>

novosti logo

Društvo Društvo

Naviješta li prekarnost kraj kapitalizma?

Kao što se ovdašnja buržoaska demokracija rodila starom i iznemoglom, tako je i lokalni kapitalizam mrtvorođenče

Prekarni radni odnosi razne su vrste odnosa u kojima radnica i radnik nemaju prava koja su još do nedavno vrijedila kao samorazumljiva. Zato ih zovemo i ‘nestandardni’ radni odnosi, iako u Sloveniji oni postaju sve više ‘standardni’, jer sada već skoro polovica zaposlenih radi u takvim okolnostima. Prekarno zaposleni primaju niže nadnice, takve radnice i radnici obično se moraju sami pobrinuti za svoje zdravstveno i mirovinsko osiguranje, nema više plaćenog godišnjeg odmora, narasla je životna nesigurnost… Ukratko: pomoću prekarnih odnosa povećava se iskorištavanje radnika i jača gospodstvo vlasnika kapitala i njihovih menadžera. Važno je istaknuti: istovremeno s iskorištavanjem povećava se i podređenost. I dok bi naivno mogli misliti kako se s povećanjem iskorištavanja povećava i otpor radništva, događa se upravo suprotno: mjere, pomoću kojih kapital povećava iskorištavanje, ujedno razbijaju i radnički otpor. Kapitalistička klasa očito mijenja načine iskorištavanja i poluge svoje vlasti.

Uvođenje prekarnih zaposlenja dio je dakle šire preobrazbe svjetskog kapitalističkog sistema. Želimo li se boriti protiv prekarnosti, moramo razumjeti po kakvoj je strukturnoj logici kapital i njegove organizacije uvode. Zato moramo pogledati sadašnju povijesnu preobrazbu kapitalizma.

Krize i revolucije

Temeljna karakteristika sadašnje preobrazbe kapitalizma je da se kapitalizam mijenja zato da bi preživio. Tako je bilo i u prošlosti. Uspostava tvorničkog sistema s disciplinom kao u kasarni, istovremeni razvoj gradskog proletarijata, koji ne može preživjeti bez najamnog rada u tvornicama, veliki industrijski rascvat u prvoj polovici 19. st., sve to odgovori su kapitala na prve radničke otpore, na privrednu krizu nakon Napoleonskih ratova i pariški proleterski ustanak u junu 1848., kojim se proletarijat u Evropi afirmirao kao vodeća protukapitalistička društvena snaga. Druga industrijska revolucija krajem 19. st., nove vrste specijalističkih industrija – odgovor su kapitala na tadašnju krizu kapitalizma, te naravno Parišku komunu, prvu proletersku revoluciju. Nakon toga krize i revolucije idu zajedno. Kriza britanske imperijalne vlasti, imperijalistički svjetski rat, radničke revolucije u rubnoj Evropi - i Oktobarska revolucija. Opet se dogodila temeljna preobrazba kapitalizma, kasnije u utakmici sa socijalističkim projektom: prevlast američkog imperijalizma, nova vrsta proizvodnje masovnih standardiziranih proizvoda, tekuća traka, nekvalificirane radne mase. I opet kriza, svjetski rat – antikolonijalne revolucije, novi svjetski val socijalističkih revolucija, kapitalizam je u središtu i na mnogim drugim mjestima prisiljen na klasni kompromis. ‘Socijalna država’ u središtu kapitalizma i razne vrste socijalizama na rubovima popravili su životni standard radnih masa, garantirali im sigurnost, uzdigli obrazovni nivo cijelih društava. Radničke borbe potisnule su kapitalizam do granica koje više nije mogao izdržati. Svjetska revolucija 1968., kako ju naziva Wallerstein, napala je temelje starog svijeta: porodicu, školu, tvornicu, državu. Učinilo se da je socijalizam u svjetskim razmjerima samo još pitanje vremena.

Ovdašnji kapitalisti, njihovi političari i njihovi ideolozi cijelo su vrijeme jadikovali kako je u Sloveniji 'cijena rada' previsoka, a svoj su kapitalizam cijelo vrijeme zidali na neposrednom golom iskorištavanju radnica i radnika

Da bi preživio, kapitalizam se promijenio. Informacijska tehnološka revolucija, investicijski fondovi, korporativno upravljanje, organizirani prijelaz više posredničke klase (menadžera) na stranu kapitala, napad na nadnice, socijalnu državu, javno školstvo, javno zdravstvo… to i još štošta drugo bio je odgovor kapitala, e da bi kapitalizmu produžili život. Ali to svejedno nije dovoljno pomagalo.

