>

novosti logo

Intervjui Intervjui

Zoran Gavrilović Ratni huškači i dalje vode medijske ratove

Izvlačenje nacionalnih zastava u vremenu krize je stara makijavelistička preporuka za dugo održavanje na vlasti. Proslavu/obeležavanje ‘Oluje’ u Hrvatskoj i Srbiji treba gledati u tom kontekstu. ‘Oluja’ i ostala nacionalna slavlja treba da očuvaju svet banalnog nacionalizma koji, ako zatreba, može prerasti u tzv. vatreni ili konfliktni nacionalizam

Biro za društvena istraživanja (BIRODI) osnovan je 2005. godine. Osnovala ga je grupa sociologa i politologa na čelu sa dr Stjepanom Gredeljem, sa osnovnom namjerom suprotstavljanja lažnom ekspertizmu i stavljanju nauke i struke u funkciju loših politika. BIRODI je afirmisao rad sa naučnim podmlatkom i putem istraživačkih projekata i rezultata predlagao rješenja za najbitnije društvene probleme u Srbiji. Najbitniji pravci u istraživanjima su analiza medija i sprega medija i vlasnika kapitala, kao i izgradnja modela borbe protiv korupcije. Naš sagovornik, sociolog Zoran Gavrilović, direktor programa BIRODI-ja, upoznao nas je sa nekim značajnim istraživanjima i društvenim aspektima u srpskom društvu i društvima regiona.

Radili ste zanimljivo istraživanje o medijskim aspektima obilježavanja 20. godišnjice ‘Oluje’ u srpskim i hrvatskim štampanim medijima. Do kojih ste rezultata i zaključaka došli?

Ovo je ako ne prvo, a ono među retkim istraživanjima nakon sada već antologijskog istraživanja ‘Mediji i rat’. Želja da vidimo da li je u medijima rat završen bila je glavni motiv da sprovedemo ovo istraživanje. Na najopštijem nivou, mogu se videti dva pristupa medija. U Hrvatskoj su mediji s jedne strane imali pobednički pristup. Poražena strana je veoma malo predstavljena, a žrtve su potpuno marginalizovane. Za nekoga ko je imao priliku da prati medije u bivšoj Jugoslaviji tokom obeležavanja značajnih datuma i pobeda iz Drugog svetskog rata, ovo je samo jedna replika iz tog perioda. S druge strane Save i Drine imamo totalno drugačiji pristup. Srpski mediji su srpsku stranu postavili u ulogu žrtve, a hrvatsku u ulogu počinioca zločina, tj. etničkog čišćenja. Zajedničko je za obe strane da se vlastita odgovornost ne pominje. Od ovog zaključka jedino odstupa dnevni list ‘Danas’ iz Srbije, koji je u posmatranim tekstovima dao priliku da se sagleda i srpska i hrvatska strana rata. Novine su se većinom pretvorile u nacionalne biltene koji su bili PR-ovi svojih vlada i nacija. Propitivanje, preispitivanje, analiziranje podataka svoje i druge strane je izostalo, a time i prilika da mediji pomognu zbližavanju dva naroda koji su ključ za odnose među južnim Slovenima. Suma sumarum, topovi i tenkovi su stavljeni u magacine, ali ratni huškači i baštinici nacionalno odgovornog novinarstva i dalje vode medijske ratove.

U Srbiji zaista postoje mediji koji su ništa drugo do medijski bodigard vlasti i vlasnika kapitala. Najeklatantniji primeri su TV Pink i dnevni list ‘Informer’. Danas je bitnije da imate dobro plaćenu PR službu i medije pod kontrolom nego advokata, pošto presude donose mediji u kojima se pretpostavka nevinosti redovno krši

O Todoriću ni reči

U kojem konkretnom kontekstu tumačite dobivene rezultate?

