Deložacije iz stanova – bilo u Hrvatskoj, bilo u Srbiji – nisu više nikakva novost, postale su naša svakodnevica. No poslednje dane novembra i prve dane decembra obeležio je jedan neobičan slučaj. U planu je bilo iz dvadeset stanova, tačnije garsonjera jer retko koji stan ima preko 16 kvadrata, jedne beogradske zgrade na vrhu Ustaničke ulice iseliti izbegličke i raseljeničke porodice i pojedince. Čisto da se zabeleži, raseljeni su oni sa Kosova koji – ostane li Srbija pri tome da nikad ne prizna Kosovo – nikad neće dobiti status izbeglih lica, samo interno raseljenih.

Sila je na njihovoj strani. Otkucali su rešenja i najsrećniji bi bili da se zavadimo sa ljudima koji su dobili stanove – govori Dejan Lazović

Dodatna ‘lepota’ leži u činjenici da je bilo u planu da izbegli, koji u pomenutoj zgradi mahom žive od 2009., budu zamenjeni drugim izbegličkim porodicama – onima koje su na konkursu Komesarijata za izbeglice 2011. dobile više bodova od prvopomenutih. No nakon nekoliko žalbi i osporavanja konkursa, Komesarijat je sve osporio i prebacio nadležnost na opštinu Zvezdara kojoj pripada navedena zgrada, a odonud su, i ne razmišljajući o posledicama svoga čina, kako to inače biva, odštampali rešenja za svih 20 stanova. Nalepili ih na vrata stanara koji su bili prvi u planu za iseljenje i dali im rok od jednog dana, ne pitajući previše imaju li novi smeštaj i mogu li ga uopšte naći. Čitava priča dospela je u javnost uz pomoć dežurnih aktivista združene akcije ‘Za krov nad glavom’, koji su u više navrata bili barijera između privatnih izvršitelja i stanara na spisku za iseljenje. I ovoga puta bili su na visini zadatka jer ima naznaka srećnog kraja (o čemu ćemo više malo posle). Prva nalepljena rešenja značila su samo jedno: dežuranje u ulazu i zaštita stanara.

Među prvima kojima se spremalo iseljenje bila je Gordana Radović, koja je na zimu 1992. izbegla iz Sarajeva, pa 17 godina živela kao podstanarka u Obrenovcu radeći razne poslove, sa kojih se naposletku morala povući zbog zdravstvenog stanja, odnosno problema sa kičmom.

- Ušla sam ovde 2009. godine, jer nisam imala gde drugde. To je bila jedina mogućnost da preživim - objašnjava nam, pa pokazuje garsonjericu na čijim ulaznim vratima i dalje stoji rešenje o iseljenju.

- Kad nisam imala više od čega da platim kiriju, morala sam ovamo. Nemam stalnog zaposlenja, a ne ostvarujem ni uslove da me penzioniše Federacija BiH, gde se u penziju ide sa 65 godina života. A ja sad imam 63 - kaže ona, priznajući nam otvoreno, kao i ostali stanari kojima je to bilo jedino rešenje, da je u zgradu ušla bespravno.

Naime, ti su stanovi godinama bili u vlasništvu Komesarijata za izbeglice, kupljeni još za vreme dok ga je vodila Sanda Rašković Ivić (inače ćerka Jovana Raškovića), tada aktivna u Demokratskoj stranci Vojislava Koštunice. Neki su bili korišteni kao kupleraj, neki kao štek za narkotike, pa zbog toga i zatvoreni rešetkama.

Nemam ništa protiv onih koji treba da uđu. Znam da je i njima potreban stan, ali moja priča nije lakša. Smatram da je vreme da nakon više od dvadeset godina i mi dođemo na red – kaže Mirjana Cvjetković, izbeglica iz Gračaca

- Mi nismo ušli bespravno. Mi smo ušli nužno - pokušala je komesaru za izbeglice Vladimiru Cuciću, na sastanku koji su inicirali stanari i građani nakon tri dana protesta, da objasni Vera Nikolić, raseljeno lice sa Kosova i samohrana majka jedne ćerke.