Periferija poluperiferije

Dugi ciklus evropsko-američke prevlasti se istrošio i ovdašnji kapital pribjegao je još krućim mjerama. Vladajuće klase u Evropskoj uniji sada si prave unutarnje kolonije, Grčku i sredozemno područje. Vladajući u SAD-u, kojima Južna Amerika izmiče, različitim ‘transatlantskim’ sporazumima pokušavaju cijelu Evropu učiniti svojom ‘unutarnjom kolonijom’.

EU se iz središta svjetskog sistema mijenja u poluperiferiju, a Slovenija postaje periferija poluperiferije. Strukturno to je isti položaj koji je imala Kraljevina Jugoslavija prije Drugog svjetskog rata, koja je bila periferija poluperifernih zemalja Njemačke i Italije. Lokalna vladajuća koalicija potiskuje Sloveniju u sve slabiji položaj u svjetskom sistemu. Povrh toga, ovdašnje vladajuće grupe u Sloveniji nisu izvele proizvodnu i društvenu preobrazbu koju je evro-američki kapitalizam izveo u sedamdesetim i osamdesetim godinama i pomoću koje je produžio svoj opstanak. Ovdašnje vladajuće klase imale su dvije prilike da, doduše s kašnjenjem ali ipak, učine tu kapitalističku preobrazbu. Prva prilika bila je u vremenu klasnog kompromisa u devedesetima, kada je radništvo u zamjenu za očuvanje socijalne države pristalo na povećanje iskorištavanja. Ali su vladajući radničku koncesiju upotrijebili za ispunjavanje zahtijeva za ulazak u EU, a ne za tehnološku preobrazbu, poboljšanje masovnog obrazovanja i cvjetanje znanosti. Druga prilika bio je jeftin novac u vremenu kratke konjukture 2004.-2008., koji su vladajući upotrijebili za neuspješno prisvajanje (zastarjelih) proizvodnih sredstava, a ne za tehnološki i društveni proboj.

'Predkapitalistički' oblici

Još u vrijeme propuštenih prilika, u devedesetim godinama, u Sloveniji su počeli razvijati prekarne oblike zapošljavanja. Kapital je pomoću njih zaobišao još važeće radno zakonodavstvo, a država je to tolerirala i čak poticala. Među prvim žrtvama bili su radnici i radnice sa stranim državljanstvom, koje je država pomoću spram radništva neprijateljskog zakonodavstva izručila na milost i nemilost kapitalu i njegovim menadžerima. Prekarni oblici brzo su se raširili po svim djelatnostima: sada obuhvaćaju već oko 40 posto radno aktivnog stanovništva. Država to omogućuje, pa i sama izvodi: prekarnog zapošljavanja je mnogo u javnom obrazovanju, od vrtića do univerziteta.

Ovdašnji kapitalisti, njihovi političari i njihovi ideolozi cijelo su vrijeme jadikovali kako je u Sloveniji ‘cijena rada’ previsoka, a svoj su kapitalizam cijelo vrijeme zidali na neposrednom golom iskorištavanju radnica i radnika – a ne na onome što je povijesna osobina kapitalizma: ne na permanentnoj tehnološkoj i organizacionoj revoluciji. Kao što se ovdašnja buržoaska demokracija rodila starom i iznemoglom, tako je i lokalni kapitalizam bio mrtvorođenče.

Sad kada vlastodršci protiv volje naroda predaju slovensku privredu u vlasništvo i nadležnost međunarodnom kapitalu, time otpravljaju i svaku, ma kako sitnu, mogućnost kapitalističke budućnosti za Sloveniju. Neokolonijalna podređenost naime donosi miješane oblike iskorištavanja i podređivanja, pa i one ‘predkapitalističke’, na koje liče neki oblici prekarnog rada, npr. rad preko posredničkih agencija.

U stvarnosti se ovdašnji kapitalizam konačno slomio kada je njegova država njegove privatne dugove prenijela na cjelokupno stanovništvo te nas, pomoću ‘javnog’ duga koji nije moguće otplatiti u doglednom razdoblju, postavila pred radikalnu alternativu: budućnost će biti socijalizam ili barbarstvo.

