Predsjednik Vučić je prošle nedjelje izjavio da "nijedan komad" oružja iz Srbije ne može da se nađe na ratištu u Ukrajini i to ni na jednoj strani. S druge strane, nedavno je za Financial Times izjavio kako je moguće da Srbija municiju prodaje posrednicima koji je isporučuju Kijevu. Da li je realno da se naoružanje i municija iz Srbije nađu u Ukrajini, ne samo putem "drugih" lica, odnosno posrednika?
Veoma je realno. Takve sumnje su postojale kada se ukrajinski avion sa srpskom opremom srušio u Grčkoj u leto 2022. godine, kada se vodila debata da li ta oprema bila upućena za Ukrajinu zaobilaznim putem ili usled geografske rute na Bliski istok.
Sada imamo i procurele papire Pentagona koje je objavio Reuters, i izjavu Aleksandra Vučića Financial Timesu u kojem je naglasio da je Srbija svesna da njeno naoružanje i municija može da završi u Ukrajini preko treće strane.
Takva transakcija ima smisla za Zapad s obzirom da Srbija ima vojnu industriju koja je kompatibilna sa nekadašnjim sovjetskim standardima, što znači upravo onaj tip opreme koji je Ukrajini potreban, a čije zalihe su istrošene u nekadašnjim zemljama Varšavskog pakta.
Bez obzira na sve Vučićeve probleme sa Kosovom, sa odnosom prema Rusiji, pa i na unutrašnje probleme poput protesta, kao da se ništa ne menja u odnosu zapada prema aktuelnoj vlasti u Srbiji. Dojam je, štoviše, da je zapad u aktualnom sukobu na Kosovu trenutno naklonjeniji Beogradu nego li Prištini, protiv koje je najavio niz mjera. Da li je to povezano sa spomenutom mogućom trgovinom oružjem, odnosno može li se time kupiti i podrška EU i zapadnih partnera?
To apsolutno objašnjava naklonost, prvenstveno američke administracije prema Vučiću i ćutanje kada su u pitanju protesti u Srbiji. Postoje i druga pitanja. Vašington još uvek nije ubeđen u sposobnost srpske opozicije da može da osvoji vlast i nisu sigurni kakvu bi politiku vodili ukoliko bi zamenili Vučića.
Ono što takođe igra ulogu je da SAD trebaju regionalni izvođači radova kada je u pitanju regionalna stabilnost i bezbednost na Balkanu, a malo je lokalnih vlada koje to mogu da urade. Tu nastupaju Beograd, Tirana, što objašnjava američku podršku inicijativi "Otvoreni Balkan", i do izvesne mere Zagreb, zbog pitanja Bosne i Hercegovine.
Ono što Vučiću isto ide na ruku to je da Kurtijeva vlada u Prištini često deluje Vašingtonu manje pouzdan sagovornik nego Vučićeva vlada u Beogradu, čime Vučić ubira poene.
Uzbunjivač Aleksandar Obradović pokušao je da ukaže kako postoje silni problemi i korupcija u valjevskoj fabrici naoružanja Krušik. Na to je uhapšen, a nakon puštanja na slobodu i dalje je pod istragom. Koliko je transparentan proces prodaje naoružanja proizvedenog u Srbiji?
Netransparentnost sektora vojne industrije i upliv političkih interesnih grupa ostaje trajni strukturni problem. Ugovaranje prodaje u ovoj industriji je odgovornost mendžmenta fabrika namenske i vojne industrije. Pošto su to partijski kadrovi, čija je kompetentnost često upitna i koji su lojalni partijskom vrhu, imamo način poslovanja kakav imamo.
Srbija je do nedavno imala respektabilni sistem izvozne kontrole u namenskoj i vojnoj industriji, ali je on narušen pod uplivom vlasti koja u želji za profitom često zaobilazi unutrašnju i međunarodnu regulativu o izvozu i reizvozu. Sistem neadekvatne zaštite uzbunjivača taj problem dodatno pogoršava.
U Srbiji je problem što vojna industrija ne deluje kao u ostalim zemljama, kao komercijalna grana koja lobira kod vlade kako bi sebi otvorila nova tršišta, već je ta industrija plen političkih elita. One pokušavaju svaki dinar da uberu od sektora koji se delimično, ali ne u potpunosti oporavio od šoka raspada bivše Jugoslavije, i u kojem nije potpuno definisano gde je uloga države, a gde privatnog kapitala.
Ako postoji problem sa transparetnošću trgovine proizvedenim naoružanjem, da li taj problem može da se pojavi i sa daljim putem nelegalnog oružja koje su građani vraćali poslednja skoro dva meseca, odnosno u sklopu akcije pokrenute nakon dva masovna ubistva?
Taj rizik postoji, ili ukoliko dođe do propusta u načinu obezbeđivanja zaplenjenog naoružanja, ili, još gore, ukoliko korumpirana frakcija u bezbednosnim strukturama odluči da profitira od puštanja tog naoružanja na globalno tržište.
Koliko je sve to i dalje bezbednosni problem, odnosno koliko smo nakon nemilih događaja uopšte osvestili ovaj problem?
Kada je u pitanju legalno registrovano naoružanje, tu imamo problem kada vlasnik oružja nije adekvatno obezbedio naoružanje i - odnosno ili - kada se pojavi poremećeni pojedinac. Mnogo veća bezbednosna pretnja je ako bi se to naoružanje preko globalnog crnog tržišta našlo u rukama organizovanih kriminalnih grupa, ili još gore ekstremističkih formacija poput džihadističkih militanata u različitim konfliktinim zonama širom sveta.
Ne treba zaboraviti da su teroristički napadi u Parizu 2015. godine izvedeni oružjem iz bivše Jugoslavije. A ovo je sve sitno u poređenju s onim kada se bude sprovela analiza koliko je zapadnog naoružanja isporučenog Ukrajini potencijalno završilo tamo gde ne treba.