U stan u kome žive trebalo je da se useli radnica Komesarijata Nurija Marković. Ni u ovom ni u ostalim slučajevima ne želimo da prejudiciramo da ona nema pravo na stan, odnosno da je sve nameštaljka, samo se rukovodimo onim što je na pomenutom sastanku kazao Cucić, a to je da nije reč o iseljavanju nego o useljavanju. Nažalost, pre svega je ipak reč o iseljavanju…

Ne zna se ko je prvi ušao u sporne stanove, mada će neki reći da su to bila baš lica raseljena sa Kosova. To nam je rekla i Mirjana Cvjetković, sad već starica, koja je sa sinom i ćerkom bila izbegla iz hrvatskoga Gračaca nakon Oluje. Godinama su se snalazili, a onda je 2004. ostala i bez sina, koji se pre smrti u nerazjašnjenim okolnostima nameravao vratiti u Hrvatsku: usled toga je i ćerka, tada već majka malog deteta, doživela moždani udar posle kojeg je ostala trajni invalid.

- Promenili smo više od 20 smeštaja do dolaska ovamo. Pre ovoga živeli smo u podrumu zgrade koji su zvali ‘smećarom’ i u koji smo mogli da uđemo tek nakon pristanka više od polovice stanara te zgrade. Posle bolesti ćerku je napustio muž, a dete je pripalo njoj. Trebali su im pomoć i njega i ja sam trebala da ih zaštitim, ali sam se i sama razbolela od silnog stresa - priča Mirjana, za koju je vrhunac bio kad su morali da napuste i tu podrumsku ‘smećaru’.

Tada je ćerku i unuku nakratko ugostila prijateljica, a ona je tri dana spavala u parku. Zatim je od komšinice iz zgrade koju su morale napustiti doznala da ‘Kosovari’ ulaze u stanove koji su tema ove turobne priče.

- Idite tamo, rekla mi je komšinica. Mi smo to nevoljno uradile. Celo vreme smo čekale da nam neko reši problem, ali od toga ništa. Konkurisali smo uredno i u Komesarijatu, ali se i to izjalovilo - kaže, pa dodaje da su na vratima stana u kome su sad četiri godine bile rešetke i da se čak plaćalo obezbeđenje da bi se ti stanovi čuvali prazni.

- Nije nam bilo druge, mada smo i u ‘smećari’ bili zadovoljni, iako nam je voda sa cevi znala kapati na glave. Kad su nas izbacili odonud, morali smo ovamo. To svi znaju, kao šta znaju da sam celo vreme ovde i da sam uredno konkurisala za stan. Ali ništa, niko se nije oglašavao, ni Komesarijat ni opština Zvezdara - tumači nam Mirjana Cvjetković.

Dejan Lazović je jedan od ‘Kosovara’ koji su ušli u garsonjere.

- Došao sam 1999. kao i svi. Bio sam prvo u Kraljevu, pa u Kragujevcu, a zatim u Sremskoj Mitrovici, gde sam radio kao vojnik po ugovoru. Uvek sam radio, istovarao kamione, bio kasapin, pa sam naposletku prešao u vojsku. Sedam meseci sam bio na terenu, četiri meseca spavao u zemunici na minus 28 stepeni, samo da ne budem na teret državi. Onda sam postao vojni invalid i penzionisan sam: imam penziju 14.500 dinara i sa time ne mogu da platim nikakav stan. Bratanac mi je javio da postoje stanovi pravljeni za izbeglice u kojima pet godina niko ne živi i tako sam došao ovamo - objašnjava nam.

Lazović je, kao i Gordana Radović, bio među prvima koji su dobili rešenja za iseljenje.

- U Komesarijatu uporno pričaju da će da nam obezbede adekvatan smeštaj, pominju da su ljudima obnovili kuće, a ja nisam dobio ništa. Meni ne treba ovaj stan. Ovo je boleština - govori nam, pokazujući pritom kako se pločice u kuhinjskom delu garsonjere odlepljuju. Ističe da je ta garsonjera još u dobrom stanju, valjda zato šta on živi sam.

