Beli Manastir, 27. januara 2018. godine. Suncem okupano subotnje prepodne, neradni dan za većinu onih koji imaju sreću da uopšte rade, i mnogi će reći idealan za šoping, ili prepodnevno razgibavanje ekstremiteta. U nekim lepšim vremenima, kakav je ostao u sećanju mnogih, bio je to mali grad od nekih gotovo 11.000 stanovnika, ugodan za življenje. Gotovo tri decenije kasnije, od nakadašnjeg korzoa na kojem su se ljudi doslovno dodirivali u šetnji, danas ih je na tom istom, ali urbanistički renoviranom korzou, tek toliko da ih se doslovno može prebrojati na prste obe ruke. Jednom rečju: ni malo lepa slika korzoa, žile kucavice grada, za koji kažu da je po površini veći čak i od zagrebačkog glavnog trga.
Sumorna je to slika jedinog baranjskog grada, koji je administrativno i poslovno središte cele Baranje, to je slika grada koji svakoga dana i u svakom pogledu sve više odumire. Da je tome tako svedoči i česti prizor kada je najveća koncentracija ljudi okupljenih oko čitulja polepljenih na zidu jednog trgovačkog centra. Upravo to mesto najbolje oslikava gde se danas nalazi grad u koji se nekada rado doseljavalo, a to mesto nemi je svedok o broju umrlih koji je iz godine u godinu sve veći.
Statistika tako kaže da je na belomanastirskim grobljima kojih je tri, Katoličkom, Pravoslavnom i Novom, te grobljima u belomanastirskim prigradskim naseljima Branjin Vrh, Šećerana i Šumarina, prošle godine pokopano 136 osoba. Godinu dana ranije taj broj iznosio je 106 pokopa što je bilo 30 manje nego 2017. godine. Ako se ima u vidu odnos broja rođenih i umrlih stanovnika Belog Manastira, taj broj je više nego zabrinjavajući i slaba je uteha da je tako, manje-više, u celoj Hrvatskoj.
Da bi potkrepili tu sumornu sliku vredi spomenuti i broj novorođenih beba. Godine 2015. taj broj iznosio je 78, a prošle godine bilo ih je nekoliko više nego pretprošle. Negativan prirodni prirast i iseljavanje iz Belog Manastira vidljiv je i po broju upisanih prvašića. U Osnovnu školu dr. Franje Tuđmana upisala su se 2017. samo 44 prvašića što je čak 33 manje nego 2016. godine, a slično stanje detektirano je u većini baranjskih škola.
Iako čelni ljudi Belog Manastira i baranjskih jedinica lokalne samouprave na različite načine pokušavaju stimulisati mlade porodice kako bi se negativni trend barem zaustavio, čini se da je to još uvek nedovoljno jer doslovno nema dana, a da se na jutarnjim ispijanjima kafe ne priča o tome ko je još iselio u Nemačku, Irsku i druge države u potrazi za boljim životom. Iako su čelni ljudi grada udvostručili naknadu za novorođenčad te povećali broj studentskih stipendija, a u planu su uvođenje stipendija za srednjoškolce i niži troškovi boravka dece u vrtićima, bez novih radnih mesta i boljih plata nema ništa, a pitanje je da li je i to dovoljno.
Naime, da radno mesto i kakva takva plata više nisu uslov za ostanak najbolje se vidi po tome što je Beli Manastir u poslednjih par godina napustilo na desetke porodica u kojima je oboje supružnika bilo zaposleno i to sa sasvim pristojnim platama. Razlog njihovog iseljavanja prvenstveno leži u činjenici da ovde više ne vide perspektivu za svoju decu kojoj prosto žele priuštiti bolju budućnost, a oni će se za sebe već nekako pobrinuti. Mnogima od njih povratak u grad nekad ugodnog življenja ne pada im na pamet.