Oba društva su društva nedovršene tranzicije. Naravno, hrvatsko društvo je u nešto većoj meri prešlo tranzicioni put, postavši član EU-a. U takvim društvima se sprovodi nova raspodela resursa u ambijentu slabih institucija i niske vladavine zakona, što za posledicu ima koncentraciju resursa kod izrazito malog broja ljudi. U takvom ambijentu potrebno je naći krivca, odnosno mamac koji će diskriminisanim i opljačkanim građanima biti kriv. Novine koje su u našem monitoringu bile najviše revanšistički orijentisane i širile antihrvatsko raspoloženje do nivoa demonizacije su dnevni tabloid ‘Informer’. ‘Informer’ je medijski sponzor košarkaškog kluba Crvena zvezda, čiji je sponzor i hrvatska Idea. U ‘Informeru’ ne možete naći tekst koji otvara pitanje zašto je hrvatski tajkun Ivica Todorić sponzor ovog kluba. Ili da li je srpska antimonopolska komisija utvrdila je li Todorić preuzimanjem Idee i Merkatora postao monopolista u Srbiji i da li taj monopol zloupotrebljava. Izvlačenje nacionalnih zastava u vremenu krize je stara makijavelistička preporuka za dugo održavanje na vlasti. U obe države proslavu/obeležavanje ‘Oluje’ treba gledati u tom kontekstu. ‘Oluja’ i ostala nacionalna slavlja treba da očuvaju svet banalnog nacionalizma (Majkl Bilig) koji, ako zatreba, može prerasti u tzv. vatreni ili konfliktni nacionalizam. Upravo taj vatreni nacionalizam smo videli u medijima, nešto više srpskim (‘Informer’ i ‘Večernje novosti’), a angažovanje ratne pop-muzičke zvezde Tompsona je dalo tu notu u Hrvatskoj. Nacionalizam je marama kojom posednici zauzetih resursa u kriznim vremenima mašu kako bi siromašni, obespravljeni, opljačkani, sebe poistovetili sa nacijom, a ne sa svojom profesijom i klasom, te tako svojoj patnji dali smisao i krivca. Kako reče Makijaveli, nije teško kada čovek pati, teško je kada ne zna zbog čega pati.

Da li i događanja oko obilježavanja godišnjice genocida u Srebrenici imaju veze sa ovako oprečnim i teško održivim državnim stavovima vezanim uz ‘Oluju’, trijumfalizmom na jednoj i ukazivanjem na veliki zločin etničkog čišćenja na drugoj strani?

Ako se malo podsetimo kako je počeo rat u Jugoslaviji, setićemo se otkopavanja i prebrojavanja žrtava, kako onih koje su stradale od nacista i kvislinga, tako i onih koje su ubijene u pobedničko-revolucionarnom zanosu. Tim činom je odavana pošta poginulima, ali on je pre svega bio u funkciji opravdavanja rata i osvetništva. Sve (tri) zaraćene strane su svoje žrtve pretvarale u municiju za rat, jer su prebrojavanjem pravili računicu po kojoj su ‘oni’ ‘nas’ više ubijali nego ‘mi’ ‘njih’. Prebrojavanje žrtava, čega je bilo puno, bez traženja odgovornosti za njihov nastanak, nije ništa drugo nego postratna (re)akcija kojom se onaj koji prebrojava sprema za osvetnički rat. Ciklus nasilja na našim prostorima je predstava u kojoj uvek imamo dve uloge: pobednike i žrtve koje traže pravo na revanš i osvetu u ime onih koji su izgubili život.

Važnost sindikata

Jedan vaš tekst, objavljen nedavno, nosio je naslov ‘Beli i crni medijski perjanici, automedijska i autonovinarska cenzura’. Šta vas je motivisalo da tekst baš tako naslovite?

