>

novosti logo

Intervjui Intervjui

Đorđe Pavićević: Nezadovoljstvo Vučićem neće nestati

Antivučićevsko raspoloženje bitno je šire nego što je podrška postojećoj opoziciji. Mislim da će biti raznih oblika periodičnog otpora. Sada situacija ne izgleda obećavajuće, ali i u vreme Miloševića bilo je takvih perioda, da bi onda odjednom eksplodiralo

S profesorom beogradskog Fakulteta političkih nauka Đorđem Pavićevićem razgovaramo o nasilnim prosvjedima i široj političkoj situaciji u Srbiji.

Povod za prosvjede bila je najava novog policijskog sata, no pravi uzroci vjerojatno su dublji, od toga da je nakon nedavnih izbora Srbija uz Bjelorusiju valjda jedina europska zemlja bez parlamentarne opozicije pa do onih socijalnih?

Povod za eksploziju besa svakako je nedosledna i licemerna politika vlasti. Teret borbe protiv korona virusa stalno se prebacuje na građane, dok vlast istovremeno organizira izbore, proslave i utakmice. To, međutim, nije bio samo bunt protiv zatvaranja, od kojeg je vlast maltene narednog dana odustala. Protesti su brzo prerasli u nešto više. Razne grupe učitavaju razne stvari – možda se za neke radi o Kosovu, mada je to više slogan negoli pravi motiv. Srđan Nogo i pristalice odavno pred Skupštinom protestuju zbog Kosova, pa nisu uspevali da prikupe značajan broj ljudi. Niti je Vučić na sastanku u Parizu trebao da išta potpisuje da bi to bio motiv. Priča da desnica pravi nerede zbog Kosova je spin vlasti, kako bi se protestima oduzela mogućnost šire podrške, posebno sa zapada, i kako bi demonstrante okrenula jedne protiv drugih. Pravi razlozi leže u činjenici da je velik dio građana duboko nezadovoljan vlašću. Protesti će stati, ali nezadovoljstvo neće nestati, a socijalni motivi usled privredne krize uzrokovane virusom narednih će meseci sve više jačati.

Postoji teza da je Vučić ubacio huliganske grupe kako bi delegitimirao prosvjede, a sebe prikazao kao faktor stabilnosti.

Sam Vučić već je prvi dan pomenuo interpretaciju koja mu ide u prilog – da postoje mirni građani kojima su dosadile restrikcije, ali i nasilnici čiji je cilj obaranje vlasti na ulici. Protesti su počeli stihijski, no ubrzo se umešala i vlast i povezane grupe. Policija se ponašala kao da želi isprovocirati nasilje, nije bilo povoda da se suzavac baca u fascinantnim količinama ili upotrebljava konjica. Dojam je i da policija nije sprečavala Nogove sledbenike da uđu u zgradu Skupštine, nego je, faktički, napravila prolaz da oni uđu. Bilo je i raznih ubačenih grupa. Građane su tukli ljudi u civilu koji su izgledali kao navijači, a ispalo je da imaju policijske legitimacije. Napadači na Sergeja Trifunovića bili su pripadnici jedne poznate provladine udruge, kao i oni što su izviždali opozicione lidere. Međutim, pogrešno bi bilo reći da su sve grupe koje su bile nasilne ili bacale kamenje i ispaljivale baklje na policiju ubačeni vučićevski elementi.

Bez obzira na manevre vlasti, opozicija nije igrala skoro nikakvu ulogu u prosvjedima?

Opozicija nije izlazila u prvi plan, osim drugog dana. Oni jesu sastavili listu zahteva, ali su ih okupljeni građani više-manje ignorisali. Ovo su više bili protesti protiv vlasti nego za opoziciju, koja se nije mnogo okoristila.

Izbori su pokazali da bojkotaška opozicija nema veliku podršku – osim u Beogradu, bojkot nije previše srušio izlaznost. Kakva je budućnost opozicije? Je li Đilasova najava formiranja Srpske opozicije pokušaj reinkarnacije DOS-a koji je srušio Miloševića?

