>

novosti logo

Društvo Društvo

Društvo loše beskonačnosti

Šerpe i lonci koji su posle 20 godina ponovo aktivirani u Srbiji, su audio izraz loše beskonačnosti. Dileme ‘pro-EU‘ ili ‘pro-RU‘ nastavljaju da budu aktuelne. Glavni produkt politike, kako brutalnih autokrata, tako i slatkorečivih ‘demokrata‘, jeste ‘ja‘ odnosno ‘mi‘ i ‘agenda‘ naše interesne grupe

Poznata je stvar da jedan isti pojam može imati veoma različita, pa i suprotna značenja zavisno od (kulturnog, društvenog, istorijskog) konteksta u kom se koristi. Tako i posledice eksploatacije nekog pojma/ideje mogu takođe biti veoma različite, pa i dijametralno suprotne.

‘Nacionalizam‘, recimo, može biti emancipatorska ideja kada se neko društvo ili društvena grupa pokušava osloboditi imperijalne dominacije i ropstva. Takoreći isti narativ – o afirmaciji sloboda, interesa i identiteta ‘naše‘ nacije/etničke grupe – može postati veoma opresivan kada se, u težnji da se uspostavi, učvrsti i afirmiše nacionalna država, započne sa otuđivanjem ‘drugih‘, sa pritiscima i nasiljem nad svima za koje se u javnom diskursu uspostavi da ugrožavaju ‘naš‘ identitet i interese. Ova tranzicija od nečega što može biti emancipatorska ideja do toga da ta ideja postane opresivna, u praksi se često dešava postepeno i neprimetno.

Uzmimo još jedan primer. Ideja o klasnoj borbi i potrebi da izrabljivana klasa (robova, radnika, seljaka) osvesti svoj položaj i promeni društvo kako bi se ukinula ili bar umanjila eksploatacija i nasilje u društvu, može – ako ne vodimo računa o životu ideja u javnom prostoru i njihovoj eksploataciji zarad potreba raznih struktura moći – završiti u masovnim istrebljenjima i torturama svih koji budu označeni kao ‘klasni neprijatelji‘.

Konačno, ideja ‘demokratije‘ može isto tako biti povezana sa emancipatorskim ‘patriotizmom‘, uspostavljanjem vladavine ‘naroda‘ (nacije), afirmisanjem sloboda i prava građana, a nasuprot vladavini jednog čoveka, aristokratije, ili pak neke imperijalne sile. Ali, isti koncept može biti korišćen i sasvim suprotno, kao bi se upravo zahvaljujući ‘demokratskim‘ institucijama (poput političkih partija, parlamenata, medija) efektivno ukinula ‘vlast naroda‘ (građana) i umesto nje uvela partokratija, plutokratija ili, danas najčešće, jednostavno koroporokratija. Takođe, pod izgovorom ‘donošenja demokratije‘, moguće je u spoljnoj politici uništavati države i društva zarad imperijalnih ili korporativnih interesa koji su predstavljeni kao sukob ‘demokratskih‘ načela sa nečim ‘retrogradnim‘ ili ‘autoritarnim‘ (što sve, recimo, pojedini režimi mogu zaista i biti).

Ideje su, dakle, često mnogo zapaljivije od bombaških napada, i opasnije od metaka ili mikroba, budući da one mogu osmisliti upotrebu i mikroba, i bombi, i još koječega drugog.

Uspostavljanje kontrole nad kanalima produkcije smisla (u javnom prostoru), tj. nad mehanizmima putem kojih se određenim idejama daje partikularan sadržaj (i specifičan, lokalni, ‘ukus‘) je ključan u propagandnim industrijama. Težnje da se uspostavi kontrola nad produkcijom smisla, ideja i ideologija, nije naravno nova. One su, što svesno što nesvesno i po inerciji, na delu verovatno još od uspostavljanja ljudske komunikacije koja je, samim tim što je komunikacija, istovremeno otvorena i za manipulaciju. Ali manipulativne tehnike dobijaju novu dimenziju usled enormne moći medija masovne (dez)informisanosti, otvarajući mogućnosti koje su velikim delom bile nezamislive u prošlosti. Manipulacija pojmovima i idejama ima moć da gradi, razara i prekomponuje strukture moći unutar društva, ili da gradi, razara i prekomponuje društva u celini.

