>

novosti logo

Kolumne Kolumne

Pečeni mačak

‘U jednom času, valjda je to trebalo da bude glavna tačka, ustao je otac djevojke, i rekao Šilju nešto kao, e zete naš budući, sad ćemo iznijeti na trpezu naše tradicionalno jelo za ovakve prilike: to je pečeni mačak, kojega smo počeli toviti za tebe i našu šćer čim smo utanačili ovu svečanost…’

U zoru, oko četiri, uđe kod mene na recepciju hotela Park Bećo Kaplanović, čovjek sa žuljevima od šampanjaca. U jednoj ruci nosi četvrtastu kutiju u kojoj je flaša šampanjca, u drugoj plastičnu više vreću no vrećicu, punu šampanjskih čepova. Ova kutija je za tebe, a ova vreća je za moje šćeri, kaže. Ovo su pečurke iz Šampanje, za svaku od njih firme plaćaju po franak, neke po dva, a Taittinger plaća ove manje franak i po, a veće dva i po franka. Moje šćeri će ih razvrstati u kutije, ja ih poslati proizvođaču, a njih dvije će dobiti džeparac. Bećo je čepove šampanjskih boca zvao pečurkama.

Sjede, pa poče: ‘Čuj, žurio sam sinoć na posao, pa ti nisam stigao ispričati šta je trebalo da ti ispričam. Čuo sam tvoj razgovor za barom s ovim mladim kuharom Markom. On je u pravu: u selima oko Emmettena i oko Schüpfheima seljaci goje mačke i jedu ih. Ne samo to, nego ima mesara koji ti starog psa mogu pretvoriti u kobasice. To je nama odvratno i nepodnošljivo, a tebi dajem za pravo kad kažeš, pa kako nam je podnošljivo kad zakoljemo pa pojedemo kozu ili kravu koja nam je deset godina davala mlijeko i hranila nam djecu. Ili jare ili jagnje, za koje se djeca vežu do ludila, otac zakolje, pa nudi djeci da jedu to meso. Sve je to tako, no je i svijet takav. A ja sam i od drugih ljudi čuo ono što ti je Marko sinoć rekao: da ti iznese mačijeg mesa za ručak, a ti da ne znaš da je mačije, mislio bi da je zečije.

A da ti sad ispričam šta sve to može počinjeti kod našeg čoeka. Godina je 1974, možda peta, možda. Ja radim na Klewenalpu, znaš gdje je to, vidio si, poviše Beckenrieda. Na Klewenalp se, znaš i to, stiže ili žičarom ili pješice, drukče ne možeš. Tamo sam radio, na 1600 metara nadmorske visine, u restoranu Klewenalp, a sa mnom je radio i Miroslav Šiljegović, Bosanac, od Banjaluke, neđe ispod Kozare. Ja sam Šiljegoviću bio šef, on je bio konobar. Zvao sam ga Šiljo. Stanovali smo u istoj sobi, to se kod nas odavno zove cimeri. Posla preko glave, malo su ti dvije noge da svuda stigneš, malo i dvije ruke. Gosti su nam najčešće bili Talijani, fabrikanti stakla. U susjednom hotelu Alpstubli, sto metara od našega, bila je konobarica jedna Švajcarka. Zvala se Alice. Ljepotica. Zaljubi se moj Šiljo u nju, zaljubi se ona u Šilja, mahnitaju jedno za drugim. I dogovore se da se uzmu. I kaže to ona svojim roditeljima. Otac ni da čuje, da mu šćer ide tamo za nekog jugokonobara, ne dolazi u obzir. Povuci-potegni, potegni-povuci, popusti otac Švajcarac. Ali postavi uslov: da se njegova šćer vjenča sa Šiljom po katoličkom običaju. Šiljo kaže, ne dolazi obzir nikakvo crkveno vjenčanje. Bez toga, ništa od vjenčanja, kaže đevojkin ćaća. Povuci, potegni, potegni, povuci, popusti Šiljo: ako već mora crkveno, onda ima da bude pravoslavno! Opet povuci, opet potegni, sad popusti otac Švajcarac. I onda krenu da pripremaju vjenčanje i sve što uz to ide. A uz to ide i ono što se na njemačkom zove Verlobung, to je kod nas valjda vjeridba. Ona se pravi u đevojkinoj kući, u prisustvu njenih roditelja, rodbine, i naravno uz vjerenike. Možda se pravi i u prisustvu mladoženjinih roditelja, ali to u ovom slučaju nije bilo ostvarivo, jer su Šiljovi bili u Jugoslaviji.

I ode moj Šiljo na taj vjerenički ručak, bila je nedjelja, on je dobio slobodan dan, ja sam radio, u konobarenju nema subota i nedjelja. Taj ručak je bio u kući roditelja te djevojke, ta kuća je bila negdje na osami, između Emmettena i Seelisberga. Bilo je vrijeme proljetno, ni hladno ni toplo. Ja završio posao, i krenuo u svoju sobu. Kad nađem sobu otključanu! Pomislim, ili ja zaboravio da zaključam ili Šiljo. Kad ništa od toga: nađem Šilja kako leži na podu, koprca se kao oni što igraju tarantellu, i plače i jeca, ada ka da je sve pokopao!

