>

novosti logo

Kolumne Kolumne

Bijesne zmije

Koje životinje su iza rešetaka, a ko je iza debelog stakla, pita me profesor Jerotić. Iza rešetaka su ptice, iza stakla na terarijumima su zmije, gušteri i daždevnjaci, a iza stakala na akvarijumima obitavaju ribe, profesore. Ma je li moguće da ima besnih zmija i riba? Ima, profesore, ima…

Treću godinu već u Osnovnoj školi Petar Hektorović u Starom Gradu na Hvaru, za vrijeme raspusta ima izložba zmija. Zmije pripadaju Tomi Makjaniću, a izložene su u prostoriji lijevo od ulaza, u dvorani za tjelesne aktivnosti. Tridesetak zmija, među njima je i nekoliko najotrovnijih na svijetu gmižu iza stakala na dobro zabravljenim terarijima. Mamba, crna pa zelena, sjevernoamerička čegrtuša, crvena kobra pljuvačica, albino piton, poskok… Više puta sam vidio te Makjanićeve guje, a jednom sam gledao i prizor njihova hranjenja. Vješti i kompetentni zmijokrota Makjanić ih hrani štakorima, nijedna od njih nije ugrizla ruku koja ih hrani.

Ta prostorija od šezdesetak kvadratnih metara u kojoj po dva mjeseca borave otrovnice, ljutice i poganice često me odvuče na jednu vožnju kombijem Baketa Vapljanina iz Novog Pazara za Beograd. Sveznadar zmija Makjanić me pak likom podsjeća na jednog čovjeka koga sam izmislio za priču u toj vožnji. Krajem juna 1985, društvo sa tek završenih književno-slikarskih susreta po imenu Sopoćanska viđenja zaustavilo se pred kafanom u Preljini između Kraljeva i Gornjeg Milanovca. Ispred našeg kombija zaustavio se traktor natovaren sijenom. U našem društvu je bio i profesor neuropsihijatar i autor knjiga Vladeta Jerotić. Prolazeći pored velikih traktorskih guma, rekao sam Jerotiću da su me u djetinjstvu jako impresionirale one krupne šare na tim velikim gumama. To je zato što su vas podsećale na falus, rekao mi je profesor Jerotić. Kažete falus, profesore: nemoguće, profesore, ja sam reč falus čuo tek negdje u sedamnaestoj godini. Nema to veze, kaže profesor, falus je ono na šta vas je podsvesno podsećala svaka ta izbočina na velikoj traktorskoj gumi, koju ste tek kompenzatorski doživljavali kao deo šare. Nisam imao kud, falus je falus je phallus. A znam da nije.

Završi se ta kafe pauza, putnici su opet u kombiju. Rajko Nogo, tada još u granicama igre i razonode, kaže da društvu ispričam priču koju je te godine bio od mene čuo, kako sam svoju mačku nosio u ambulantu na posmatranje zbog sumnje da je bila zaražena bjesnilom. I počnem da pričam: kako me je mačka Anja, nakon moga povratka poslije višemjesečnog boravka u DDR, čim sam je dotaknuo, ugrizla za dlan, te kako sam u novinama sutradan pročitao da su u Beogradu i Zemunu zabilježeni slučajevi besnila kod pasa i mačaka; kako sam, onda, zovnuo Institut za infektivne i tropske bolesti, to jest Pasterovu ambulantu, te nekom dežurnom licu ispričao šta mi se desilo; to dežurno lice mi je reklo da bi dobro bilo da mačku donesem u Institut, da bi onda stručnjaci utvrdili je li mačka zaražena ili nije: znate, rekao je muški glas, najbolja metoda za to je da se mački izvadi mozak i u moždanom Amonovu rogu izvrši biopsija. Ta metoda je najpouzdanija i njome se nepogrešivo dijagnostikuje rabies; ako je mačka zaražena, pacijent koga je ugrizla dobiva hiperimuni antirabični serum, injekcije u trbuh, koje sprečavaju razvoj bolesti; kad sam mu rekao da to ne dolazi u obzir, predložio mi je da mačku odnesem u jednu od ambulanti, gdje bi je kompetentni veterinar pregledao i ustanovio ima li simptoma zaraze. Rekao sam da ću otići u neku ambulantu, a onda mi je glas iz slušalice dao adrese triju ambulanti; ja sam izabrao jednu i u nju sam odnio mačku na pregled. To je zaista bilo tako, i neka o tome ovdje i sada bude ovoliko dosta, podrobnije će biti ispričano drugi put.

Profesor Jerotić je bio dva reda sjedala malo ukoso ispred mene, i slušao me pažljivo. Tu sam odlučio da nastavak izmislim i to je, mojom ekavicom, išlo nekako ovako.