- Sila je na njihovoj strani. Otkucali su rešenja i najsrećniji bi bili da se mi zavadimo sa ljudima koji su dobili stanove. Saosećam sa njima, ali kad mi kažu da sam zato što ne želim da izađem jer nemam kamo unesrećio peteročlanu porodicu, pitam pa gde ćeš, bre, da ih smestiš? Treba li da preskaču jedni preko drugih? Ta ovo i jeste pravljeno za samce, a ne za porodice. Nema uslova. A i da ima, kako misle sve to da urade usred zime? - pita se Lazović.

Ni on ni Gordana nisu mogli računati na dovoljan broj bodova na konkursu Komesarijata za izbeglice upravo zato šta žive sami. Cela se priča, očito, svela ne samo na bodove nego i na broj ljudi, valjda po računici da je bolje bar donekle usrećiti veći broj izbeglica nego unesrećiti manji broj njih.

- Ne mogu da rađam da bih imala dodatak bodova, imam godina koliko imam, a i muž mi je umro. Nemam bodove ni na članove porodice. Bolesti od kojih bolujem ne donose bodove, tako da sam stalno u zaostatku. Nisu mi ponudili nikakvo adekvatno rešenje dostojno čoveka. Ponudili su mi Krnjaču, koja je trebala da se zatvori pet meseci posle toga. Od tada mi niko ništa nije nudio, ni materijalnu ni moralnu ni ikakvu drugu pomoć - požalila nam se Gordana, dodatno ogorčena time šta se pritisak na izbeglice vrši drugim izbeglicama.

- Mi imamo iste probleme, šta je strašno. Da mi nismo 2009. u njih ušli, za ove stanove se ne bi ni znalo. Osećam se povređeno, poniženo kao čovek i deprimirano. U Srbiju sam došla sa 38 godina i sve ove godine radim raznorazne poslove da bih preživela, podstanar sam bila 17 godina, plaćala kirije. Na kraju, kad nisam imala od čega da platim kiriju, morala sam ovamo da dođem. Ako me isele iz ovog stana, ja ne znam gde ću. Iz tog razloga osećam se nemoćno, a saosećam sa svima koji trebaju da uđu - kaže ona.

Slično misli i Mirjana Cvjetković.

- Nemam ništa protiv onih koji treba da uđu. Znam da je i njima potreban stan, ali moja priča nije lakša. Mislim da bi trebalo neko da uzme u obzir naše stanje, da mi je ćerka invalid, ali ne traži od države socijalnu pomoć nego radi kod privatnika da bi odškolovala svoje dete. Svi se nekad pogubimo, pritisak je strašan. Svakodnevni dolazak policije ubija. Smatram da je vreme da nakon više od dvadeset godina i mi dođemo na red. Niko nam nikad nije dolazio da se raspita kako živimo, ja sam samoinicijativno išla kod njih. Molila ih, pisala im da nas ostave zbog ćerkine invalidnosti, zbog deteta, zbog doktora kod kog ima redovne kontrole, ali nikad odgovora nisam dobila - zaključuje turobnu priču.

Zahvaljujući akciji ‘Za krov nad glavom’ i solidarnosti stanara (iako ne svih), iseljenja su ipak zaustavljena. Policija je prvi put mirno ušla u zgradu dan nakon spomenutog sastanka u Komesarijatu za izbeglice, kad je komesar Cucić insistirao da stanove napuste barem pojedinci koji žive ili ne žive u njima jer već imaju alternativni dom ili pak oni koji ih koriste za druge aktivnosti. Ali takvih na tom sastanku nije bilo, našli su se sa njime samo ljudi očajni poput naših sagovornika i brojni drugi slični njima, tražeći odgovore koje su tada dobili samo u manjoj i uglavnom nezadovoljavajućoj meri. Iseliće se naime samo oni stanovi koji se zloupotrebljavaju, a oni koji nemaju alternativno rešenje – ostaju ‘do daljnjeg’. A to je poprilično rastezljiv pojam, odnosno problem nije rešen, samo je odložen. Kako će se rešiti problem onih koji su po konkursu dobili sporne garsonjere i koji svakako zaslužuju svoj krov nad glavom, zasad još niko ne zna da odgovori.