>

novosti logo

Politika / Balkan Politika / Balkan
Piše Dejan Kožul

Parada revizionizma i kiča

Iz Nikolićevog govora proizilazi da je oslobođenje Beograda rezultat zajedničke borbe srpskog i ruskog naroda, što je grubo falsifikovanje prošlosti, kaže istoričar Milan Radanović

Nakon poduže pauze i nakon što je država Srbija izjednačila partizanski i četnički pokret, pa čak i nakon što je skoro završena saga sa rehabilitacijom Draže Mihailovića, u Beogradu se desilo nešto što se nije gledalo punih 29 godina. U stvari, nije se desilo ni tada, a ni ranijih godina ako ćemo iskreno. Vojne parade organizovane su u čast Dana pobede na fašizmom, a to je 9. maj. Ovoga puta akcenat je bio na oslobađanju Beograda od fašizma, punih 70 godina od tog događaja. Ili je barem tako trebalo biti. Dolazak Vladimira Putina četiri dana ranije od oslobađanja grada pomerio je i ovaj događaj, a sam predsednik Srbije u svom nastupu u prvi plan je izgurao ipak Prvi svetski rat.

Prisutni gledaoci su u svakom slučaju bili zadovoljni jer je većina došla samo zbog dragog gosta. A stručna javnost?

Aleksandar Kraus, predsednik Saveza antifašista Srbije ističe da se stidi zbog načina na koji je upriličena vojna parada, ali dodaje jedan bitan zaključak:

- Toliko forsiranje tog revizionizma je sad proizvelo kontraefekat. Komentari da je Tomislav Nikolić četnički vojvoda su bili u početku stidljivi, a sad je stajanje četničkog vojvode sa četničkim simbolima do te mere u prvom planu da se čini kao važan utisak sa ove proslave i parade. Mnogim ljudima, čiji su očevi, dedovi nastradali u partizanima, izginuli u oslobađanju Beograda, okreće se džigerica. Stide se kad vide da im četnički vojvoda polaže vence na grob.

Posle Tita, bez Tita

Analizirajući govor predsednika Srbije, Kraus naglašava da se vrhovni komadant Josip Broz Tito nigde ne spominje.

- Nisu spomenuli čoveka koji je za sve to skupa odgovoran. Uglavnom su to 'naši' i Srbi. Beograd je prestonica Srbije, a ne Jugoslavije, iako je Beograd bio prestonica i Kraljevine Jugoslavije. Nema veze sa komunistima. Tako da je forsiranje tog kiča bilo značajno, dominantno. Mislim da će to izazvati kontraefekte veće nego što su se nadali oni koji su to tako režirali. Pravili su scenografiju sa vojnicima iz Prvog svetskog rata. Uopšte ta kombinacija Prvog i Drugog svetskog rata je nespojiva - zaključuje Kraus za naš list.

Milan Radanović, istoričar koji je objavio knjigu 'Oslobođenje. Beograd, oktobar 1944.'  za 'Novosti' je analizirao čitav događaj. Kao i Kraus ističe da je Tomislav Nikolić ubedljivo najveći deo izlaganja posvetio ratničkim tradicijama Srbije koje prethode Drugom svetskom ratu i antifašističkoj borbi, pogotovo kada je reč o Prvom svetskom ratu.

Ignorisanje činjenice da je u borbama za oslobođenje grada poginuo velik broj mladića i devojaka iz svih delova Jugoslavije zaista je, najblaže rečeno, izuzetno neprimeren gest i odraz uskogrudosti jednog nacionaliste - upozorava Milan Radanović

- Ne bi bilo ništa sporno da je u pitanju obeležavanje oslobođenja Beograda u Prvom svetskom ratu. Međutim, ako predsednik republike u govoru posvećenom oslobođenju glavnog grada u Drugom svetskom ratu najveći deo izlaganja ne prilagodi istorijskom kontekstu 20. oktobra 1944., postavlja se pitanje zbog čega je to tako. Ili, još konkretnije, kome ili čemu, da ne kažemo: kojem istorijskom događaju je bila posvećena minula vojna parada 16. oktobra? Oni koji potencijalno budu slušali Nikolićev govor, kroz nekoliko godina biće još u većoj nedoumici.