Postoje dva povoda. Prvi je banalan, jer smo kao organizacija od vlasti dobili epitet da smo još jedna cigla u donatorskom zidu. Povod za ovu diskvalifikaciju je podrška Savetu za borbu protiv korupcije i naš zahtev da skupštinski odbor za kulturu i medije raspravi izveštaj o korupciji u medijima, odnosno zalaganju Biroa da se uspostavi sistematičniji monitoring medija, posebno onih koji se finansiraju iz javnih izvora. Drugi je suštinski. U Srbiji zaista postoje mediji koji su ništa drugo do medijski bodigard vlasti i vlasnika kapitala. Najeklatantniji primeri su TV Pink i dnevni list ‘Informer’. Svako ko se usudio ozbiljnije da analizira ili ukaže na loše strane vlade Aleksandra Vučića, odnosno ko je bio prepoznat kao oponent vlasti, prolazio je njihovu harangu. Prilikom usvajanja Zakona o informisanju, BIRODI je predlagao da se jasno razdvoji šta su mediji, a šta sredstva propagande. U našim monitorinzima smo detektovali medije u kojima su političari na vlasti od ukupnog vremena/prostora 90 odsto bili predstavljeni pozitivno. U Srbiji je danas bitnije da imate dobro plaćenu PR službu i medije pod kontrolom nego advokata, pošto presude donose mediji u kojima se, bar prema našim monitorinzima, pretpostavka nevinosti redovno krši. Uz nedovršenu medijsku tranziciju, to je medijima dalo novu funkciju. Da bi opstali, oni moraju biti nečije sredstvo propagande ili/i sredstvo napadanja. To je poražavajući položaj za medije, novinarsku profesiju i demokratski razvoj Srbije.

U Srbiji, barem normativno, ne postoji institucionalno uporište za cenzuru, legalnu zabranu i kontrolu medija. Podvlačite autocenzuru kao problem. Kako se ona manifestuje i što tjera novinare na takvu praksu?

Zagovornik sam teze da je ključno pitanje položaja novinara, a time i slobode medija, vezano uz postojanje efektivnog sindikalnog organizovanja novinara, jer bez zaštite bazičnih interesa u sferi sveta rada, bez sindikalne empatije i organizovanja, ne možemo govoriti o profesionalnoj (samo)identifikaciji i solidarnosti

U Srbiji ne postoji cenzura, ali postoji cenzorski ambijent koji čine oligarhijska distribucija moći, nedovršene i urušene institucije, pomanjkanje vladavine prava, monopolisano i siromašno tržište, ali i apatični, anomični i dezideologizovani građani. U takvom ambijentu nastaje autocenzura kao racionalna reakcija na opisano stanje. Postavlja se logično pitanje što bi vlasnik medija emitovao sadržaje koji mu mogu ugroziti reklamne ugovore, odnosno što bi se novinar bavio temama zbog kojih može ostati bez posla. Rezultat je pretvaranje medija u sredstvo zabave i propagande. Od negativnih posledica nisu zaštićeni ni građani, koji su uskraćeni za potrebne i relevantne informacije. Po istraživanju koje je BIRODI sproveo početkom godine, svaki peti ispitanik je izjavio da od medija dobija informacije koje mu omogućavaju da ostvari svoja prava, donese bitne odluke za sebe, predvidi šta će se desiti u društvu i oceni kvalitet rada Vlade.

Što biste mogli kazati o novinarskoj etici?

Zagovornik sam teze da je ključno pitanje položaja novinara, a time i slobode medija, vezano uz postojanje efektivnog sindikalnog organizovanja novinara, jer bez zaštite bazičnih interesa u sferi sveta rada, bez sindikalne empatije i organizovanja, ne možemo govoriti o profesionalnoj (samo)identifikaciji i solidarnosti koja je osnov za razvoj etičkih standarda na nivou novinarske profesije. Novinarska etika treba da bude kišobran koji štiti novinare od samih sebe, ali i novinare od drugih. Nažalost, u Srbiji je značajan deo novinara van strukovnih udruženja i sindikata. U takvom ambijentu važe zakoni snalaženja i individualnog pregovaranja sa vlasnicima kapitala u medijima. Tada prva strada novinarska etika, gde novinar između etičkih standarda i preživljavanja vrlo često pravi kompromise na račun profesionalnih standarda. Zato imamo medijske sadržaje koji su bliži PR-u nego istraživačkom i analitičkom novinarstvu zasnovanom na standardima struke.

