>

novosti logo

Kolumne Kolumne

Bijesna mačka

Otkako me ugrizla, Anja je nestala. Februar je mjesec mačjeg parenja, bilo je jedino nadežno objašnjenje koje sam sedam dana davao sebi. Za to vrijeme me je čovjek iz antirabične službe zvao dvaput i pitao jesam li mačku odnio na pregled. Nisam, ne mogu je naći, kao da je u zemlju propala

Hoću da dovršim povijest iz prošlog broja ovih novina o tome kako je išlo s mojom mačkom Anjom otkad se posumnjalo da je bila zaražena virusom bjesnila. Smatram da to neće biti nezanimljivo, a moram reći da sam završni dio stvarnog razgovora u prošlom broju smjestio u izmišljenu ustanovu po imenu Balkanski institut za životinjsko besnilo. Dakle, mačka Anja je bila dio mog života već sedam godina, i nas dvoje smo bili povezani tako čvrsto kako se samo mogu povezati čovjek i životinja. Živjela je u kući i u dvorištu, i gdje sam god stanovao, ona bi trčala da me sretne, osjećala bi da dolazim i na pedeset metara od kuće dolazila bi mi u susret. Noću bi prednje šape stavila u moju kosu i ne bi me budila do zore. Sa mnom je i putovala, nosio sam je i u rodno selo, a živjela je četiri i po mjeseca i u krugu moje kasarne u Ljubljani i svako jutro bi nepogrešivo dotrčala do mene kad bih sa mnoštvom drugih vojnika stigao na pistu za postrojavanje. Među mojim knjigama se u zemunskoj potkrovnoj sobici i omacila, četiri mačeta je rodila i dojila ih u polici iza knjiga.

Februara 1985, jednoga petka sam se u svoju zemunsku sobicu vratio iz DDR, i prva dva dana niotkuda nije bilo moje mačke Anje. U DDR je, na žalost, nisam mogao nositi, bilo je nemoguće za to dobiti dozvolu. A pokušao jesam. U SUP-u, u Ustaničkoj ulici, rečeno mi je da mi ne pada na pamet ni pod razno da mačku nosim u DDR. Kažem u SUP-u, jer sam po dvije vize za DDR morao ići u SUP na Šumice. Vize za druge zemlje su se dobivale u ambasadama i konzulatima, za DDR se viza i tražila i dobivala u našem SUP-u, eksperti za međunarodne odnose će valjda znati zašto.

Treći dan nakon povratka vidim Anju u dvorištu kuće. Pao snijeg, ona, bijela kao snijeg, hodi prtinom. Zovnem je, pogleda me, ne prilazi. Priđem joj, uzmem je u naručje, a ona me iz sve snage ugrize za lijevi dlan. Kad makne zube, iz dlana krene krv. Pustim je na snijeg, krenem u potkrovlje, ona ne ide za mnom. Računao sam da me ugrizla zato što se bez mene zlopatila i zato što sam je ostavio u lošim rukama. (Neka ovdje ne bude spomenut onaj koji je obećao da će je hraniti i paziti.) Ugrizla me nije ranije nikada, jednom me je samo ogrebala, kad sam iz vojske došao na odsustvo, to je bila pobuna što sam je ostavio. A imala je tada i rašta: bila je sva propala i na trbuhu su joj se mogle vidjeti dvije velike kraste. Te povrede su mi bile znak da nešto moram načiniti, te sam je ponio u vojsku.

Uzmem, dakle, alkohola za dezinfekciju, i polijem po onom ugrizu. Sutradan, pročitam u Politici da u Beogradu i Zemunu ima slučajeva psećeg i mačijeg bjesnila. U kratkoj vijesti, ukraj stranice stoji i upozorenje svakome koga te životinje neizazvano ugrizu da se javi antirabičkoj stanici Infektivne klinike, i navedena je adresa i broj telefona. Zovnem taj broj, ljubazan muškarac mi kaže da ima slučajeva zaraženosti i da nijedan ugriz ne bi trebalo zanemariti. Predloži mi da donesem mačku na posmatranje i podvuče da je najpouzdanija pretraga izvršiti biopsiju takozvanog Amonova roga u mozgu mačke, što sam odmah odbio, jer bi tome prethodilo ubijanje životinje. Onda mi je preporučio da mačku odnesem u jednu od veterinarskih stanica, što sam prihvatio. Zatražio mi je da mu kažem svoje ime i prezime, adresu, te ime mačke. Koji dan nakon toga poštom sam dobio kovertu i u njoj ispunjen formular za pregled mačke. Gore je bilo moje ime i prezime, dolje ime mačke i motiv za pregled: ugriz, pa je pisalo sumnja na rabies. Odlučio sam da Anju odnesem u ambulantu na zemunskoj pijaci. To mi je najbliže, ima autobus koji me od kuće vozi do mjesta.

Ali se mačka izgubila. Otkako me ugrizla, nestala je. Februar je mjesec mačjeg parenja, bilo je jedino nadežno objašnjenje koje sam sedam dana davao sebi. Za to vrijeme me je čovjek iz antirabične službe zvao dvaput i pitao jesam li mačku odnio na pregled. Nisam, ne mogu je naći, kao da je u zemlju propala.

