>

novosti logo

Intervjui Intervjui
Piše Bojan Munjin

Mirjana Karanović: Ovaj Kusturica nije onaj kojeg sam poznavala

Kusturičinu transformaciju mogu zamisliti jedino tako kao da su ga oteli vanzemaljci koji su na zemlji ostavili njegovoga klona, a pravi Kusturica je na nekom drugom mestu. To je jedino za šta se mogu uhvatiti da bih mogla da racionalizujem jaz između ta dva njegova sveta koji ne razumem

Glumicu Mirjanu Karanović ne treba posebno predstavljati. Umjesto nje govore kultni filmovi u kojima je igrala: ‘Petrijin venac’, ‘Otac na službenom putu’, ‘Andergraund’…, ali i niz slavnih predstava za koje je hvaljena i nagrađivana. Također, vrlo je često bila u prvim redovima borbe protiv političkog i drugog nasilja. Nedavno je bila gošća Srpskog narodnog vijeća i SKD-a Prosvjeta na zagrebačkoj tribini ‘Ne pristajem’. Donosimo najzanimljivije dijelove razgovora s renomiranom glumicom.

Već godinama dolazite u Zagreb, a mi vas pamtimo još od prijeratne predstave ‘Mrešćenje šarana’, koju ste ovdje odigrali 49 puta?

Da, bilo je to 1985. godine. Igrali smo dvaput mesečno po dve predstave pred prepunom dvoranom RANS-a ‘Moša Pijade’ i živeli u hotelu Dubrovnik. Od te predstave sam lepo živela i sve pare sam ostavila u jednom zagrebačkom butiku, a honorari su se plaćali samo od ulaznica. Dolazili smo u Zagreb avionom i danas ne mogu da verujem da je takvu ekipu, u kojoj su pored mene bili i Voja Brajović, Lazar Ristovski, Branko Cvejić, Bora Todorović, bilo moguće platiti samo od prodaje ulaznica. Mislila sam da će to zauvek da traje i da ću uvek tako lepo i dobro živeti.

Kapacitet za emocije

Na ovogodišnjoj Paradi ponosa u Beogradu održali ste pozdravni govor, a u ranu jesen 1991. nosili ste u Generalštab JNA peticiju beogradskih umjetnika protiv bombardiranja Dubrovnika. Kako održavate taj duh aktivizma?

Kao Pipi Duga Čarapa koja želi da podigne konja, društvenim angažmanom počela sam da se bavim vrlo rano. Sudelovala sam u onim demonstracijama protiv Miloševića u martu 1991., bilo nas je mnogo i naivno sam mislila da ćemo pobediti. U leto te godine zabavljala sam se sa jednim Franom u Dubrovniku i verovala sam da se ništa loše neće dogoditi. Mi smo se na kraju rastali zato što je taj rat počeo baš u Dubrovniku, kad više nisam mogla da dolazim kod njega i on kod mene. Uglavnom, ušli smo u Generalštab, predali peticiju i jednom oficiru vikali da vojska treba da prestane sa bombardovanjem. On je nešto zapisivao i rekao da će sve to preneti nadležnima… Kad smo igrali predstavu ‘Majka Hrabrost’ u Sarajevu, tri nedelje pre početka rata u Bosni i Hercegovini, u dvorani je vladala takva euforija i bilo je toliko značajnih ljudi da sam pomislila da nema nikakve šanse da se dogodi bilo šta loše. Videla sam puno gledalište i mislila sam da je to ceo svet, pogotovo na predstavi koja je antiratna i kad su svi tako složno protiv rata…

Kad smo igrali predstavu ‘Majka Hrabrost’ u Sarajevu, tri nedelje pre početka rata u BiH, u dvorani je vladala takva euforija i bilo je toliko značajnih ljudi da sam pomislila da nema nikakve šanse da se dogodi bilo šta loše. Videla sam puno gledalište i mislila da je to ceo svet

Čemu su vas podučila takva iskustva?

Mislim da sam sazrela i odrasla. Danas nisam razočarana, nego uspevam da raspoznajem ljude. To je ponekad bolno: kad si mlad, družiš se sa svakim, ali kad počneš da izražavaš svoje mišljenje, neki ljudi počnu da se udaljavaju od tebe. Danas sam ponosna da me to nije pokolebalo: shvatila sam da je moj život moja odgovornost i da to šta jesam i kako živim zavisi od mene. Meni je moja sloboda ono najvažnije: i kad je vladao Milošević, nisam dozvolila da on bude izgovor za moju pasivnost. Borila sam se za sebe i za odbranu svoga bića. Ono šta stalno nosim je dug prema sebi. To je moj poriv i moj duhovni kapital.

Na prvom satu glumačke akademije vaš profesor Milenko Maričić rekao vam je kako je gluma sposobnost da otkrijete ono što krijete. Kako prevladavate strah i sram na sceni?