Nacionalistički mazohizam

Važan segment djelovanja BIRODI-ja je razvoj modela borbe protiv korupcije. Kako izgledaju ti modeli?

Naš model borbe protiv korupcije počiva na stavu da korumpirana država ne želi da se bori protiv korupcije. U Srbiji se i pored osnovanih antikorupcijskih tela i donetih zakona, korupcija ne smanjuje. Iz tog razloga razvili smo model koji počiva na angažovanju društva u borbi protiv korupcije, gde se samo društvo, koristeći svoje potencijale i mehanizme integriteta, bori protiv korupcije. Od 2010. sprovodimo program ‘Gradovi protiv korupcije’: na lokalnom nivou, u 13 gradova, inicirali smo osnivanje lokalnih tela za borbu protiv korupcije. Najveći i jedini suštinski napredak imamo u Nišu. Lokalni antikorupcijski forum Niš, kao telo lokalne samouprave, čini pet građana (novinar, advokat, civilni aktivisti i uzbunjivačica) izabranih na konkursu od komisije koju su činili dva predstavnika civilnog društva, dva predstavnika novinara, predstavnika Agencije za borbu protiv korupcije i BIRODI-ja kao inicijatora. Oni sprovode program aktivnosti koje su definisane lokalnim planom za borbu protiv korupcije. Zbog svog rada neretko dolaze u sukob sa svojim osnivačem koji im kao vrstu odmazde nije pružao adekvatne uslove za rad. Ono što smo ostvarili u Nišu bio nam je argument da zagovaramo da u okviru Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije ovakva tela postanu obaveza svih lokalnih samouprava. Na ovaj način borba protiv korupcije se decentralizuje, postaje dostupna građanima, a oni koji doprinose borbi protiv nje bivaju društveno priznati od građana svog grada, što im je svojevrsna zaštita i podrška. Tako na najneposredniji način jačamo integritet na nivou društva i menjamo koruptivni ambijent, gradeći antikorupcijsku koaliciju. Zato ćemo u septembru promovisati prvu socijalnu mrežu za borbu protiv korupcije i jačanje integriteta Integrist. Ideja je da ona postane regionalni alat za borbu protiv korupcije.

Imate zanimljiv stav da građani, ne samo u Srbiji nego i u regionu, u strahu od promjena, od modernizacije i potpune društvene tranzicije, trpe diskriminaciju, korupciju i razne druge budalaštine od ‘svoje’ države, samo zarad njenog postojanja. Možete li to dodatno objasniti?

U nekoliko istraživanja koje sam radio, kada sam ispitanicima postavljao pitanje kada se bolje živelo, sada ili u vreme Jugoslavije, oni bi odgovorili ovo drugo. Kada ih pitate da li bi podržali projekat nastanka neke nove državne forme na prostoru bivše Jugoslavije, većina je protiv. Jedno, ali ne i jedino objašnjenje za takve stavove je odbijanje procesa koji dovode do suštinske modernizacije, jer jugoslovenska ideja je ideja udruživanja i saradnje na prostoru koji ima izraženo nasleđe sukoba. Ovo je primer svojevrsnog nacionalističkog mazohizma koji svoj legitimitet vuče upravo iz odbijanja modernizacije. Da ne bude zabune, ova vrsta otpora usled odsustva želje za modernizacijom se ispoljava kako prema južnoslovenskim integracijama, tako i prema EU integracijama. Nažalost, ovde se država još uvek shvata kao instrument u rukama vlasti, kapitala i većinskog naroda. Upravo ovaj savez je garant opstajanja država koje su, prema izveštaju Transparency Internationala, zarobljene korupcijom, što dovodi u pitanje da li su to, gledano iz ugla vladavine prava, uopšte države, jer umesto poštovanja prava vezivno tkivo takvih država su korupcija i nacionalizam.

1/1