>

novosti logo

Intervjui Intervjui
Piše Dejan Kožul

Predrag Koraksić Corax: Stanje u Srbiji graniči sa ludilom

Svega mi je već dosta što se tiče Vučića. Za vreme Miloševića sam mogao da predvidim šta će biti, a sada ne znate kako će vlast reagovati. E sad, ako pričamo o karikaturi koja je izazvala reakcije, gde su SNS-ovi poslanici Martinović i Orlić videli da je Hitler ustvari Vučić… To je frojdovska omaška. Vide ono što žele da vide

Sa jednim od najpoznatijih karikaturista u Srbiji, Predragom Koraksićem Coraxom, razgovarali smo povodom njegove karikature s naslovnice ‘Danasa’ koja je izazvala žestoke reakcije članova Srpske napredne stranke koji su u liku Hitlera videli aluziju na svog šefa Aleksandra Vučića. Sastali smo se igrom slučaja baš na mestu na kom je pre Drugog svetskog rata bila zgrada u koju je on kao šestogodišnjak dolazio kod babe i dede. Zgrada je nakon bombardovanja srušena, a Corax je sa porodicom, ali bez oca, koji je podizao ustanak u Čačku i okolnim mestima a streljali su ga četnici, rat uglavnom proveo u Zemunu i Batajnici, odakle sa 17 godina kreće u avanturu zvanu karikatura. Ona traje i danas. Pa ne samo da traje nego je postala čak i opasna po život, kakva nije bila ni u vreme Miloševića. Krenuli smo ipak redom. Iz Zemuna.

Milutinović mi je jednom rekao da se Miloševiću ne sviđa kako crtam Miru jer više nije debela i pitao se zašto crtam cvet u kosi kad taj cvet više ne nosi. To su bile primedbe na čitav moj rad – zanimalo ga je samo kako crtam Miru

- Sa 17 godina sam objavio prvu karikaturu u listu ‘Jež’ i odmah sam znao da će to biti moj poziv. Zaposlio sam se prvo u listu ‘Rad’, a kad su pokrenute ‘Večernje novosti’, pozvao me Slobodan Glumac i tamo sam se zaposlio. Radio sam 25 godina u ‘Večernjim novostima’, sve do 1990., kad su počeli prvi problemi jer sam odmah počeo da se borim protiv Miloševića. Shvatio sam odmah o čemu se radi. Kažnjavali su me zbog toga, nisu hteli da objavljuju moje karikature. Objavljivao sam ih sprat niže, u ‘Borbi’. Problemi su trajali tri godine. Vodio sam interni spor sa njima jer nisam hteo da odem bez otkaza, a oni nisu mogli da mi daju otkaz jer sam bio 25 godina tamo. Pravilnik me štitio. Onda su promenili pravilnik i 1993. godine su me izbacili na ulicu. Tad sam se zaposlio u ‘Vremenu’, gde sam se i penzionisao. Radio sam i u ‘Našoj borbi’ kad se pojavila, a kad je 1998. prestala da izlazi, prešao sam u ‘Danas’, gde i danas objavljujem karikature - kaže na početku razgovora.

U čemu je razlika baviti se karikaturom u vreme Jugoslavije i danas?

Cenzura je bila snažna. Apsolutno nije bilo dozvoljeno da crtate likove. To je bila tabu tema. Mogli ste da crtate, ali niste imali gde da objavite. Tako da smo se bavili nekim ljudskim manama, kao ezopovski humor. Niko u Jugoslaviji nije imao privilegiju da crta likove. Sećam se samo par njih. Jedna karikatura bila je sa Titom kad se vratio sa putešestvija sa ‘Galebom’. Jedan poznati karikaturista je nacrtao Tita kako dolazi kući i dočekuje ga Jovanka sa oklagijom i pita gde je bio tri meseca. Ili moj profesor Ivan Lučev. Jedne zime, kad su u Beogradu novčano kažnjavani svi oni koji bi ispred svojih kuća ili radnji zaboravljali da očiste sneg, nacrtao je predsednika Skupštine Jugoslavije Mošu Pijadu kako izlazi iz zgrade Skupštine zatrpane gomilom snega, dok ga milicioner legitimiše i piše mu kaznu.

Popit, Valdhajm, Milošević…

Da li ste imali potrebu da crtate određene likove i igrate se sa njima?

Kako da ne. Stalno sam o tome maštao, ali već sam bio pred penzijom a to nisam dočekao. Tek sam 1990. godine krenuo iz sve snage.

Četnici su bili kvislinzi i ja sam to doživeo. Sada je atmosfera takva da politika i rukovodstvo na čelu sa Vučićem hoće da rehabilituju one u koje su čitavog života verovali. Nije čudno, ali je tragično

To je baš paradoks. Vama se otvorilo tek kad se sve zatvorilo.