Ono šta razotkrivaš je tvoja slabost i tvoj sram. Glumac glumi jedan lik tako šta unosi u njega svoje ljudske delove i da bi to mogao, mora se otvoriti. Sa strahom na sceni ne mogu definitivno raščistiti, ali mi je danas sa njime malo lakše; teže ga podnose muškarci srednjih godina, jer im je teško pred publikom pokazati da više nisu mladi. Mnogi od njih nalivaju se alkoholom ili zbog tog srama beže u politiku: postaju nacionalisti, oblače uniformu, samo da bi sakrili svoju prirodu koje se srame.

U filmu ‘Petrijin venac’ redatelja Srđana Karanovića za koji ste 1980. dobili Zlatnu arenu u Puli igrate nepismenu seljanku. Kako ste taj lik uspjeli tako uvjerljivo odigrati?

Moje duhovno nasleđe vrlo je slično atmosferi filma. Porodično, spadam u prvu generaciju koja je rođena u gradu i taj genetski lanac preživljavanja i borbe za opstanak mi je bliži od beogradske kaldrme. Mnoga leta sam provodila kod babe na selu i ta priča mi je bila jako bliska. No tada nisam znala kako da se ponašam pred kamerom i malo je falilo da ne dobijem tu ulogu. A onda se umešao snimatelj Tomislav Pinter i rekao: ‘Ne možemo neku drugu glumicu naučiti da ima ovakve emocije, ali Miru Karanović možemo naučiti kako da se postavi pred kamerom.’ Taj kapacitet za emocije kod glumca je presudan – sve ostalo je tehnika glume koja se uči na akademiji.

Meni je moja sloboda ono najvažnije: i kad je vladao Milošević, nisam dozvolila da on bude izgovor za moju pasivnost. Borila sam se za sebe i za odbranu svoga bića. Ono šta stalno nosim je dug prema sebi. To je moj poriv i moj duhovni kapital

Govorili ste da vam je bio potreban dug put u svladavanju etapa glumačke karijere?

Oduvek sam htela da budem glumica, jer sam bar u nečemu želela da budem posebna. Moji roditelji su bili skromni ljudi, živeli smo siromašno i jedino na sceni sam mogla da budem neko drugi. U detinjstvu je mašta bila moje utočište. Kad sam nakon ‘Petrijinog venca’ dobila Zlatnu arenu u Puli, rekli su mi da sam završila karijeru zato šta sam tako mlada dobila tu nagradu. I stvarno, do ‘Oca na službenom putu’ niko me nikamo nije zvao. Nakon ‘Oca’ su govorili ‘Ova mala zna da glumi’, ali moje unutrašnje pitanje tada je bilo kuda idem, kako se razvijam, šta radim sa sobom. Neke stvari o sebi počela sam da shvatam tek pre deset godina: žene na ovom području tako teško stiču samopouzdanje. Stvari su ovde postavljene tako da žena, pod pritiskom okoline i nasleđa, mora da odustane od sebe. Postavljena su ti pravila šta treba da radiš kad imaš dvadeset, trideset ili četrdeset godina i sve to se svodi na trpljenje i pristajanje na neku svoju sudbinu. Zato moj život za mene nije pitanje hrabrosti, nego pitanje samoodržanja i samopoštovanja.

Jaz među generacijama

Film ‘Otac na službenom putu’ snimljen je šest godina prije raspada Jugoslavije i u podnaslovu je nazvan ljubavno-historijskom pričom…

Kad imate 25 godina, ništa ne vidite od politike – niti šta znate, niti slutite. Meni je tada bilo veličanstveno da glumim sa Mikijem Manojlovićem u koga sam bila zaljubljena kao gimnazijalka, a sad je odjednom postao moj partner u filmu. Sve je bilo strašno uzbudljivo, kao i Sarajevo u to vreme, a Emir Kusturica je bio mladi reditelj pun entuzijazma. Ostale slojeve nisam videla. U to vreme svako se lako mogao identifikovati sa tim svetom iz filma, koji je bio jedan vrtlog prepun mana, ali i vrlina, i u kojem pobeđuje neka ljudska pravda. Nasilne scene u toj porodici danas bi se čitale kao kućno nasilje, a nekad je to bio deo našeg života koji smo mi objašnjavali prevelikom emotivnošću. To je ta matrica da se nasilje, kao i u filmu ‘Bure baruta’, rađa iz nemogućnosti da se racionaliziraju vlastite emocije, zbog čega su ljudi prisiljeni da se ustreme i unište ono šta ih podseća na vlastite slabosti. Preko te matrice stigli smo ravnim putem do rata u Jugoslaviji, ali ja to tada nisam znala.

Kako ste doživjeli kasniju, dosta značajnu transformaciju Emira Kusturice?

