Nakon Vašingtona, gde su se sa Trampom sastali Vučić i Hoti, brzo su usledili razgovori u Briselu. I opet kao da smo na početku. Jedni traže priznanje, a drugi opet insistiraju na priči o Zajednici srpskih opština (ZSO)?

Dogovor je dugo bio netransparentan i o tome se nije doskora ni razgovaralo jer srpski tim koji je trebao da radi na projektu ZSO-a uopšte nije zasedao, nije napravio nikakvu preporuku, što je bila obaveza, kako bi izgledala ta zajednica i kakvu nadležnost bi imala, što govori da su Tači i Vučić vrlo dugo bili u projektu podele Kosova i potpuno nezainteresovani za nešto što podrazumeva opstanak Srba na celom prostoru Kosova i Metohije kroz nešto što je ZSO. Ne znam koliko je, osim retorički, Srbija zainteresovana za tu zajednicu ili ona služi samo kako bi se pokazivalo da Priština nije spremna da sarađuje na tom projektu.

Jedno od pitanja o kom se razgovaralo, ili je barem trebalo tako da bude, jeste ono nestalih, i to više od 20 godina posle sukoba?

Ne bi trebalo biti problema da se to pitanje reši jer tačno se znalo, barem sa srpske strane, ko je kontrolisao određena područja na kojima su se vodili sukobi i gde je bilo nestalih, kao što se zna i gde su nestali Srbi. Zna se ko je bio komandant tih zona i koji su ljudi odgovorni za nestanak. Ali nije se odmaklo od početka jer se čeka nešto o čemu se stalno govori – da su se Vučić i Tači dogovorili da sledi sveopšta amnestija za jedne i druge i na taj način će završiti pitanje nestalih. Tako će porodice nestalih ostati bez odgovora.

Može li se postići dogovor ako politike SAD-a i EU-a po pitanju Kosova ne budu usklađene kao što što je to trenutno slučaj?

To ne bi bio trajan dogovor. Ne bi donelo održivost jer i jedni i drugi, unutar jedne populacije, i srpske i albanske, imaju svoje favorite. Rešenje bi moglo da se nametne, ali pravo rešenje nikad ne može da se nađe bez koordinacije i zajedničkog rada i dogovora, kao što je bilo sa Briselskim sporazumom. Možemo da čujemo g. Grenela da Amerika ima dve opcije. Jedna je da se dogovore, a ako se ne dogovore, da ostane status kvo, i to vrlo često ponavlja, što opet znači šansu za dugotrajno prisustvo i jednih i drugih, na dublji način.

Nedavno je najavljeno da KFOR ostaje na Kosovu. Kome takva situacija odgovara?

Njima. Jer preko bezbedonosnog sistema oni kontrolišu sve. KFOR je došao na KiM potpisom srpskih policijskih i jugoslovenskih vojnih predstavnika. Srbija je nasledila obaveze i oni se u dobroj meri, na terenu, do sad ponašaju u skladu sa Rezolucijom 1244.

Gde je tu Brisel?

Ne znam gde je sam Brisel, ali gde su Francuska i Nemačka, a ne bih isključila ni Veliku Britaniju? Britanci su često znali da kažu da ako dođe do podele, a oni su protiv toga, da i oni mogu da budu zemlja koja u Savetu bezbednosti ne bi dala podršku tom projektu.

Nakon dogovora koji su postignuti u Vašingtonu, opet se pokrenulo pitanje poistovećivanja Kosova sa Republikom Srpskom, pa se čak inteziviralo pitanje i priznanja Kosova od strane BiH. Uporedo sa tim, srpski član Predsedništva BiH, Milorad Dodik posetio je premijera i predsednika Hrvatske. Kako vama izgleda povlačenje tih paralela?

To je paralela koja zabrinjava sve nas. Znam da je g. Milanović bio i savetnik g. Rame u Tirani u vremenu kad se dosta razgovaralo o podeli Kosova. Znam i da je, neposredno pred dolazak Dodika, bio u Albaniji. Da li je letovao ili šta, ne ulazim u to. Ali, mene zabrinjava Dodikov put u Hrvatsku i priča u kojoj spominju dva hrišćanska naroda. To ne nudi dobro rešenje. Bilo koje rešenje gde nisu svi zajedno je nešto što treba da zabrine sve nas, zato što smo svašta preživeli.