Sve rečeno i urađeno tokom vojne parade navelo ga je na zaključak da je sve upriličeno u čast posete ruskog predsednika, a ne u čast oslobodilaca, odnosno u čast Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije.

Koča za potkusurivanje

- Da je drugačije, u Nikolićevom govoru bi sem nekolicine vojvoda iz Prvog svetskog rata i, gotovo neočekivano pomenutog Koče Popovića, bio pomenut maršal Tito, kao vrhovni komandant vojske koja je zajedno sa Crvenom armijom oslobodila Beograd, a potom makar i Peko Dapčević i Danilo Lekić, dvojica komandanata korpusa NOVJ-a koji su učestvovali u borbama za oslobođenje grada. Nikolić se nije udostojio da pomene ime jugoslovenske vojske koja je oslobađala Beograd, kao što se nije usudio da pomene ime države čiji je Beograd bio glavni grad većim delom 20. veka. Iz Nikolićevog govora proizilazi da je oslobođenje Beograda pre 70 godina rezultat zajedničke borbe srpskog i ruskog naroda, što predstavlja grubo falsifikovanje prošlosti, s obzirom na činjenicu da su u borbama za oslobođenje Beograda učestvovali pripadnici svih jugoslovenskih naroda (sem Srba, naročito Crnogorci i Hrvati, ali i nekoliko stotina Italijana), kao i pripadnici mnogih sovjetskih naroda (sem Rusa, naročito Ukrajinci). Ignorisanje činjenice da je u borbama za oslobođenje grada poginuo velik broj mladića i devojaka iz svih delova Jugoslavije zaista je, najblaže rečeno, izuzetno neprimeren gest i odraz uskogrudosti jednog nacionaliste.

Odlazi i korak dalje jer je Nikolić u svom pokušaju produbljavanja odnosa sa Rusijom spomenuo dva manastira na Svetoj Gori, jedan ruski, a drugi srpski, koji se čak naslanjaju jedan na drugi. I što više ide u to produbljavanje, to više ignoriše nepobitne činjenice, na šta ukazuje Radanović.

- Neprihvatljivo je što je ignorisao činjenicu da su mladići i devojke, podjednako hrvatskog i srpskog porekla, iz 13. proleterske brigade Rade Končar ili iz 28. slavonske divizije, u vrlo velikom broju izgubili živote i delove tela za slobodu Beograda i Srbije. S druge strane, Vladimir Putin se nije ustručavao da izgovori reč 'Jugoslavija', kao što se nije libio da pomene puno ime formacije kojom je komandovao maršal Tito, iako ni on nije pomenuo Tita. Takođe, Putin je, po svemu sudeći, u kontekstu ukrajinske krize i zvanične glorifikacije i afirmacije kolaboracionista iz perioda Drugog svetskog rata, osudio afirmisanje poražene strane u Drugom svetskom ratu, odnosno nemačkih fašista i njihovih pomagača. Ovo poslednje je vrlo zanimljivo budući da nam predstoji skorašnje okončanje dugogodišnjeg sudskog procesa za rehabilizaciju Draže Mihailovića. Videćemo da li će zvanični Beograd, ukoliko vlast donese odluku da sud rehabilituje Mihailovića (niko ozbiljan ne sumnja da će o ishodu ovog sudskog procesa odlučivati državni vrh), ignorisati poentu navedene Putinove izjave. Nikad ne smemo zaboraviti da je pobeda nad nacističkim okupatorom u Srbiji, u jesen 1944. i Jugoslaviji 1945, bila istovremeno i pobeda nad snagama kolaboracije, odnosno pobeda nad saradnicima okupatora, koji su se do kraja rata borili na strani okupatora. U nekim delovima zemlje kolaboracionisti su nastavili borbu protiv sopstvenog naroda i nakon pada Berlina.