Ideje su često zapaljivije od bombaških napada, i opasnije od metaka ili mikroba, budući da one mogu osmisliti upotrebu i mikroba, i bombi, i još koječega drugog

Primer koji ovo ilustruje su takozvana ‘tranziciona‘ društava, poput onih nastalih iz leša Jugoslavije.

Slučaj Srbije je veoma illustrativna u ovom smislu. Nakon više od deset godina vladavine Slobodana Miloševića, koja je bila u javnom diskursu u Srbiji karakterisana i kao ‘autokratska‘ i kao ‘demokratizatorska‘ (nasuprot mrskom ‘komunizmu‘), i kao ‘nacionalistička‘ i kao ‘pro-jugoslovenska‘, i kao ‘izolacionistička‘ i kao ona okrenuta saradnji sa ‘međunarodnom zajednicom‘, i kao ‘ratnohuškačka‘ i kao ‘odbrambena‘, i kao ‘velikosrpska‘ i kao ‘socijalistička‘, došlo je do njenog sloma, i do konsenzusa o očiglednosti njene pogubnosti. Srbija ulazi u 21. vek sa razorenim institucijama, visokom korupcijom, uništenom ekonomijom.

Nade su, tokom devedesetih, a naročito nakon 5. oktobra 2000, polagane u demokratizaciju, u ‘Zapad‘, u osavremenjavanje svih aspekata društva, u liberalizaciju javne i političke sfere. Drugim rečima, u sve one ideje i ideale koji su karakteristični za modernu. Ali, osim na nivou parola i nejasnih očekivanja od istih, uglavnom nije postojao ozbiljniji pristup koji bi išao za tim da bliže ispita sadržaj, smisao i način primene tih pojmova u lokalnom kontekstu. Tako su mnoge ideje i pojmovi preuzimani iz nekih drugih priča, iz drugih i drugačijih kulturnih i društvenih konteksta (sa sopstvenim istorijama), bez poznavanja i sagledavanja komplikovane i često tragične istorije koja je pratila njihovu aplikaciju tamo negde.

Zajedno sa ovim pojmovima, i ideja ‘zapada‘ i okrenutosti ka istom je počela da bude korišćena kao neki nejasan ali zato zbirni pojam za sve blagodeti koje je ljudska civilizacija ostvarila, pri čemu se potpuno zaboravilo da su, recimo, neke od tipično modernih ideja (emancipacije seljaka i radnika, žena, ili seksualnih manjina), koje su usvojene kao ‘zapadne‘, u nekim momentima, i u mnogo većoj meri, bile realizovane na ‘istoku‘ značajno pre nego na ‘zapadu‘. I široki slojevi stanovništva i mnogi intelektualci su shvatali ‘zapad‘ (takođe često poistovećivan sa Evropskom Unijom) kao nešto benevolentno, nešto vođeno uzvišenim vrednostima, gde ne postoje interesi, konflikti, problemi, brutalnosti, opresija… dakle na jedan ne samo neobavešten već i karakteristično infantilan način.

Vreme ‘tranzicije‘ je tako dominantno obeleženo dvema intelektualnim modama: jedna ‘pro-zapadna‘ (i iz svoje perspektive ‘demokratska‘ i ‘savremena‘), i druga ‘nacionalistička‘, odnosno (iz sopstvene perspektive) ‘nacionalna‘ i ‘patriotska‘.

Miloševićeva politika i režim su poraženi, i nestali su sa istorijske scene kao ‘anti-zapadni‘, ‘nedemokratski‘ i ‘retrogradni‘ (iako su u velikoj meri počeli kao ‘pro-zapadni‘, ‘demokratski‘, ‘emancipatorski‘ i ‘razvojni‘). Na njihovo mesto je došao režim implementacije ‘zapadne demokratije‘, ‘liberalizacije‘ i ‘razvoja‘.

Najveći broj javno eksponiranih intelektualaca, kojima bi trebalo da je u opisu posla da vide nešto više i šire, su se pokazali kao deo problema a ne rešenja

Do operacionalizacije ovih ‘cool‘ ideja dolazi putem medija, obrazovnog sistema, i uz obilatu pomoć intelektualaca (prefikse ‘polu-‘ i ‘kvazi-‘ dodati po ukusu), koji su novi režim i njegove idejne/ideološke narative artikulisali u javnom prostoru.