Napoveduje prekarnost konec kapitalizma?

Prekarna delovna razmerja so razne vrste odnosov, pri katerih delavka in delavec nimata pravic, ki so še do nedavnega veljale za samoumevne. Zato jim pravimo tudi ‘nestandardna’ delovna razmerja, četudi v Sloveniji postajajo vse bolj ‘standardna’, saj zdaj že skoraj polovica zaposlenih dela v takih okoliščinah. Prekarno zaposleni prejemajo nižje mezde, delavke in delavci morajo navadno sami poskrbeti za zdravstveno in pokojninsko zavarovanje, ni več plačanega dopusta, poveča se življenjska negotovost… Skratka: s prekarnimi odnosi se povečuje izkoriščanje delavstva in krepi gospostvo lastnikov kapitala in njihovih menedžerjev. Pomembno je prav to: hkrati ko se veča izkoriščanje, se povečuje tudi podrejenost. Medtem ko bi naivno lahko menili, da se s povečevanjem izkoriščanja povečuje tudi odpor delavstva, se dogaja ravno nasprotno: ukrepi, s katerimi kapital povečuje izkoriščanje, hkrati razbijajo delavski odpor. Kapitalistični razred očitno spreminja načine izkoriščanja in vzvode svojega gospostva.

Uvajanje prekarnih zaposlitev je torej del širše preobrazbe svetovnega kapitalističnega sistema. Če se hočemo bojevati proti prekarnosti, moramo razumeti, po kakšni strukturni logiki jo kapital in njegove organizacije uvajajo. Zato si moramo ogledati sedanjo zgodovinsko preobrazbo kapitalizma.

Krize in revolucije

Temeljna značilnost sedanje preobrazbe kapitalizma je, da se kapitalizem spreminja, zato da bi preživel. Tako je bilo tudi v preteklosti. Vzpostavitev tovarniškega sistema s kasarniško disciplino, hkratni razvoj mestnega proletariata, ki ne more preživeti brez mezdnega dela v tovarnah, veliki industrijski razcvet v prvi polovici 19. stoletja so odgovor kapitala na prve delavske upore, na gospodarsko krizo po napoleonovskih vojnah in pariško proletarsko vstajo junija 1848, s katero se je proletariat v Evropi uveljavil kot vodilna protikapitalistična družbena sila. Druga industrijska revolucija konec 19. stoletja, nove vrste specialističnih industrij – so odgovor kapitala na takratno krizo kapitalizma in, seveda, pariško komuno, prvo proletarsko revolucijo. Krize in revolucije gredo poslej skupaj. Kriza britanskega imperialnega gospostva, imperialistična svetovna vojna, delavske revolucije v obrobni Evropi – in oktobrska revolucija. Spet se zgodi temeljna preobrazba kapitalizma, poslej v tekmi s socialističnim projektom: prevlada ameriškega imperializma, nova vrsta proizvodnje množičnih standardiziranih proizvodov, tekoči trak, nekvalificirane delavske množice. In spet kriza, svetovna vojna – protikolonialne revolucije, nov svetovni val socialističnih revolucij, kapitalizem je v središču in še marsikje prisiljen v razredni kompromis. ‘Socialna država’ v središču kapitalizma in razne vrste socializmov na obrobju izboljšajo življenjski standard delovnih množic, jim zagotovijo varnost, dvignejo izobrazbeno raven celotnih družb. Delavski boji so potisnili kapitalizem do meja, ki jih ni več zdržal. Svetovna revolucija 1968, kakor jo označuje Wallerstein, je napadla temelje starega sveta: družino, šolo, tovarno, državo. Zazdelo se je, da je socializem v svetovnem merilu samo še vprašanje časa.

Da bi kapitalizem preživel, se je spremenil. Informacijska tehnološka revolucija, investicijski skladi, korporativno upravljanje, organiziran prestop višjega vmesnega razreda (menedžerjev) na stran kapitala, napad na mezde, socialno državo, javno šolstvo, javno zdravstvo … to in še marsikaj je bil odgovor kapitala, da bi kapitalizmu podaljšali življenje. Vendar ni kaj dosti pomagalo.

