da se nose sa tom dinamikom večne promene i apstraktnošću cilja koji nije bio ni kratkoročan ni brzo ostvariv. Mi smo verovali da je potrebno inicirati šta više ljudi, stvoriti malu oazu u kojoj će neko imati pravo da pokuša uraditi nešto po prvi put i ne biti ubijen u pojam u startu, pa i ako pogreši. Međutim, Zvezda je od početka zvonila na više nivoa, izazivajući različite i komplikovane interese, pa i tu želju nekog političkog bojenja i prisvajanja ideje bunta. Bunta baš nije bilo, pa se sve gledalo i kao način borbe protiv privatizacije, za prava radnika, kulturu… ultimativni levičarski čin protiv privatne svojine. Nije bilo lako odgovoriti na sve te okidače, pa je dolazilo do potmulog pokušaja krađe ideje od strane onih koji su verovali da su mnogo pametniji od nas, pa će da održe lekciju i nauče nas da ne može čisto, da mora prljavo, da su sve to igre itd. Bilo je teško konstantno filtrirati dobru od loše namere, plemenito od zluradog. Mislim da nam je to svima bio najveći posao, koji nas je najviše trošio.
Ipak, Zvezda jeste i sve to šta ste naveli, od simbola borbe protiv privatizacije nadalje…
Upravo tako. Zvezda je postala stihijski kulturni centar, oaza u kojoj počneš drugačije da misliš, emotivni okidač ljudima da se povežu sa bivšom verzijom sebe. Mislim da je to najvažnije dejstvo ovog prostora: ogledalo je društva i ako se mi pretvorimo u neka čudovišta, to će biti naša krivica, ali i krivica ovog društva.
Duh ilegale
U Zvezdi ima više komunizma nego u glavama nekih koji se danas nazivaju komunistima, više mislećeg nego u glavama onih koji se smatraju filozofima… valjda zato šta te praksa tera da kroz misao deluješ
Dakle bilo je puno projekcija, no tribine su se ipak proredile?
Tribine smo u početku imali skoro jednom sedmično, ali su se pretvorile u mesto otimačine političkih poena i prisvajanje pojma antifašizma, imigranata… Kao neko takmičenje oko toga ko će biti pametniji na koju temu. A želela sam da se svaki sadržaj promatra i kroz sam fenomen bioskopa: ako hoćeš da pričaš o antifašizmu, profiltriraj ga kroz iskustvo Zvezde. Dragocena je ta praksa. U njoj se i greši, a velikom broju levičara, salonskih i nesalonskih, fali praksa. To šta se ovde dešavala praksa terala ih je ne da joj se priključe, nego da je prisvoje i etiketiraju kao svoju, šta je velika kriza današnje političke misli i percepcije političkog delovanja. U Zvezdi ima više komunizma nego u glavama nekih ljudi koji se danas nazivaju komunistima, više mislećeg nego u glavama onih koji se smatraju filozofima… valjda zato šta te praksa tera da kroz misao deluješ.
Da li se šta promenilo u odnosu sa Ministarstvom kulture, koji nije postojao?
Ništa se nije promenilo. Delujemo i dalje u vakuumu, unutar duha ilegale. Ministra se to očigledno ne tiče, pa smo ga stavili na tortu kojom smo se počastili. Barem se na taj način pojavio u bioskopu. To je na nivou crtaća, samo ne razumem šta je skrivena taktika – da nas ostave da se sasušimo i da ne isprljaju ruke jer su, kao, izbacili mlade ili da ti mladi postanu zli u očima medija. To je i pokušano raznim sabotažama, krađama. Optimistični deo je to šta nam jedan deo javnog mnjenja učvršćuje svoju podršku. Ta iskrena podrška postoji, kolika god ona bila. U početku nije svaka podrška bila iskrena. Neka bi se svela na ostavljanje da preživljavamo u memli kako znamo i umemo, no onda i takvi shvate da se i njihov posao time obesmišljava. Volela bih da se dešava otključavanje, da ljudi skinu skeptične i zlurade maske, prepoznaju nešto autentično i pomognu da to opstane. Možda to nije nikome relevantno sem nama, ali potrudili smo se da bude javno, da ne bude naša privatna igraonica. Ako imaš šansu da probaš, imaš šansu i da ne uspeš, a ako ne uspeš, nećeš reći da nisi uspeo zato šta si nesposoban. To je prostor za stalne optužbe i izgovore. Večno smo izloženi ili grandioznim pohvalama o tome da smo nada neke nove generacije i svetlo na kraju tunela ili optužbama da smo reprivatizeri, samopromoteri i slično. A pritom svaki svoj korak moraš da preispituješ, jer si svestan odgovornosti čina koji si napravio.