Pod firmom ‘liberalizacije‘, ‘tržišne ekonomije‘, ‘razvoja‘, hvatanja koraka ‘sa svetom‘ i sl, dolazi do pljačkaške privatizacije, rasprodaje državne imovine, favorizovanja uvoza i stranih investicija na štetu izvoza i domaće proizvodnje. Medijima, ‘strukom‘ i ‘naukom‘ dominiraju ‘eksperti‘ koji propovedaju neoliberalnu ideologiju kao jedinu moguću socio-ekonomsku ‘nauku‘, i njenu poslednju reč. I više od toga, kao neku prirodnu nužnost, od koje se ne može pobeći. ‘Objektivna‘ neoliberalna ‘nauka‘ se, dakle, propoveda na sličan način na koji su marksistički ‘eksperti‘, približno istih kompetencija, propovedali svoju verziju marksizma kao poslednju reč ‘nauke‘, koja nam otkriva sam ‘objektivni‘ (pa samim tim i neizbežni) istorijski tok.

Istini za volju, usled naglašavanja (koliko god maglovitih) ideja demokratije i ‘evropeizacije‘, one počinju da funkcionišu po principu ‘realnosti virtuelnog‘, te se ipak ostvaruje značajno veći stepen građanskih prava i sloboda u ovom periodu.

Pod sloganima razvoja, osavremenjavanja, produktivnosti, ali i usklađivanja sa ‘demokratskim Zapadom‘, pristupilo se i reformi obrazovanja. I u ovoj sferi dolazi do značajne promocije ideje privatizacije i ‘tržišne ekonomije‘ (ne)znanja. Čitav niz profesora, fakulteta, univerziteta pa i čitavih disciplina (opet prefiks ‘kvazi-‘ dodavati po ukusu) počinje da razvija i širi pomodarsku, diletantsko shvaćenu ‘savremenu obrazovnu praksu‘, (kvazi)programe i iste takve metodologije, uz obilato korišćenje najčešće potpuno besmislene terminologije. Sve to, razume se, kao poslednju reč ‘nauke‘. Generalno slaba obaveštenost, kao i odsustvo želje za učenjem, za razumevanjem konteksta iz kog pojedine ideje ili termini dolaze, dovodi do ideologizacije mišljenja u sferi ‘struke‘ i ‘nauke‘, te stvaranja ambijenta u kome sve što zvuči da bi moglo biti kompatibilno sa aktuelnim ‘trendovima‘ postaje društveno, akademski, ali i finansijski, profitabilno, bez bilo kakvog kritičkog preispitivanja.

Nasuprot ovom i ovakvom pristupu ‘reformi‘, ‘osavremenjavanju‘ i ‘liberalizaciji‘ znanja, a sledeći binarnu logiku mišljenja koja je javnom diskursu i inače srcu draga, stoji alternativa. Alternativno viđenje ‘struke‘ i ‘nauke‘ postaje sve što ima ‘nacionalni‘ predznak, sve što se predstavlja kao ono što se protivi ‘vesternizaciji‘ i ‘globalizaciji‘. ‘Nacionalno‘ senzitivne uši i umovi prihvataju ovakvu ‘nauku‘ takođe nekritički i površno, bez obzira na stvarni sadržaj pojedinih ideja koje se koriste, i njihovu (ne)ozbiljnost.

Naravno, više je nego očigledno da se deo problema sastoji u tome što iza svih tih ‘reformi‘ ili pak opozicije istim, najčešće stoje lični, politički i finansijski interesi, zapošljavanje rodbine preko raznih ‘veza‘, dobijanje mesta u upravnim odborima, dobijanje prostora u popularnim TV emisijama… Međutim fokusirati se samo na taj aspekt (koji se, opet naivno, često naziva ‘tehnokratskim‘ čime se želi reći ‘neideološki‘) bila bi zabluda. Najveći, a verovatno i najučinkovitiji deo tranzicione priče je sprovođen upravo kao ideologija, zahvaljujući tome što je veliki broj ljudi verovao da ono što stoji iza pojedinih koncepata (‘demokratije‘, ‘savremene tržišne ekonomije‘, ‘savremenog obrazovanja‘ i sl.) jeste dobro i vredno, nešto što su oni sami očekivali od tih ideja. Kao i svaki propagandno-ideološki narativ, i ovaj je najbolje funkcionisao kada su ljudi na njega gledali kao na nešto autentično ‘svoje‘, kako na ‘svoj sopstveni‘ pogled na svet i svoje najdublje uverenje (koje njima samima ‘ima smisla‘).