Periferija polperiferije

Dolgi ciklus evropsko-ameriške prevlade se je iztrošil in tukajšnji kapital se je zatekel k še krutejšim ukrepom. Vladajoči razredi v Evropski uniji si zdaj ustvarjajo notranje kolonije, Grčijo in sredozemsko področje. Vladajoči v ZDA, ki jim Latinska Amerika uhaja, pa z različnimi ‘transatlantskimi’ sporazumi poskušajo narediti za svojo ‘notranjo kolonijo’ celotno Evropo. EU se iz središča svetovnega sistema spreminja v polperiferijo, Slovenija pa postaja periferija polperiferije. Strukturno je to isti položaj, kakor ga je imela Kraljevina Jugoslavija pred drugo svetovno vojno, ko je bila periferija polperifernih Nemčije in Italije. Lokalna vladajoča koalicija potiska Slovenijo v vse slabši položaj v svetovnem sistemu. Vrh tega tukajšnje vladajoče skupine v Sloveniji niso opravile produkcijske in družbene preobrazbe, ki jo je evroameriški kapitalizem izvedel v sedemdesetih in osemdesetih letih in s katero je podaljšal svoj obstoj. Tukajšnji vladajoči razredi so imeli dve priložnosti, da sicer z zamudo, a vendarle naredijo to kapitalistično preobrazbo. Prva priložnost je bila v času razrednega kompromisa v devetdesetih, ko je delavstvo v zameno za ohranitev socialne države privolilo v povečanje izkoriščanja. A delavsko koncesijo so vladajoči porabili za izpolnjevanje pogojev za vstop v EU, ne za tehnološko preobrazbo, za izboljšanje množične izobrazbe in razcvet znanosti. Druga priložnost je bil poceni denar v času kratke konjunkture 2004–2008, ki so ga vladajoči porabili za neuspešno prisvajanje (zastarelih) produkcijskih sredstev, in ne za tehnološki in družbeni preboj.

'Predkapitalistične' oblike

Že v času zamujenih priložnosti, že v devetdesetih letih, so v Sloveniji začeli razvijati prekarne oblike zaposlitev. Kapital je z njimi obšel še veljavno delavsko zakonodajo, država pa je to tolerirala in celo pospeševala. Med prvimi žrtvami so bili delavci in delavke s tujim državljanstvom, ki jih je država z delavstvu sovražno zakonodajo izročila na milost in nemilost kapitalu in njegovim managerjem. Prekarne oblike so se hitro razširile po vseh dejavnostih: zdaj zajemajo že več kakor 40 odstotkov delovno aktivnega prebivalstva. Država to omogoča in tudi sama izvaja: prekarnih zaposlitev je, denimo, veliko v javnem izobraževanju od vrtcev do univerz.

Tukajšnji kapitalisti, njihovi politiki in njihovi ideologi so ves čas tarnali, da je v Sloveniji ‘cena dela’ previsoka, svoj kapitalizem so ves čas zidali na neposrednem golem izkoriščanju delavk in delavcev – in ne na tistem, kar naj bi bila zgodovinska značilnost kapitalizma: ne na permanentni tehnološki in organizacijski revoluciji. Kakor se je tukajšnja buržoazna demokracija rodila stara in izčrpana, tako se je lokalni kapitalizem rodil – mrtev.

Ko zdaj oblastniki proti volji ljudstva predajajo slovensko gospodarstvo v last in oblast mednarodnemu kapitalu, s tem odpravljajo tudi vsako še tako drobno možnost kapitalistične prihodnosti za Slovenijo. Neokolonialna podrejenost namreč prinese mešane oblike izkoriščanja in podrejanja, tudi ‘predkapitalistične’, ki so jim blizu nekatere oblike prekarnega dela, na primer, delo prek posredovalnih agencij.

V resnici se je tukajšnji kapitalizem dokončno zlomil, ko je njegova država njegove zasebne dolgove prenesla na celotno prebivalstvo in nas z ‘javnim’ dolgom, ki ga ni mogoče odplačati v doglednem obdobju, postavila pred radikalno alternativo: prihodnost bo socializem ali barbarstvo.

Tekst je izvorno objavljen 20.1.2015. u 'Delu'. Sa slovenskog ga je preveo Srećko Pulig.
1/1