Da, ja sam praktički eksplodirao. Mada, pokušavao sam ja i za vreme Tita. Bila je velika afera oko jedne moje karikature. ‘Večernje novosti’ su pokrenule nedeljni dodatak roze boje, a urednik je bio Branko Stošić. Počeli smo da crtamo partijske sekretare niže lestvice. Te karikature nisu ni talasale, već su bile neka vrsta drugarskog crteža. Onda je bila velika afera u Sloveniji kad je France Popit – visoki funkcioner, predsednik Predsedništva CK SK Slovenije, predsednik Predsedništva SR Slovenije… – plašeći se da privreda ne preuzme primatu u politici, smenio tridesetak poznatih direktora uspešnih slovenačkih preduzeća. Smenjeni su svi koji su nešto vredeli i onda sam nacrtao karikaturu kako France pije viski, pošto je voleo da pije. I potpisao ga kao France Popi(t). To je bio kraj 1960-ih, još je Latinka Perović bila sekretarka CK SKJ. CK Slovenije pošalje demarš CK Srbije, formira se komisija koja dođe u ‘Večernje novosti’ i tad počne ribanje, zaredaju partijski sastanci… Moja karikatura je okvalifikovana kao greška, a svi moju prijatelji, kolege u ‘Novostima’, okrenuli su se protiv mene. Zaprepastilo me to. Kao da sam sada među naprednjacima sam. Tako sam se osećao. Suspendovali su me na tri-četiri meseca, Branka Stošića su izbacili iz Partije… U međuvremenu sam radio dosta godina za ‘Dugu’. Više su to bile festivalske karikature, a onda je izbila ona afera sa Kurtom Valdhajmom, kad je otkriveno da je bio u SS-trupama. U Austriji je bilo gomila karikatura o tome. Već je bio penzionisan, ali je navodno sa Titom bio jako prisan. Nacrtam karikaturu u ‘Dugi’, njegov portret i stavim mu na usta flaster u obliku svastike jer nikad nije hteo da govori o tome. Kad je to glavni cenzor video, 50.000 primeraka ‘Duge’ je bacio, ali onaj jedan jedini sam ja dobio.

Vaš istorijat suočavanja sa cenzurom je poprilično dug: kad sagledamo tehnike cenzurisanja, s obzirom na ogromno iskustvo, primećujete li razlike?

Stalno sam insistirao na tome da žigošem ono što mi se ne sviđa. Po svaku cenu. Nisam uopšte osećao neki strah. Kad sagledam sve to, svaki put kad su pokušali da mi cenzurišu rad, uvek je sve išlo na moju vodenicu. Uvek mi je reputacija skakala. Sada možete da objavite šta želite, ali ne baš svugde. Mi smo se na neki način podelili. Jedni rade za slobodne novine, a drugi su pod ingerencijom vlasti. Tako je bilo i za vreme Miloševića. Ne znam da li je neko crtao karikature protiv Miloševića osim mene. Svi su ćutali i duvali u njegova jedra. Uvek sam se trudio da gurnem prst u oko vlasti, da ih žigošem i da idem do daske.

Kako ste se osećali kad je Milošević koristeći vaše karikature u ‘Našoj borbi’ dokazivao da postoji sloboda izražavanja, što se dešavalo i u Hrvatskoj kad je Tuđman mahao ‘Feralom’?

Koliko je slobode vidimo po tome šta se desilo sa ‘Feralom’ i ‘Našom borbom’. Iskreno, nisam to tada znao. Kasnije sam saznao od novinarke Gordane Logar koja je u Njujorku razgovarala sa suprugom Ričarda Holbruka. Ona joj je to rekla, a do mene je došlo tek kasnije, ali ima jedna druga zanimljiva priča o Miloševićevom odnosu prema mojoj karikaturi. Dok je Milošević bio u pritvoru, Milan Milutinović je još uvek obavljao dužnost predsednika. Zvao me da dođem, da popijemo kafu i popričamo. Zanimalo me šta se dešava iznutra pa mi je Milutinović rekao da Milošević uopšte nema afiniteta prema karikaturama, da ga nisu zanimale, ali je jednom rekao da mu se ne sviđa kako crtam Miru jer više nije debela i pitao se zašto crtam cvet u kosi kad taj cvet više ne nosi. To su bile primedbe na čitav moj rad. Nisam mogao da verujem da nije znao ni da pročita koje su to poruke bile, nego ga je zanimalo samo kako crtam Miru.

Ovaj vođa sada reaguje. Čak i na nešto što ne vidi?

