Ulazimo kod gazde Popa u kafić gde svira Zoster uživo sa Bir festa u Beogradu. Pop priča kako ih nije slušao sve dok sa drugarima nije otišao na njihov koncert u Novi Sad i tad su mu se svidele atmosfera i energija benda. Odonda ih stalno pušta pa mušterije traže da prebaci i pusti nešto narodno.

U kafiću je već Branislav Maksimović, poznatiji kao Komarac, koji redovno drži nezvanična predavanja o Trpinji. On je ujedno prava osoba kojoj treba da se obratite ukoliko vas zanima nešto o ovom selu. Barata sa milion informacija, od predčarnojevićevskog perioda do današnje političke i društvene situacije, a uvek je raspoložen da priča, čak i da recituje.

Dok se priprema da popriča sa nama, Brane diskutuje sa Nikolom Maširevićem o tome kako Trpinja treba da se oduži Josifu Milovuku i Katarini Bogdanović. "Uf, šta te sve zanima o Trpinji?" pita Maksimović. "Može odmah nešto o Milovuku i Katarini."

Branislav Maksimović prava je osoba kojoj treba da se obratite ukoliko vas zanima nešto o ovom selu. Dok se priprema da popriča sa nama, sa Nikolom Maširevićem diskutuje o tome kako Trpinja treba da se oduži Josifu Milovuku i Katarini Bogdanović

- Trpinja je iz seljačkih familija dala dosta poznatih ličnosti. Josif Milovuk je idejni pokretač osnivanja Matice srpske. On je iz Trpinje, ali je kao mlad otišao u Peštu, gde je i umro. Njegov deo porodice Milovuk se održao do pred kraj 19. veka, 1890. i neke godine su pomrli poslednji članovi porodice, Ana i Vaso, koji nisu imali dece pa su svoje imanje predali Crkvi, a Crkvena opština im je podigla spomenik na groblju. Katarina Bogdanović je takođe seljačko dete, a za nju se smatra da je prva žena koja je diplomirala na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Jedno vreme je studirala i na Sorboni. U to vreme je bila jedna od najškolovanijih Srpkinja. Završila je studije uprkos očevom protivljenju, koji je bio protiv toga da se školuje - započinje Branislav priču o čuvenim Trpinjcima.

- Mogu da pomenem i Jovu Perajlića (po trpinjski se čita sa naglašenim dugouzlaznim i), pevača vojvođanske, naše starogradske muzike. Snimao je snimke koje još postoje i za Radio Novi Sad i za Radio Beograd. Njegova najpoznatija pesma je "Đurđevska kišica". Čuveni trpinjski sveštenik Teodor plemeniti Miković, znan i kao pop Toša, imao je plemićku titulu koju je dobio još za vreme Habzburške Monarhije. Bio je poslanik u Saboru u Zagrebu - iznosi Maksimović podatke kao da pred sobom ima neku enciklopediju o selu.

Naš sagovornik kaže i da Trpinjci mnogo znaju o slavnim istorijskim ličnostima iz svog sela, da jedan deo strastveno prati i beleži sve informacije o njima, ali i da neki nisu zainteresovani o tome šta se dešavalo u prošlosti. Branislav je jedan od onih koji prikupljaju informacije i čuvaju uspomene na selo i ljude jer, kako kaže, to je deo tradicije i pokazatelj opstanka.

Tradicija konjarstva – Konjogojsko udruženje Žerav (Foto: Radivoje Jovanović)

"Bobi trpe zbog vere"

Trpinja se prvi put pominje u jednom dokumentu koji se čuva u Budimpešti, a datira iz 1329. godine. Kao i u brojnim okolnim mestima, postoji i narodno verovanje kako je nastalo samo ime.

- Postoji narodno predanje o nastanku imena tri sela, Trpinje, Bobote i Vere. Postojalo je pleme Bobi, što je ustvari naziv za Srbe, pa je došlo do izreke "Bobi trpe zbog vere". Navodno Srbi, odnosno Bobi, nisu hteli da se odreknu svoje vere i zbog toga su trpeli. Tako su nastala imena ova tri sela koja su geografski veoma blizu i naseljena su pretežno srpskim stanovništvom - kaže naš sagovornik.

I u Trpinji su Srbi živeli još pre doba Marije Terezije, a Arsenije Čarnojević je 1690. godine u Trpinji i Boboti zatekao crkve.

- Najstarije familije su Vujići i Tatomirovići koje se iz prvog popisa stanovništva 1691. godine vode kao starosedeoci. U crkvenim knjigama je prvi upisan Vujsej Vujić. Ove porodice i danas postoje u selu. Danas imamo domaće starosedeoce, imamo Bačvane, nekih 40 familija, onda imamo optante Baranjce, nekih 35 kuća, važno mi je da su Bačvani jači. Zatim imamo Bosance koji su jači i od Bačvana i od Baranjaca, a imamo i nešto malo Dalmatinaca - iznosi kroz smeh Branislav Maksimović, čiji su preci davno došli iz Bačke.

Konjogojsko udruženje Žerav (Foto: Dušan Velimirović)

"Ko jednom pojede konjsku dlaku, otruje se za ceo vek"

U društvu sedi i Radivoje Jovanović koji može da obuhvati sva četiri omiljena trpinjska hobija. Nekad je bio fudbaler, igrao je u lokalnom Sinđeliću, a posle karijere vratio se staroj ljubavi, šahu. Slobodno vreme voli da provodi pecajući na lokalnom jezercetu Panjiku, a nedavno je ćerki kupio konje pa zajedno jašu.