Teško je reći kolika je zaista bila izlaznost jer se i ovolika nabila zadnjih nekoliko sati izbora. Vlast ima mehanizme kojima prisilno izvodi ljude na glasanje. Ucenjivani su ne samo oni koji rade u državnim službama, nadziralo se kako je ko glasao. Svejedno, antivučićevsko raspoloženje bitno je šire nego što je podrška ovakvoj opoziciji, koja ne uspeva da motiviše opozicioni deo društva. Platforma s kojom se istrčalo iza izbora više služi zauzimanju položaja unutar opozicionog polja nego oponiranju vlasti. To nije forma koja obećava. Kriza opozicije može se po uzoru na Gramscija opisati ovako: staro nije umrlo, a novo se nije rodilo. Nadajmo se da će se pregrupisati i naći efikasniji model delovanja.

Postoji li prostor za jačanje novih snaga, ideološki donekle srodnih slovenskoj Levici ili platformi Možemo!, recimo oko organizacije Ne davimo Beograd ili nove stranke koju najavljuje Jovo Bakić?

Takva politička opcija zaista nedostaje. Njen razvoj opterećuju imperativ pobede Vučića i pritisak na birače da se priklone velikim opozicionim savezima kako se ne bi rasipali glasovi. Ovakvom polarizacijom i vlast i opozicija rade na slabljenju novih aktera. Bakićeva priča nije još do kraja artikulisana, no podrška inicijativi Ne davimo Beograd jača. Imaju kapacitet i integritet, što se videlo i na ovim protestima, ali i u tome što su u nekoliko dana sakupili 30 hiljada potpisa protiv gradnje u parku Košutnjak ili kada su pokrenuli široke proteste lupanjem u šerpe tokom vanrednog stanja. Doduše, nikako da zaživi Građanski front koji su pokrenuli kao asocijaciju lokalnih udruga, koji bi ovoj opciji dao nacionalni značaj.

Nagađa se da bi u novoj vladi mogao sudjelovati i LDP Čedomira Jovanovića, dok istovremeno nije jasna situacija sa SPS-om?

Vučić će pokušati da pacifikuje opoziciju, pa je najavio sudelovanje vanparlamentarnih stranaka u vlasti. Ne nužno u vladi, ali ima mnogo pozicija koje treba popuniti. Što se socijalista tiče, na razini odnosa Vučića i Ivice Dačića stvari funkcionišu, ali i nakon prethodnih izbora je unutar članstva bilo jakih glasova da SPS ide u opoziciju. Vučiću je to veliki izazov. Oni mu ne trebaju, SNS može sam da vlada, čak i ustav da menja. S druge strane, ako SPS ode iz vlade, gubi lojalnu podršku i dobija novu opoziciju, a možda izgubi lokalnu vlast u nekim gradovima.

Pun spomenuti Gramscijev citat glasi: ‘Kriza se sastoji upravo u tome da staro umire, a novo ne može biti rođeno; u interregnumu se pojavljuju najrazličitiji morbidni simptomi.’ Jesu li prosvjedi simptom toga da Vučićev model vladanja polako ide kraju? Može li se očekivati eskalacija nasilja i represije?

Ova vlast dugo traje, a nezadovoljstvo neće nestati. Vučić sada ima svu vlast i više nema izgovor da je neko drugi kriv za loše stvari. S druge strane, prostor za delovanje opozicije jako je malen. Zatvoreni su joj izvori finansiranja, nema je u glavnim medijima ni u institucijama. Tim se putem ne može iskazati protivljenje. Neku vrst vidljivosti opozicija će morati da stekne. Mislim da će biti raznih oblika periodičnog otpora. Sada situacija ne izgleda obećavajuće, ali i u vreme Miloševića bilo je perioda kada je sve izgledalo bezizgledno, da bi situacija odjednom eksplodirala. Pretpostavljam da će vlast pojačavati represiju, što može biti naznaka gubljenja podrške i približavanja kraju, pogotovo ako šira situacija s virusom i privredom bude nestabilna. Takve situacije su po pravilu neizvesne i nepredvidljive, niko ne može da ih kontroliše, tako da pretpostavljam da ćemo videti dosta morbidnih simptoma.

Potražite novi broj tjednika Novosti od petka na kioscima. Informacije o pretplati pronađite ovdje.
1/1