Nisam se privatno družila sa Kusturicom i nisam sa njim o tome razgovarala. Njegovu transformaciju mogu zamisliti jedino tako kao da su ga oteli vanzemaljci koji su na zemlji ostavili njegovoga klona, a pravi Kusturica je na nekom drugom mestu. Ovaj Kusturica nije onaj kojeg sam poznavala. Ovo šta sam sada rekla je jedino za šta se mogu uhvatiti da bih mogla to da prihvatim i da racionalizujem jaz između ta dva njegova sveta koji ne razumem.

Već ste niz godina profesorica na beogradskoj Akademiji umetnosti: kako se nosite s vrijednostima mlade generacije?

Mislim da je potpuno u redu da postoji jaz među generacijama. Gladna sam toga da mi studenti nešto kažu i povere, ali znam da je to nemoguće. Dobro je da oni imaju svoj prostor, a ja svoj. Iako mi to nekad teško pada, taj jaz mora da postoji da bi oni možda jednog dana mogli da napadnu nas stare i da zauzmu naš prostor. To sam i ja htela kad sam bila mlada: ‘Sada ćemo mi da dođemo i da sklonimo te matore šmirante…’ Oni napadaju, a mi se ne damo. Ne treba lagodno živeti na prestolu, zdravije je da ga neko dovede u pitanje. Ta borba nas tera da ostanemo u igri, a ne da živimo zatvoreni u iluziji vlastite veličine.

Vaše lice na filmskom platnu djeluje vrlo izražajno. Postoji li metoda kako govoriti glumačkim licem?

Ne postoji. Morate da se nadate da će izražajnost na vašem licu da se vidi i ne možete da napravite ništa preko toga. Kad se opustite u tome i kažete ‘ja ne mogu ništa’, možete puno više. Možete sve onda kad odustanete od toga da nešto predstavljate publici i objašnjavate joj svoje emocije, kad nemate potrebu da publici bude jasno šta vi osećate. Kad je pustite da sama dođe do tih emocija i u tome je ne zaustavljate vanjskim opisom. To opisivanje rade ove španske, turske, srpske ili hrvatske sapunice. Kao glumica moram dopustiti da mi se desi život ispred kamere. I onda je to strašno uzbudljivo.

Nakon filma ‘Grbavica’ u kojem igrate majku Bošnjakinju srpska vas je desnica optužila za izdaju nacionalnih interesa?

To vam je kao kad prođete ulicom, a neko stoji na ćošku i dobacuje vam neke gadosti: vi se uplašite i mislite da će vam ti ljudi učiniti ne znam šta, a radi se samo o ljudima koji dobacuju. Nisam neko ko ima novac ili vlast i ko bi bio stvarna meta i ti šta dobacuju, to je lajanje sa strane. To vređanje mene je poruka drugima da ne govore i ako bih se ja uplašila, onda bih zapravo morala sebi priznati da sam ućutala i da je slobodni govor poražen. Šta se tiče ‘Grbavice’, to je film koji govori o mogućnosti da se suočiš sa prošlošću i da živiš dalje. Glavna junakinja tog filma rodila je dete koje je začeto u aktu silovanja i ona to dete nije odbacila. U stvarnosti, samo jedna od hiljadu žena zadrži dete koje je začeto silovanjem. Mnoga takva deca su napuštena ili dana na usvajanje, odbačena od svojih majki. Ovo je film o hrabroj ženi koja je u stanju da voli svoje dete rođeno na takav način. To je film o tome da možeš da voliš nekoga ko je nevin i čija je mladost okrenuta budućnosti.

‘Dobra žena’ je metafora zemlje u kojoj živim

Vaš prvi autorski film ‘Dobra žena’ prate samo pohvale i priznanja?

Otkako je izašao u januaru i ušao u program festivala u Sandensu, žele ga svi drugi festivali, pa idem kamo god mogu: teško mi je da kažem ne kad me tako lepo zovu… Možda ću idući put biti malo izbirljivija.

Film govori o jednoj ženi koja prijavljuje muža za ratni zločin. Aktivistica Nataša Kandić kazala vam je da nijedna žena u Srbiji nije u stanju prijaviti muža za ratni zločin…

Nisam pravila dokumentarnu priču o ratnim zločinima, nego sam tim filmom htela nešto da kažem. Moja glavna junakinja nije stvaran lik, nego metafora zemlje u kojoj živim. Ta žena je jedna fina i pristojna osoba i Srbija je puna takvih dobrih ljudi koji su odustali od toga da postavljaju pitanja i koji su tom svojom dobrotom omogućili da ti zločini postoje. Treba da ispitamo svoj odnos prema događajima iz devedesetih ne zato šta bismo sada trebali da padnemo na kolena, nego zato da bismo rekli da smo odgovorni za ono šta se dešavalo oko nas. Prihvatanjem te odgovornosti govorimo i o budućnosti – da nećemo dozvoliti da se takve loše stvari ponovno dogode, da više nećemo okrenuti glavu i kazati kako nije naše da o tome brinemo. Za mene je to ljudsko, a ne političko pitanje.

1/1