- Na Panjiku rekreativno uživamo u čarima prirode. Takmičenja organizujemo kad su Vidovdanski sabor i Trpinjsko leto na Panjiku. Tada budu i fišijada i turnir u malom fudbalu, a nekad je bila i olimpijada starih sportova. Fudbalom sam se bavio do povrede, pre toga sam igrao šah, kojem sam se vratio nakon fudbala. Ćerka je zavolela konje, uzeli smo dva grla pa smo se zarazili i mi. Ko jednom pojede konjsku dlaku, otruje se za ceo vek. Konjarstvo oduzme dosta vremena, ali ko voli, nije mu teško. Treba svaki dan čistiti, timariti i jahati, ali uspevamo - priča Jovanović.

Nekad je skoro svako u selu imao konja, služili su za prevoz i poljoprivredne radove. Kasnije su, dolaskom novih tehnologija, gotovo iščezli. Ipak, u poslednjih nekoliko godina Trpinja broji sve veći broj konjara, a konji su ponovo popularni. Već sedam godina postoji i Konjogojsko udruženje Žerav.

- Entuzijazam nekih ljudi, kao i njihova ljubav i volja pretočeni su u držanje konja, međusobno povezivanje konjara, a na kraju i u udruženje. Počeli smo sa dva-tri konja, a danas imamo 13 do 15 čistokrvnih lipicanaca. Bila nam je želja da vratimo tradiciju konjarstva. Nekad se bogatstvo merilo brojem i kvalitetom konja, a danas su to samo ljubav i hobi. Onaj ko ima konja, izdvaja dnevno dva do tri sata, sve to vuče finansijski trošak, ali radimo iz ljubavi. Organizujemo jahanje na drugi dan Božića, kad jašemo kroz selo. Čestitamo Božić, a domaćini nas dočekuju i ugoste u svojim kućama. Na Đurđevdanski uranak obilazimo selo u narodnim nošnjama, popraćeni muzikom. Za Vidovdanski sabor na Panjiku okupljamo sva udruženja koja organizuju druženje za meštane i komšije - priča sekretar udruženja Žerav Uroš Štula.

Lokalno jezerce Panjik privlači brojne pecaroše (Foto: Dušan Velimirović)

"Ko zavoli šah, igra ga ceo život"

Tradicionalno, uz nedostižni fudbal, šah je omiljeni sport u Trpinji. Šahovski klub Trpinja postoji 52 godine.

- U poslednje vreme smo dosta podmladili članstvo. Nakon pandemije koronavirusa radimo sve više na jačanju podmlatka. Imamo prvaka i viceprvaka države, trećeplasiranu u državi, igrali smo Svetsko prvenstvo, ove godine idemo na Evropsko i redovno igramo Drugu ligu Hrvatske. Klub broji pet selekcija. Teodora Vukajlović je bila šampion Hrvatske do sedam godina, Maša Popović druga do 11 godina, Anisija Đuračković je osvojila treće mesto, dok je naredne godine Teodora bila druga u svojoj kategoriji. Ove godine su kadeti vicešampioni u Drugoj ligi Hrvatske koja obuhvata pet županija istočne Hrvatske. Skoro na svakom turniru neko od omladinaca osvoji medalju - nabraja uspehe Šahovskog kluba Trpinja predsednik Nikola Maširević.

Nakon velikih uspeha u omladinskim selekcijama, klub je trenutno u procesu podmlađivanja seniorskih timova.

- To nam je cilj i zato mnogo radimo sa decom. Devojčice su trenutno pojedinačno ostvarile bolje rezultate, ali svi su dobri što se tiče timskog uspeha. U Trpinji dugo igramo šah, tradicija ide sa kolena na koleno, pa ima i rodbinske linije, a postoji i slučaj da dete zavoli šah bez obzira na to da li je igrao neko iz porodice. To su sve dobra deca i odlični đaci, a osim igre privlače ih i putovanja. Nedavno smo bili u Beogradu, Splitu i Zagrebu i dobro smo prihvaćeni kamo god da odemo. Jedan smo od vodećih klubova u našem mikroregionu. Imamo i prvenstvo kluba koje održavamo 50 godina, bitno je da se brine o kompletnom članstvu. Prvi tim igra u Drugoj hrvatskoj ligi, koja takođe broji pet županija istočne Hrvatske. Prve dve godine smo bili osvajači kupa u Vodicama. Klub je pretežno sastavljen od domaćih igrača i nekoliko sa strane. Želimo da što više mladih šahista ostane u ovom sportu, a neke već u ranoj dobi ubacujemo među seniore, da se kale. Šah je specifičan jer možemo, za razliku od drugih sportova, da mlade igrače ranije ubacimo među seniore. Ko zavoli šah, on ga igra ceo život - zaključuje Maširević.

Nakon velikog odseljavanja iz države, danas dolazi do naznaka povratka ljudi u selo. Mnogi kupuju kuće, a prema projekcijama, naredne školske godine biće više đaka. Osim šahovskog i fudbalskog kluba i Konjogojskog udruženja Žerav, u selu deluju i Kulturno-umetničko društvo Mladost, pododbor Prosvjete, Lovačko društvo Srndać, Udruženje žena Trpinja, Udruženje poljoprivrednika Napredak, Ekološko udruženje Panjik i dva udruženja penzionera.

I za kraj, Trpinjci ponosno kažu da je trenutno u izgradnji novi parohijski dom u kojem će biti i soba posvećena upravo Josifu Milovuku.