U jednoj sceni iz filma Nikite Mihalkova 'Varljivo sunce' (1994), Dmitrij, agent NKVD-a, dok pokušava da zapali cigaretu na jednom drumu, nađe se pred nadrealnim prizorom. Balon sa velikom plakatom na kojem je lik Josipa Visarjonoviča, kao deo scenografije za nastupajući državni praznik, podiže se pred njim kao oblak koji svojom senkom promeni čitav krajolik. Ne uspevši da zapali cigaretu, Dmitrij sa palidrvcem šibice koje gori među prstima, vojnički pozdravi sliku vođe i ostaje u tom položaju sve dok je balon ne odnese dalje. Za to vreme, plamen šibice je mirno goreo među prstima a da ga on nije ni osetio, jer je bio usredsređen na drugi, mnogo opasniji plamen koji je imao moć da sagori žive ljude, i to čitave mase u totalitarnom sistemu, čije je jedno palidrvce bio i sam Dmitrij. Režiser Mihalkov je u tom svom filmu odigrao ulogu generala Kotova koji je bio žrtva staljinističkih čistki, da bi danas, dvadeset godina kasnije, dobio ulogu onog balona koji nosi lik voljenog vođe diljem satelitskih gubernija, među kojima je i Srbija.

Naime, u petak, 3. oktobra u beogradskom Sava centru razvučen je crveni tepih i upaljena su sva moguća svetla kako bi se upriličila svetska premijera novog filma 'Sunčanica' proslavljenog ruskog režisera Nikite Mihalkova. On je dan ranije bio kod premijera Aleksandra Vučića od koga je, kako kaže, saznao da će 16. oktobra u Beograd doći i predsednik Vladimir Putin. Mihalkov je bio iznenađen tom činjenicom, kao što mu je bilo neobično to što ga selekciona komisija Venecijanskog filmskog festivala nije uvrstila u program, a njegovog brata Andreja Končalovskog jeste ('Poštareve bele noći'). Stoga je Mihalkov odlučio da premijeru svoje 'Sunčanice' organizuje u Beogradu, 'a ne u Briselu', kako je rekao na konferenciji za novinare. Naravno, trebalo je objasniti domaćoj javnosti zbog čega je kocka pala na Beograd i on je, igrajući na kartu tradicionalnog rusko-srpskog prijateljstva, izrekao nekoliko floskula. 'Premijera filma je isto što i rođendan, a on se slavi sa prijateljima', rekao je Mihalkov. Svakako, ukoliko vas u Veneciji i Kanu ne žele, jer pokušavate da kinematografski opravdavate putinovsku politiku, onda je uputno potražiti prijatelje u onim zonama sveta gde politička provokacija sa pričom o Krimu i tautološkim pitanjem kako se sve to dogodilo?, što predstavlja refren filma, pada na drugačije tle.

Mihalkovljeva umetnička regresija poklapa se sa pojavom Putina i obnovom ruske imperijalne politike, u kojoj je prepoznao isto ono što i srbijanska odabrana publika u njegovom filmu: našminkanu prazninu koja obećava i oslobađa od svake odgovornosti

Tako je i politička i kulturna elita Beograda u Sava centru dočekala Mihalkova – na nogama, uz gromoglasni aplauz. U prvom redu bio je tu predsednik Tomislav Nikolić sa suprugom, kao i ministri: Zorana Mihajlović, Aleksandar Vulin i Kori Udovički, te nezaobilazni Emir Kusturica i ostali putinofili. Karte za premijeru nisu bile u prodaji već su se ciljano podelile onim predstavnicima elite kojima režiserov politički manevar neće biti čudan niti će postavljati suvišna pitanja. Tako je i bilo. 'Sunčanica' je prikazana, a beogradski mediji su je proglasili 'umetnošću najvišeg ranga'.

Retki su oni glasovi u beogradskoj javnosti koji su ceo ovaj događaj videli kao 'Putinovu prethodnicu', jer se mora verovati na reč velikom režiseru koji je bez treptaja oka izjavio kako nije imao pojma o skorašnjem Putinovom dolasku. On je ležerno proleteo Beogradom kao onaj njegov balon iz 'Varljivog sunca' i proneo je šarenu najavu Vladimira Vladimiroviča. Logično je da se gubernijska elita ushitila raskošnim kadrovima u kojima su se pojavili čak i neki srpski glumci, poput Miloša Bikovića, zvezde filma 'Montevideo'. On je u Mihalkovljevom filmu dobio tu čast da izgovori rečenicu o razlozima ruskog pada u vreme revolucije. Odgovor na pitanje kako se sve to dogodilo?, iako se od filmskog umetnika formata Nikite Mihalkova očekivalo mnogo više, stigao je kao jeftina nacionalistička teza koja se nalazi u temelju njegove nove poetike – previše Zapada u ruskoj kulturi, a premalo ruskog u nečemu što on naziva ruskom civilizacijom. Dakle uzrok pada je svojevrsno odrođivanje od stabla, jezika, crkve i autohtonih teorija. Otuda je i jasna pobeda komunizma, u kome se danas traže odgovori za sve katastrofe u prošlosti. Sve se to događa pod budnim okom Putina, koji sa slika i plakata, kao na omladinskom forumu 'Seliger', nadgleda izgradnju novog društva. Inače, slavni režiser je ovaj omladinski kamp za proizvodnju novih lidera posetio u leto 2009. godine u društvu samog Vladimira Vladimiroviča. Edukovanje budućih profesionalnih patriota predstavlja suštinski koncept ovih programa, a recentna kinematografija Nikite Mihalkova, uključujući i njegov film 'Sunčanica', funkcioniše kao vizuelno rekreiranje opštih mesta putinovske ideologije.

Kako se to dogodilo da Nikita Mihalkov postane umetnik Kremlja i odrekne se svoje umetničke prošlosti u kojoj je zabeležio vanserijske filmske momente, poput onih u 'Mehaničkom pijaninu', 'Oblomovu' i 'Urgi'? Njegova umetnička regresija poklapa se sa pojavom Putina i obnovom ruske imperijalne politike, u kojoj je Mihalkov prepoznao isto ono što i srbijanska odabrana publika u njegovom filmu: našminkanu prazninu koja obećava i oslobađa od svake odgovornosti. Slično se dogodilo i sa njegovim velikim obožavateljem Emirom Kusturicom. Nezapamćena je umetnička regresija tih razmera, ali za državni vrh, demokratski ili naprednjački svejedno, Kusturica je bio i ostao vrhunac filmskog umetničkog izraza. To nas ponovo vraća pitanju kako se sve to dogodilo da jedna politika doživi toliku regresiju.

Možda odgovore treba tražiti u signalima koje emituju filmski promašaji kao što su Mihalkovljeva 'Sunčanica' ili Kusturičin 'Zavet'. Ono što im je zajedničko pre svega je odustajanje od istine, a potom i od umetničke etičnosti. To su dve tačke na kojima se lomi čitava filmska konstrukcija. A od svega ostaje samo ogoljena slika onog aparatčika koji sa upaljenom šibicom pozdravlja svog vođu.