Da, on je i ranije komentarisao moje karikature. Na jednoj izložbi je bila karikatura gde on skida masku, kao striptizeta skida čarape, crnu kapuljaču sa glave… Rekao je da sam ga nacrtao kao prostitutku, što nije tačno. E sad, ako pričamo o ovoj karikaturi u ‘Danasu’ koja je izazvala reakcije, gde su SNS-ovi poslanici Aleksandar Martinović i Vladimir Orlić videli da je Hitler ustvari Vučić… To je frojdovska omaška. Vide ono što žele da vide. Jeste videli naslovnicu ‘Špigla’ gde je Angela Merkel u društvu nacista i Hitlera? Često koriste te likove i to je sve legitimno. I kao karikature, ali i u montažama.

Na koji način odrediti granicu dobrog ukusa?

Imao sam nekoliko tabua kojih sam se sve vreme držao – da ne budu šovinističke karikature, da se ne bavim tuđim problemima nego da gledam naše domaće zlo. Izbegavam rasizam, šovinizam, nacionalizam… Toga sam se stalno plašio.

Kad pričamo o odnosu vlasti, ne samo prema karikaturi nego i medijima, vidimo da je ludilo svuda uzelo maha. Sve je veći broj karikaturalnih likova na čelu država i njihov odnos prema medijima nije ništa bolji nego kod nas?

Mogu spolja ovako da vidim šta se dešava. Vidim Trampa i odnos prema kritici. I tu ste u pravu, ali niko ne može da vam zabrani da radite za neki list i može sve da se objasni, mada postoje neke ograde dokle možeš da ideš i moraš da zastupaš politiku tog lista. Ja ovde nemam taj problem. U ‘Danasu’ mogu da objavim ono šta mislim.

Govna uvek isplivaju

Nakon svega, kako ocenjujete stanje u medijima? Rekli ste da se svašta može objavljivati, ali ne svuda.

Evo, moj kolega Duško Petričić je izbačen iz ‘Politike’ kad je došao novi urednik. Postao je smetnja i, naravno, da je to bila naredba ‘odozgo’. Samo su mu napravili uslugu. Sada je u NIN-u i bolje su mu karikature nego što su bile u ‘Politici’. Ovo je šizofrena vlast. Vi ne možete da predvidite njihove postupke. Za vreme Miloševića sam mogao da predvidim šta će biti, a sada ne znate kako će reagovati. Ovo se graniči sa ludilom i bojim se toga. Svega mi je već dosta što se tiče Vučića. Plašim se da ne preteram negde i ja sada kao treba da imam neku empatiju prema njegovim reakcijama. Ti su postupci neverovatni. Tu postoji jedno pravilo. Što je čovek primitivniji, to će žešće da reaguje. To će smatrati kao uvredu. Inteligentan čovek će shvatiti o čemu se radi i neće protestvovati kao što su ovi primitivci odmah digli buku jer ja diram njihovog vođu. Oni su shvatili kamo ja ciljam, ali ja ga nisam nacrtao.

Vidite li svoje naslednike negde?

Mnogi karikaturisti koji su mogli to da nastave su napustili zemlju. Oni nemaju gde da objavljuju. Imate jedan list koji može slobodno da objavljuje, a to je ‘Danas’. Ili možda u ‘Vremenu’, odakle sam izbačen. Glavni urednik me sprečavao da crtam karikature o Koštunici pa sam otišao. To se desilo i sa ‘Novim magazinom’ jer sam crtao karikature protiv Vučića pa su mi spočitavali. A to se desilo i sa ‘Ekonomistom’.

Već neko vreme se suočavamo sa činjenicom da je aktuelna vlast operisana od bilo kakvog ukusa, od skaredne novogodišnje rasvete, preko spomenika koje grade, novonastalih građevina… Gotovo da je nemoguće napraviti bolju karikaturu od onoga što mogu oni sami?

Da, to je moj problem. Ti njihovi postupci su toliko karikaturalni da nisam u stanju da napravim još neki dodatak. Ovo je sve samo po sebi karikatura.

Vratimo priču na početak. Kad sagledamo sve ovo danas, sa jedne strane žustre reakcije na Hitlera i povezivanje vođe, a sa druge rehabilitaciju četničkog pokreta, koliko je sve to na kraju obesmišljeno?

Uzelo je maha sve to. U nekoliko navrata sam govorio o tome. Ja sam autentičan svedok saradnje. Doživeo sam ono što negiraju, da su četnici bili kvislinzi i da su od početka sarađivali sa fašistima. Sada je takva atmosfera u Srbiji da su ti koji su čučali u zapećku odjednom osetili da se nešto promenilo i da mogu da isplivaju na površinu. Govna uvek isplivaju na površinu. Atmosfera je takva da politika i rukovodstvo na čelu sa Vučićem hoće da rehabilituju one u koje su čitavog života verovali. Nije čudno, ali je tragično.

1/2