Specijalistička ambulanta za besne životinje nalazi se pri Balkanskom institutu za životinjsko besnilo. Institut i ambulanta nalaze se u istoj zgradi na Karaburmi, blizu bioskopa Slavica. To je neupadljiva kuća na dva sprata u čijem enormno velikom podrumu ima stotinjak životinja zaraženih besnilom. Svaka životinja je u posebnom čeličnom kavezu, a svaki taj kavez ima po pet zidova od tvrdog čelika ili lima, a šesti čini debelo staklo ili sitna čelična rešetka. Koje životinje su iza rešetaka, a ko je iza debelog stakla, pita me profesor Jerotić. Iza rešetaka su ptice, iza stakla na terarijumima su zmije, gušteri i daždevnjaci, a iza stakala na akvarijumima obitavaju ribe, profesore. Ma je li moguće da ima besnih zmija i riba? Ima, profesore, ima: na Karaburmi sam, u podrumu toga instituta video besnog poskoka, besnog zelembaća, besnog daždevnjaka, besnu svraku, besnu vranu, besnog drozda, besnu ševu. Rajko Nogo me gura koljenom i šapće: još nadodaj. Profesor Jerotić se okrenuo napola k meni, preko puta njega sjedi Milorad Pavić, koji se povremeno okrene, začuđeno pogleda, ali ne zbori nijedne. Na prvom sjedalu je Stevan Raičković, i on šuti, ne znam sluša li ili mu se misli roje oko nečega drugoga, do mene je još Tiodor Rosić.

A koliko ljudi radi na posmatranju tih životinja, pita me profesor. Ne znam, ja sam bio samo jedanput, tamo je bio samo jedan čovek, imao je žut mantil i flašu klekovače uza se. Tu flašu je otvorio i natočio mi čašicu, natočio je i sebi. Dok sam mu pokazivao mačku, to je trajalo jedno pola sata, popio je četiri čašice. Pitao me je da li moja mačka lovi svoj rep, rekao sam kako nisam viđao da to čini. A da li je ugrizla još nekoga? Ne znam, rekao sam, mene jeste, zato sam došao ovamo. Onda mi je rekao da odem u ćošak i da zovnem svoju mačku imenom. Ako se ‘odazove’, to jest ako se okrene ili krene ka meni, to je dobar znak. Odem u ćošak, on mačku drži u jednoj plastičnoj posudi: Anja, zovnem mačku, Anja skoči i dođe do mene. Nije joj ništa, kaže mi stručnjak, na besnilo je negativna stoposto. A sad pođi sa mnom, bolje reći pođi za mnom, da vidiš malo kako izgledaju životinje pozitivne na virus besnila. I onda me povede u taj podrum, a u njemu su na početku zmije, pa ribe, pa ptice. Službenik opušteno prolazi pored terarijuma i akvarijuma, ali pored kaveza sa pticama je jako oprezan, jer ptice umeću kljunove kroz rešetke i on nastoji da od njih što bude dalji. Ali, to nije sve: besna zmija otrovnica nije više otrovna, besnilo kao da joj usadi lekovit zub umesto otrovnoga. Ama, je li moguće, nisam to znao, skočanjio se profesor. Pa nastavlja: besnilo je bolest sisara, ptice ga mogu prenositi, ali teško da će se kod koje razviti u kliničku sliku. Ne znam, profesore, ribe, gušteri i ptice nisu sisari, a eno ih u onome podrumu kod bioskopa Slavica na Karaburmi sve su hospitalizovane od toga istoga besnila. Očito, ili virusi mutiraju, ili jedan izaziva besnoću u sisara, a drugi u gmazova, vodozemaca, riba, vidite i sami, profesore, kako po rečima merodavnog stručnjaka, zmije otrovnice zaražene besnilom postaju bezopasne, dok se razvoj kliničke slike kod riba još proučava. Za sada postoje osnovane sumnje da i besna riba, kao i čovek zaražen besnilom, ima sablastan strah od vode! Kod slepih miševa nema nikakve sumnje da oni i prenose besnilo i obolevaju od njega. Zato se i drže u posebnim kavezima, koji nisu tako sitno pleteni kao oni za ptice, ali su od jake žice. I još nešto mi je rekao taj Stevan, profesore: besan slepić, besna belouška postaju otrovni, belouška možda još dodatno besni na vodu, a u vodi živi.

U taj čas se s prvog sjedala okrene Stevan Raičković, i podignuvši jednu obrvu znatno više no drugu, rekne: ‘E bre, sine Sinane, kako ti zajebavaš, još od Preljine pa evo do Ljiga!’

Nisam na to odgovorio ništa glasno, jesam u sebi: ako traktorske šare mogu biti falusi, mogu vala i ribe i zmije bolovati od besnoće, ribe se straviti vode, a blavori se vrgnuti u otrovne guje. I može se o njima brinuti stručnjak s bradicom, koji na poslu pije klekovaču.

1/2