Potvrdio se stari princip da najopasniji demoni nisu oni oslikani crnim bojama, nego nasmejani ‘anđeli‘, koji znaju i da promovišu crne demone kako bi sami delovali nevino i poželjno

Najveći broj javno eksponiranih intelektualaca, kojima bi trebalo da je u opisu posla da vide nešto više i nešto šire od onih koji nemaju privilegiju da se posvete razmišljanju, čitanju, istraživanju, su se pokazali kao deo problema a ne rešenja. Simplifikovane i standardizovane fraze, odsustvo kritičkog mišljenja, proglašavanje svega što odudara od ‘naše‘ partijske linije za retrogradno, nacionalističko, primitivno (ili opet, sa druge strane, za izdajničko, strano-plaćeničko, zavereničko, antisrpsko i sl.), doveli su do toga da koncepti ‘demokratije‘, ‘liberalizacije‘, ‘reforme‘, postanu trojanski konji putem kojih se društvo uvelo u neke šire tokove koji su za većinu intelektualaca bili nevidljivi, pri čemu će se pod firmom ‘demokratije‘ zapravo uspostaviti neoliberalna (i neokolonijalna) oligarhija, dok će se pod firmom ‘savremenog obrazovanja‘ potpuno razoriti obrazovni sistem i svesti na loš vic.

Tako se i u ovom slučaju potvrdio onaj stari princip da, dugoročno gledano, najopasniji demoni obično nisu oni oslikani crnim bojama, iskeženi, koji zaudaraju na sumpor – njih je nekako ipak lakše uočiti svakome ko nije (ideološki) potpuno slep. Veći problem su oni nasmejani i miomirisni ‘anđeli‘, koji često znaju i da promovišu crne demone kako bi u odnosu na njih oni sami delovali nevino i poželjno. To je jedna od osnovnih tehnika manipulacije. Taj uvid, naravno, ne čini nužno demone anđelima, ali razotkriva (i) ‘anđele‘ kao demone.

Sledeći gore ocrtani binarni sistem mišljenja o pojavama i pojmovima, normalizovana je situacija u kojoj su praktično ukinuti javni prostori u kojima je moguća autentična sloboda govora, autonomna pozicija, iskrena i otvorena rasprava neistomišljenika. Na delu su ‘agende‘ jednih protiv drugih, ‘civilizovanih‘ protiv ‘primitivnih‘, ‘demokrata‘ protiv ‘antidemorata‘, ‘patriota‘ protiv ‘izdajnika‘. Neprekidna medijska produkcija (be)smisla dovodi do amnezije u javnom diskursu, za sve što nije aktuelni medijski trend, aktuelna kampanja (‘naših‘). Tako se olako zaboravlja i to kako su ovi današnji ‘naši‘ često do juče bili ‘njihovi‘, ili pak kako su mnogi ‘naši‘ postali ‘njihovi‘, jer ih je malo koji su gadljivi na strukture moći, pa i one autoritarne, naročito ukoliko od istih imaju ili su imali koristi.

Rezultat ovakvog procesa ‘tranzicije‘ je, u ovom konkretnom slučaju, savremena Srbija. Neka od važnih obeležja ove autoritarne ne-države jesu:

- Izrazita polarizacija ljudi, tenzije i konflikti u javnom diskursu oko, najčešće, pogrešno postavljenih, nerelevantnih ili potpuno fiktivnih pitanja.

- Stvaranje atmosfere u kojoj je ‘sve moguće‘ dok zapravo, za najveći broj ljudi, ništa od stvarne važnosti nije moguće – jer je smisao sve te konfuzije i kvazi-slobode izbora upravo da maskira realne nemogućnosti, i poluge moći koje iza njih stoje.