Kad se malo smirio, ispričao mi je šta se dogodilo. Ručak je bio sav kakav je i red, pojelo se, popilo, razgovaralo malo. U jednom času, valjda je to trebalo da bude glavna tačka, ustao je otac djevojke, i rekao Šilju nešto kao, e zete naš budući, sad ćemo iznijeti na trpezu naše tradicionalno jelo za ovakve prilike: to je pečeni mačak, kojega smo počeli toviti za tebe i našu šćer čim smo utanačili ovu svečanost. I neko je tu donio pladanj i to pečenje na njemu. Šiljo je pomislio da nije dobro čuo pa je upitao, na svom nesigurnom njemačkom: mačak, pečen mačak? Mačak, mačak, rekli su mu, Kater, gebraten, gebacken, i tako.

Kako se Šiljo digao od toga stola i kako se dočepao izlaznih vrata, to ga nisam pitao, nije išlo da ga mučim. Opet je zajecao i zavapio: ‘Bećo, ako si mi pobogu brat, pomogni mi da odem iz ove zemlje. Što prije: čuo sam da imaš nekih prijatelja u Francuskoj, molim te, učini da odem tamo!’ Ja sam imao Vlada Vukčevića u Parizu, Titograđanina, prijatelja još iz vremena kad sam radio u hotelu Podgorica. Kažem Šilju, skoro u šali, da mi plati avionsku kartu do Pariza, da vidim Vukčevića, možda nešto bude. Kad sutradan, meni Šiljo donese povratnu avionsku kartu Zürich-Paris! Uzmem četiri slobodna dana, odem u Pariz, Vlado mi kaže, neka taj Bosanac dođe odmah, može početi da radi kao commis de range u restoranu Rasputin!

Vratim se na Klewenalp, kažem sve Šilju, a on, već sutradan, spakuje stvari u svoje staro tandrkalo Fiat 128, još je imao registraciju za stranca, onu s crvenom crtom, upali ga i ode za Francusku. I nikad se više nije vratio! Počeo je da tamo radi, u tom Rasputinu, a poslije nekog, kolikog vremena, ne znam, upoznao je novu djevojku. Ova je bila šćerka bogatog vlasnika mesarskog lanca. Oženio se njom i prešao da radi sa tim mesom. Ali je gazda ubrzo umro, pa je umrla i gazdarica, te je Šiljo sa svojom ženom preuzeo firmu. Bogat, kakav je već postao, preselio se u neku vilu, čuo sam da je bila ograđena velikim zidovima. Meni se nije javljao, često sam na njega mislio, i pomišljao kako ne ide uz njega i njegovu prirodu da se zatvara u te debele zidove. Da mi se tad javio, rekao bih mu, Šiljo, bolje ti je bilo da si pojeo onoga pečenog mačka no što si se opasao tolikim mesarama i tolikim duvarinama. Čuo sam od nekoga da je s tom ženom dobio sina, a da je ona umrla mlada. Eto, o onoj prvoj, čiji je otac ispekao onoga mačka za nesuđenog zeta, čuo sam da se pobrkala i pala u tešku tugu, dalje ne znam šta je bilo.’

Ovo mi je ovako pričao Bećo Kaplanović prije punih 30 godina. Nedavno sam bio u Podgorici, i čuo sam se s Bećom. Htio sam da odem do njega, da vidim tu uvalu Utjehu, u kojoj je napravio kuću, ali je zbog jakih kiša bio obustavljen promet, pa nisam otišao. Pročitao sam mu ovo što sam napisao. Rekao mi je da je sve tako kako sam mu pročitao. Ali, rekao je, ima još: danas je Šiljo vlasnik čuvenog kafea Flora u Parizu. I još jednog, možda još čuvenijeg, Closerie des lilas. Odem na internet, i vidim: to je ona ista Flora, u koju su svraćali Jarry, Sartre, Hemingway… Katalog gostiju, da se smrzneš. Dođem u Zagreb, i zovnem Beća. Bećo, htio sam da objavim sliku tvoga Šilja, ima ih na internetu dosta, ali za najbolje se traži 450 eura za objavljivanje. Eto, kaže Bećo, kad god hoću da kažem kako je bolje bilo da je Šiljo pojeo onoga mačka, ugrizem se za jezik, jer mi se učini da je bolje ispalo što ga nije. A sad kad si mi to rekao, čini mi se da je bolje bilo da ga je pojeo. Molim te, ako kojim čudom, stupiš s njime u kontakt, reci mu da ga je pozdravio Bećo i poručio mu neka otvori još jedan kafe i neka ga nazove ‘Mačak koji se puši’. U Parizu ima kafe ‘Pas koji puši’, neka ima i mačak koji se puši!

1/2