Ratni zločinci na paradi

Ako uzmemo u obzir dešavanje devedesetih godina mogli bi zaključiti da se ta borba tada posebno intenzivirala. Aleksandar Kraus baš te godine posebno ističe kad sagledava mešanje Prvog i Drugog svetskog rata.

- To je rezultat neispričanih priča iz ratova devedesetih. Ti ratovi su zabašureni, pa su oni omogućili da se oba rata ovako mućkaju i interpretiraju. To su utisci i mislim da oni na političku scenu Srbije dodaju jednu nužnost raščišćavanja, diferenciranja... Kome god je stalo do istine, ne može na to da pristane.

O nepostojanju jasne politike Srbije u odnosu na Drugi svetski rat, nasleđe antifašizma, odnosno civilizacijskih vrednosti, pokazao je i pogled na VIP tribinu. Osim ministara, diplomatskog kora, među kojima je ipak bio i Majkl Devenport, šef Misije EU u Srbiji, tamo su se nalazili i crkveni predstavnici, ali i optuživani ili čak osuđivani ratni zločinci, poput Momčila Perišića i Dragoljuba Ojdanića. Kraus to objašnjava činjenicom da je Savez boraca Beograda i Srbije, kao državna organizacija veterana, uključila i borce iz ratova devedesetih.

- Odatle i zločinci. I oni su članovi Saveza boraca. Mi moramo da se javno diferenciramo od svega.

Učinili su to svojim obeležavanjem dana oslobođenja, 20. oktobra, na kom su demonstrirali svoje neslaganje s prikazanim.

Sve što se dešavalo oko proslave obeležavanja oslobođenja Beograda pokazalo je da država nema jasan stav, ali to nije novost. Još je postmiloševićevska vlast ukinula 20. oktobar kao praznik grada, a za vreme vladavine 'demokrata' započelo se sa procesom rehabilitacije koji još traje, tokom kojeg se o antifašizmu pričalo uglavnom pogrdno. Ovo je, u tom smislu, svakako novost na što ukazuju oba naša sagovornika.

Radanović ističe da je antifašizam tolerisan od strane predstavnika vladajuće ideologije u onoj meri u kojoj je lišen revolucionarnog i socijalnog sadržaja.

- Upravo zbog toga je u govoru Tomislava Nikolića upadljiv pokušaj etniziranja oslobođenja Beograda kao istorijskog fenomena. Ovo je vidljivo i u nekim drugim događajima vezanim za proslavu oslobođenja grada. Ipak, upadljivo je da je ova godišnjica, kada govorimo o programu obeležavanja, nesumnjivo primerenije osmišljena i obeležena od strane predstavnika zvaničnih političkih struktura u odnosu na sve prethodne godišnjice u poslednjih dvadeset i pet godina. U poslednjih četvrt veka nijedna godišnjica oslobođenja Beograda nije bila propraćena sa toliko javnih događanja, izložbi, medijskih napisa i drugih oblika podsećanja na oslobođenje. Ukoliko uzmemo u obzir da su u zadnjih dve decenije u medijima bili vrlo glasni zagovornici teze da je Beograd 20. oktobra 1944. navodno ponovo bio okupiran, upadljivo je da je njihov glas poslednjih dana vrlo utišan ili nepostojeći. Ova činjenica prilično ohrabruje. Primetno je da su najčitaniji i najgledaniji mediji poslednjih dana značajnu pažnju posvetili godišnjici oslobođenja. Sve ovo bilo je nezamislivo pre pet godina kada je režim Borisa Tadića nastojao da stidljivo obeleži 65 godina oslobođenja grada, i tada u kontekstu redefinisanja odnosa između zvaničnog Beograda i zvanične Moskve. Ipak, ta 2009. upamćena je kao godina u kojoj su zabeleženi najznačajnije i medijski najpokrivenije manifestovanja zvanične revizije Drugog svetskog rata i događaja nakon oslobođenja (osnivanje dve revizionističke državne komisije u cilju demonizovanja pokreta koji je pobedio 1945: Državna komisija za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba Mihailovića i Državna komisija za tajne grobnice).