U nedjelju se pojavila, sedam dana nakon što me ugrizla, sva prpošna, ušla je za mnom uz stepenice i u sobu. Dao sam joj hrane i vode i ostavio joj posudu s pijeskom, pa je zatvorio u sobicu, da mi ne zbriše, dok ja budem na nekoj sjedeljci u Beogradu. Sa sjedeljke sam se vratio kasno, ušao u sobu i legao. Anja je bila na krevetu, pomirljiva i pokajna. Sutradan sam ustao rano, uzeo je u torbu, uzeo i onaj papir za pregled i krenuo na autobus 45. Tamo gdje sam stanovao polazna je stanica, te sam mogao sjesti, a mačkina glava je virila iz torbe na mom krilu. Đaci i radnici u autobusu bili su uglavnom blagonakloni prema životinji, dvije djevojčice su je htjele pomaziti, ja sam ih odgovorio od toga rekavši da će ih ugristi, jer je jako ljuta. Na trećoj stanici se autobus već napunio, a onda su ušla dva kontrolora. Onaj kod zadnjih vrata je vidjevši mačkinu glavu kako viri iz torbe, odmah viknuo da će mi sad naplatiti kaznu od 120 hiljada dinara zato što gradskim autobusom vozim mačku. Pri tome, meni samom nije ni zatražio voznu kartu, toliko ga je mačka razjarila. Nemam novaca da platim kaznu, kažem mu. On onda zatraži od mene ličnu kartu. Ni nju nisam imao kod sebe. Imaš, no ne daš, kaže, pa doda kako će autobus sa sve putnicima šofer odvesti do SUP-a, pa ću nadležnima tamo objasniti zašto vozim mačku javnim prevozom. Nećete vi mene nikamo voziti, kažem mu. Hoćemo, hoćemo, rekla su obojica kontrolora uglas. E nećete, nećete! A dobro, baš nam reci zašto nećemo, da i to čudo čujemo. A evo zašto nećete, drugovi kontrolori: zato što je ova mačka besna, zato što ja ovu mačku nosim na pregled u veterinarsku stanicu, zato što me ona ugrizla evo ovdje za ovaj dlan, vidite li ovu krastu, a ako ni meni ni ovoj krasti ne verujete, evo vam ovaj papir na kojem sve o tome piše, i ime moje i mačkino, i dijagnoza. Izvadim papir iz vjetrovke i dadnem na uvid. Muk, desetak sekundi, dok onaj razjareniji kontrolor čita nalog za privođenje mačke u antirabičku stanicu. Uto stane bus na stanici u Hercegovačkoj ulici, a putnici svi do jednoga izlete iz njega. Kontrolor mi vrati papir, pa rekne kolegi, ajmo pusti ga s milim bogom, može nas zaraziti, vidiš da nije čitav. Putnicima koji se spremaju da uđu, oni koji su iz busa izašli govore da ne ulaze, jer unutra ima čovek koji drži besnu mačku. Ipak je dvoje-troje ušlo. Šofer me tada zovne da priđem bliže. Priđem, on kaže, ama neka su svi zbrisali, đe da sad vozim ovoliki narod u miliciju, a i đe da u naše vrijeme u dvadesetome vijeku ima bijesnjeh mačaka. Šutim, da ne pogoršavam. Na sljedećoj stanici uđe dosta putnika, šofer me gleda u ogledalu i govori, e ovi su blaženi, ne znaju šta se ođe dogodilo.

Stignem na zemunsku pijacu, nađem veterinarsku stanicu. Unutra, mlađi čovjek s bradicom, sam, ima neki, ako me sjećanje ne vara, više žut nego bijel mantil, ima i flašu klekovače uza se. Dobro jutro, dobro jutro, kojim dobrom, evo kojim, pružim mu onaj papir. Spusti torbu, pusti mačku. Spustim i pustim. Odmah da ti kažem, ovo čeljade ne deluje besno, ali će ga moje gusarsko oko još omotriti. Nego, daj popij jednu kleku, imam debeo razlog da slavim. Ja ne pitam za razlog, čekam uključivanje gusarskog oka. Tu mi ruka gusarskog oka otvori i natoči čašicu, natoči i sebi. Dok sam mu pokazivao mačku, popio je četiri čašice. Pitao me je da li moja mačka lovi svoj rep, rekao sam kako nisam viđao da to čini. A je li ugrizla još nekoga? Ne znam, mene jeste, zato sam došao ovamo. Onda mi je rekao da odem u ćošak i da zovnem svoju mačku imenom. Ako se ‘odazove’, to jest ako se okrene ili krene ka meni, to je dobar znak. Odem u ćošak, on mačku drži u jednoj plastičnoj posudi: Anja, zovnem, Anja dotrči. Vidiš bre, mala puca od zdravlja! Ajd, živeli! Živeli, druže veterinaru!

1/1