>

novosti logo

Intervjui Intervjui
Piše Dejan Kožul

Vladimir Simović: Deklaracija je samo početak

Bilo nam je važno da povratak levice obeležimo i regionalnim pečatom, koji dodatno pokazuje da političke snage koje stoje iza Deklaracije o regionalnoj solidarnosti donose nešto novo, i kada je u pitanju pristup regionu, i kada je u pitanju pristup zajedničkoj prošlosti, kaže član Socijaldemokratske unije

Stranke levice iz Srbije, Hrvatske i Slovenije nedavno su inicirale Deklaraciju o regionalnoj solidarnosti?

Odbor za međunarodnu saradnju Socijaldemokratske unije (SDU), kojeg sam i sam deo, pokrenuo je proces pisanja i usvajanja Deklaracije o regionalnoj solidarnosti. Za svako od društava nastalih raspadom Jugoslavije, zajednička prošlost igra važnu ulogu, a raspad SFRJ predstavlja mesto kolektivne traume. Prethodne tri decenije pokazale su da kapitalizam nije doneo obećavano blagostanje. Sasvim suprotno, doneo je sve veću nesigurnost. Posledica restauracije kapitalizma bila je i potpuno brisanje levice sa političke mape. Nekoliko godina unazad svedočimo jednom novom procesu – politička levica vraća se na scenu. Deklaracija nam je i u tom smislu bila važna za diferencijaciju te levice od svih drugih političkih aktera. Naime, političkim poljem u svim zemljama nekadašnje Jugoslavije dominiraju partije koje ne samo da imaju konsenzus po pitanju kapitalističke sadašnjosti, već su u manjoj i većoj meri nacionalističke. Mogli bismo reći da je urušavanjem socijalizma politički imaginarijum bio u potpunosti determinisan desničarskim idejama. Sada imamo novu situaciju i bilo nam je važno da povratak levice obeležimo i ovim regionalnim pečatom, koji dodatno pokazuje da političke snage koje stoje iza Deklaracije, Levica, Radnička fronta, Nova ljevica i SDU, donose nešto novo, i kada je u pitanju pristup regionu, i kada je u pitanju pristup zajedničkoj prošlosti.

Ima li SDU kapaciteta da deluje na dva fronta – unutar Srbije i u regionu? Da li postoji interes sličnih organizacija za aktivno priključenje borbi?

Promenu, koja će obezbediti bolji život stanovništvu i socijalnu sigurnost ne možemo izvesti izolovani u nacionalne granice jer su one porozne za kapital. Naš region je postao izvor jeftine radne snage za multinacionalne korporacije, a ekonomske politike naših vlada zasnivaju se, u manjoj ili većoj meri, na privlačenju stranih investicija i zavisnosti o stranom kapitalu. Zadržavanje u nacionalnim kontekstima znači da ćemo se u nedogled međusobno takmičiti u tome ko će ponuditi jeftiniju i manje zaštićenu radnu snagu stranom kapitalu. Tek zajedničko i koordinisano delovanje mogu ojačati ekonomsku poziciju svih zemalja u regionu i omogućiti autonoman razvoj. Iako temeljno, ovo pitanje je samo jedno od pitanja u kojima je regionalni pristup važan. Aktuelna izbeglička kriza i njeno rešavanje takođe iziskuju koordinisani odgovor više zemalja. Prirodni resursi koji su ugroženi, poput reka, ne poznaju nacionalne granice pa je i rad na zaštiti životne sredine moguć tek kolektivnom akcijom. Kulturna saradnja i razmena su u izvesnom smislu jako dobro razvijene, ali ih treba institucionalno ojačati i podržati, kao i naučnu saradnju. Sve su to aspekti koji traže regionalni pristup. U tom smislu mislim da nije pitanje da li postoje kapaciteti za delovanje na dva fronta, već se takvo delovanje ispostavlja kao nužno ukoliko želimo da ponudimo alternativu postojećem stanju. Naravno, prepreku u delovanju može predstavljati činjenica da su Hrvatska i Slovenija već deo Evropske unije, za razliku od drugih država nastalih raspadom SFRJ. Ipak, mislim da i pored ove važne razlike postoji širok manevarski prostor za povezivanje, saradnju i dalju izgradnju regionalne solidarnosti.

Sukobi i međusobno takmičenje u regionu pokazali su da zajedno učestvujemo u jednoj trci ka dnu – u razaranju institucija, snižavanju radnih prava i cene rada, i generalno socijalnog nazadovanja

Činjenica je da nas čeka teška jesen. Šta je potrebno da bi Deklaracija, odnosno borba levice dobila konkretniji oblik?