- Razaranje društva kao nečeg što je sfera zajedničkog. Ono što je po definiciji bilo javno postaje privatizovano. Na delu su samo agende različitih centara moći (i onih koji teže da postanu takvi centri), koji se bore za svoje partikularne ciljeve, bilo u sferi političkih partija i sa njima vezanih privrednih subjekata, ili pak u crkvi, na univerzitetu, u akademiji nauka.

- Urušavanje poverenja u bilo kakvu struku ili nauku, te prezir prema znanju i mišljenju – budući da se ono što se često promovisalo kao ‘znanje‘, ‘struka‘ i ‘nauka‘ ispostavilo ne samo kao loše znanje već i kao vrlo štetno (ne)znanje. Ovome je, naravno, doprinos dalo i već poslovično plagiranje i prodaja diploma i zvanja, koja je od ozbiljnih ideja, misli i istraživanja napravila nešto jurodivo, neku vrstu egzotičnih luda koje ne shvataju lokalne ‘tržišne‘ zahteve (kojima je ozbiljnost kritičkog mišljenja zapravo glavni neprijatelj).

Ostaci društva kao one autentično javne sfere se guše u lošoj beskonačnosti. Šerpe i lonci koji su posle pauze od 20 godina ponovo aktivirani u Srbiji, su audio izraz te loše beskonačnosti. Dileme ‘pro-EU‘ ili ‘pro-RU‘ nastavljaju da budu aktuelne. Glavni produkt politike, kako brutalnih autokrata, tako i slatkorečivih ‘demokrata‘, jeste ‘ja‘ odnosno ‘mi‘ i ‘agenda‘ naše interesne grupe.

Oni koji još veruju u jeftinu i do bola bizarnu retoriku vlasti (ili prosto ne žele da se odveruju, da se ne bi morali suočiti sa svim užasom bezidejne i beskrajne lošosti), očekuju skoro uspostavljanje ‘boljeg života‘. Samo da prođe ova sad kriza. Drugi se pak nadaju da će biti ‘srećni(iji) ljudi‘ čim se ovi sada sklone sa vlasti, čim se završe započete reforme. Ima i onih koji sa bezidejnim cinizmom znaju da ‘su svi isti‘. Stav ‘kako ćemo – lako ćemo‘ takođe u ovom kontekstu uopšte nije avangardan, još manje revolucionaran. On zapravo takođe odslikava određeni (bez)idejni okvir koji aktivno doprinosi perpetuaciji istog.

Kič je zajednička odlika ideja koje su krenule da dominiraju prostorom bivše Jugoslavije u periodu loše beskonačnosti. Kič ideje upravo ipostaziraju ne samo idejnu plitkost i površnost, već i duhovnu (moralno-intelektualnu) slabost i nespremnost na slobodu i odgovornost. Prevazići ovaj idejno/ideološki kič bi značilo prevazići i dovoljnost demagogije i površnih ideja. Značilo bi i prevazići sopstvenu (ličnu ili kolektivnu) slabost, neslobodu i neodgovornost (prema sebi i drugima) kao temelje loše beskonačnosti.

Da li su, konačno, svi ovi procesi karakteristični samo za (večito) ‘tranzicione‘ zemlje, za zemlje ‘trećeg sveta‘? Nikako. Savremeni kapitalizam, udružen sa političkim centrima moći i totalitarnim potencijalnom novih tehnologija, teži da stvori globalno društvo loše beskonačnosti koje će biti realnost za najveći segment populacije. U tom smislu su zemlje ‘trećeg sveta‘, koje su izložene savremenim neoliberalnim procesima, svojevrsna avangarda. Razlika je, međutim, u tome što u razvijenijim društvima, sa izgrađenijim institucijama, nešto višom demokratskom i kritičkom svešću, savremeni kapitalizam ne uspeva da razori društvo istom brzinom ili sa istom brutalnošću kao u slučaju sitnih (neo)kolonijalnih gubernija. Ali ukoliko ne budu pažljiva, i ta razvijena društva lako mogu završiti u jednoj demonskoj verziji nade u beskrajan progres…. ka istom.

(Autor Davor Džalto je pravoslavni teolog lijeve orijentacije, umjetnik, istoričar umjetnosti i društveni teoretičar, i autor više knjiga. Redovni je profesor na Stockholm School of Theoogy)

1/1