Putinu je jedan ovakav prolaz kroz Beograd sjajno došao. Njemu je koristilo, a nama je nanelo veliku blamažu. Ta igra 'i EU i Putin' sad se nastavlja - ističe Aleksandar Kraus

I EU i Putin

Teško da postoji iko kome je srce na toj, prokazanoj, antifašističkoj strani, a da nije negodovao zbog pomeranja proslave četiri dana ranije. Radanović pretpostavlja da su to uočili i prisutni građani, ali se donekle i ograđuje od nekih.

- Pojedini režimski glasnogovornici su nastojali da nas uvere da je Beograd najvećim delom bio oslobođen već 16. oktobra 1944, što je neistina, budući da su najintenzivnije borbe protiv nemačkog okupatora vođene na jugoistočnim i južnim prilazima gradu, naročito u naredna dva do tri dana. Isto se odnosi i na centralnu gradsku zonu. Masovna posećenost vojne parade svakako je odraz pretežnog antifašističkog sentimenta među stanovništvom, iako ovaj sentiment ni približno nema onaj sadržaj koji je imao u vreme borbi protiv fašizma, odnosno u periodu stvaranja nove Jugoslavije i u nekoliko narednih decenija. Sem toga, velika posećenost parade i pažnja koja je poklonjena ovom događaju, svakako da jednim delom proizlaze iz potrebe da se prizovu dani kada je Beograd bio glavni grad jedne međunarodno ugledne države čija vlast nije uništavala dostojanstvo većini stanovništva, nasuprot realnosti poslednjih 25 godina. Međutim, nećemo pogrešiti ukoliko zaključimo da su mnogi posetioci parade vlastito odlazak na paradu motivisali činjenicom da će se na njoj pojaviti ruski predsednik.

Aleksandar Kraus naglašava da je to posebno ponižavajuće.

- Očigledno da je sve to u kontekstu svetske političke situacije, ratova koji se vode na nekoliko strana. Putinu je jedan ovakav prolaz kroz Beograd sjajno došao. Njemu je koristilo, a nama je nanelo veliku blamažu. Ta igra 'i EU i Putin' se sad nastavlja. Mi ne vodimo nikakvu politiku, a ne nezavisnu. I to što je upriličen defile četiri dana ranije i to demonstriranje sile koju su predstavljali tenkovi. Oni jesu sila protiv onih sa kojima je Srbija ratovala devedesetih. Probudio se taj rusofilski, taj slavjanski model i mi uvodimo neke stare mantre koji nikakve veze nemaju ni sa sadašnjošću, a još manje sa budućnošću.

- Proruski sentiment je vrlo izražen među stanovništvom Srbije. Ovo je, između ostalog, odraz pogrešne politike zapadnog imperijalizma prema narodima Balkana, iako prosečan rusofil i nacionalista u Srbiji ne primećuje da vlastitim stavom i spremnošću da bude izmanipulisan od predstavnika vladajuće ideologije doprinosi interesima kako zapadnog, tako i ruskog imperijalizma, dodaje Radanović i nastavlja:

- Nećemo preterati ukoliko zaključimo da je godišnjica oslobođenja Beograda, a ujedno i prisustvo partizanskih veterana na paradi, zloupotrebljena u cilju ponovnog približavanja zvaničnog Beograda i zvanične Moskve, odnosno u cilju ponovnog markiranja interesa kapitalističke Rusije u ovom delu Balkana. Kapitalistička Rusija nije prijatelj narodima Balkana jednako kao što im prijatelj nije ni kapitalistička Evropska unija.

1/1