U kontekstu pandemije i socijalne krize koju je ona izazvala javljalo se i pitanje – gde je sada ta levica i šta su njeni odgovori na novonastalu situaciju? Usvajanjem ovog dokumenta želeli smo da kažemo da smo tu i da damo jasne političke smernice za delovanje u kontekstu zdravstvene, ali i socijalne, ekonomske i političke krize. Uz Deklaraciju je stao i veliki broj javnih ličnosti koje su u svom dosadašnjem delovanju pokazale da stoje iza definisanih principa. Mislim da je to bio važan gest jer smo i do sada imali brojne deklaracije, ali se prvi put, posle mnogo godina, desilo da imamo jednu koju inciraju leve političke partije. Podržati tako postavljen tekst iziskuje i određenu dozu hrabrosti. Opet, Deklaracija je samo početak jer nijedan dokument sam po sebi ne može da promeni svet. Ono što nas očekuje je nastavak organizovanja na lokalu i podrška socijalnim borbama koje su aktuelne i onima koje će se tek javljati. Siguran sam da će Levica u Sloveniji, kao i Radnička fronta, Nova ljevica i politička platforma Možemo u Hrvatskoj u lokalnim parlamentima forsirati politička rešenja koja će garantovati socijalnu sigurnost širih društvenih slojeva, a pre svega radništvu koje će biti pod ogromnim udarom nadolazeće ekonomske krize. U Srbiji nemamo parlamentarnu levicu, ali se nadamo da će se i to promeniti u najbržem mogućem roku. Ipak, bez obzira na to što nije deo parlamenta, SDU će uskoro u javnost izaći sa novim programom i političkom platformom koja će u prvi plan isticati potrebe ljudi, a ne kapitala i radiće na tome da oko te platforme okupi sve one ljude koji žele da se bore za društvo koje u prvi plan ističe principe slobode, jednakosti i solidarnosti.

Neminovna su poređenja sa Jugoslavijom, iako za sada nisu formalno uključene organizacije i stranke iz drugih nekadašnjih republika. Treba li bežati od tih poređenja?

Jugoslavija je još uvek bauk koji kruži našim društvima. Sa jedne strane imamo liberalne apologete i političke i ekonomske nosioce kapitalističke restauracije. Za njih socijalistička Jugoslavija predstavlja svojevrsnu nelagodnost. Koliko god da je resursa uloženo u temeljnu institucionalnu demonizaciju ovog perioda naše zajedničke istorije, on je, sa druge strane, za veliki deo populacije mesto nostalgične predstave o boljem životu. Dok nam institucije kroz zvanične narative, medije i školske udžbenike objašnjavaju kako je SFRJ bila totalitarna, neefikasna i zaostala zemlja, ljudi se i dalje sećaju da je to društvo sa sobom donelo određenu socijalnu sigurnost, do tada nezapamćenu društvenu pokretljivost, mogućnost da se ljudi besplatno školuju i leče, obezbede krov nad glavom itd. Imajući sve ovo u vidu, levi politički akteri imaju obavezu da ukazuju na kontekst u kojem su naša društva bila prosperitetna. To ne znači da se zalažemo za stvaranje nove Jugoslavije. Mislim da to u ovom trenutku nije realno. Ali to znači da radimo na izgradnji solidarnosti i uspostavljanju saradnje na svim društvenim nivoima. Sukobi i međusobno takmičenje u regionu pokazali su da zajedno učestvujemo u jednoj trci ka dnu – u razaranju institucija, snižavanju radnih prava i cene rada, i generalno socijalnog nazadovanja. Ovaj proces moramo obrnuti i Deklaracija o regionalnoj solidarnosti daje nacrt za to, ona daje nadu da je moguće graditi naša društva na osnovama koje se potpuno razlikuju od svega što smo navikli da gledamo, slušamo i živimo prethodne tri decenije.

Kako u tom kontekstu sagledavati činjenicu da su levo orijentisane stranke konkretnije i jače u Sloveniji i Hrvatskoj nego u Srbiji, iako su se Slovenija, a zatim i Hrvatska prve odrekle Jugoslavije?

Čini mi se da snaga konkretnih levih organizacija u različitim zemljama regiona više govori o samoj levici nego o kontekstu u kojem se ona razvija. Konteksti su različiti, ali ne presudno – svuda se levica gradi praktično do nule. Ispostavlja se da je teže formirati relevantnu političku organizaciju, koja uliva poverenje, nego dobiti određenu podršku za njene ideje i politike. Iako i u Srbiji već godinama unazad postoje levi akteri, širok spektar društvenih borbi u kojima oni učestvuju, ono što je nedostajalo, barem do sada, jeste kanalisanje tog potencijala u pravcu izgradnje aktera koji će moći da se uhvati u koštac sa parlamentarnom političkom borbom. Ukrupnjavanje levice u okviru SDU-a, a u kojem su učestvovali i ljudi iz Levog samita Srbije i lokalnog ogranka Diem25, kao i brojne individue koje prethodno nisu bile deo nijedne političke organizacije, u tom je smislu važan korak u pravcu formiranja političkog i parlamentarnog krila socijalnih borbi u Srbiji. Nadamo se da će Deklaracija dodatno pokazati da je projekat u koji smo se upustili kredibilan i vredan podrške.

1/1