>

novosti logo

Kolumne Kolumne

Biljanini pritiskači

Olovni pritiskači mi i danas znaju doći u san. A kad ih se god budan sjetim, onda mi dođu pred oči i debeli slogovi otkucanih poglavlja pod njima. Biljana je bila veliki čitalac i veliki radnik. Tri romana, četiri drame, jedna zbirka stihova, jedna knjiga pisama četiriju žena o raspadu Jugoslavije

Gdje je god Biljana Jovanović stanovala, u njenoj su radnoj sobi ove stvari bile neprikosnovene: slika majke, pisaća mašina ‘Olimpija’, Kierkegaardove knjige ‘Ili-ili’ i ‘Strah i drhtanje’, te olovni pritiskači na svežnjima prekucanih stranica.

Riječ pritiskač je možda njena, možda moja, ne vjerujem da se to zove tako. Pritiskači su one polukugle od olova koje su slagari u štamparijama koristili za držanje listova na okupu, da se ne razlete. Dobila ih je bila desetak iz štamparije ‘Glas’, gdje je godinama radila korekture za prelom ‘Književnih novina’. Ti pritiskači mi i danas znaju doći u san. A kad ih se god budan sjetim, onda mi dođu pred oči i debeli slogovi otkucanih poglavlja pod njima. Biljana je bila veliki čitalac i veliki radnik. Tri romana, četiri drame, jedna zbirka stihova, jedna knjiga pisama četiriju žena o raspadu Jugoslavije.

O Biljani je nekoliko ljudi reklo i napisalo da je bila najslobodniji mogući čovjek, buntovnica i tako dalje. Takve su tvrdnje dobre za diskusiju. Bez slobode nema velike umjetnosti. Bila je nepotkupljiva usmena i pismena kritičarka svega postojećeg. Nije bila apologeta, bila je daleka svakom konformiranju. Nije štedila nikoga, nije ni mene. Za ovo potonje nudim jednu potvrdu, njeno pismo od 22. decembra 1982:

Dragi Sinane,

Već si bio otputovao, kada mi je do ruku došla Književna reč. I onaj tvoj tekst tamo! Iako ti je A. rekao, Vasko P. nije Bog, tekst je ispao po tonu, ne po rezonu bogopoštujući, nažalost! Nikada mi se nije dopadala praksa da se živim pesnicima posvećuju stranice, domovi, institucije, kao da su već počivši! Najpre to je neukusno. Zatim, ti živi bogovi, raznim napisima postanu bogovi, i posle je uzaman tvrditi suprotno. Šta je bilo sa Desankom M! Proglašena je najvećom pesnikinjom! I zalud će mnogo njih tvrditi da to nije tako. Stvar ostaje; i ni makac. Tako se utvrđuju lažne vrednosti. Ajde što je to tako u istoriji s političarima – jasno je, takav soj je u pitanju i ljudi i stvari, ali kad se o umetnosti radi! Ne kažem da je V. P. isto što i D. M. (bolji je svakako) ali isti je postupak u pitanju. Zamena reda ‘stvari’…

Primjera za njenu strogost, za obavezivanje na iskrenost mogao bih navesti dosta. Ovaj mi se čini posve zabavan. Jedne nedjelje oko podneva, bila je kasna jesen, svratim do nje, s plastičnom vrećom u kojoj su bile kopačke. Bio sam se tek vratio iz Italije i toga dana je trebalo da igram za svoj klub Milutinac iz Zemuna utakmicu protiv Železničara, na igralištu u Bari Veneciji. Šta ti je u toj kesi, pita me. Kopačke, velim. Da vidim kopačke. Pokažem joj. A što su tako zemljave i prašnjave, što ih nisi očistio? Znaš, velim, to su zemlja i prašina iz Rima, igrao sam neki dan ondje – pa joj opišem zemljano igralište unutar zidova crkve svete Konstance, stvarno je to bila zemlja od zemlje odande – pa mi žao, velim, da obrišem tu prašinu rimsku. Ona se sva raznježi: ‘Oprošteno ti je, Gudževiću!’

>Poslije utakmice svratim opet do nje. Ona još s vrata vikne: ‘Sine, odmah da si mi rekao, jesi li slagao za onu prašinu rimsku! Razmislila sam, sumnjiv si mi: nemoj da ti je to izgovor za današnje blato iz Bare Venecije, pa ti se baš zgodno našlo da ti se poklopi e da ga mesiš s rimskom prašinom!’

Mnogo smo puta morali utvrditi kako smo kardinalno različiti. Imali smo posve različit književni ukus. (Jedne noći, u Berlinu, složili smo se kako ne bi bilo loše između nas razmjestiti nešto kao ‘estetičke plave šljemove’.) Kad sam ja bio u epskoj fazi, ona je bila u epigramatskoj, ja hvalim barok, ona modernu, ja Petrarku ona Boccaccia, ja za Goethea ona za Hölderlina, ja za Pascolija ona za Pasolinija. Zgražavala se nad mojim igranjem fudbala i odlaženjem na stadione. No, svemu tome uprkos, ovakvih pisama kao ovo od 20. septembra 1983. dobijao sam od nje često i redovno.

Dragi Sinane,

ja zbilja ne znam kud si ti to iščezao! Od onoga dana kad si se javio

telefonom, ja sam te nazivala više ni prebrojati ne mogu – ni traga ni

glasa od tebe, zovem u ponoć, u dva u tri, preko dana – ništa…

Poslala sam ti jedno pismo na Timočku 9, Zemun. Bože, valjda si ga

dobio.

Ono iz Slovenije te možda čeka.

Ovo kucam i za Grab i za Timočku, pa da vidimo, jedno mora stići.

Nemam ti šta javiti! Bogati, uželela sam te se, ajde pojavi se, bani, javi

se.

Radim – mučim se, razume se, ni ne može drugačije. Eto!

Voli te Biljana

Sličnih svojih pisama njoj ja, naravno, nemam, ne znam ni je li se koje gdje u njenim papirima sačuvalo, no znam da ih je bilo barem koliko i njenih.

U moje važne uspomene na Biljanu ide i jedno njeno pismo (potpisano, doduše, još i imenom Maruše Krese, ali se vidi da je Biljanino) objavljeno u knjizi pisama ‘Vjetar ide na jug i obrće se na sjever’. Da ga pročitam vuče me ne samo sadržina njegova već i tri datuma u kojima je pisano: Berlin, 11, 12, 13. marta 1992. s naznakom ‘Parizu i Beogradu’, to jeste Radi Iveković i Radi Lazić, suautoricama knjige:

Drage Rado i Rado,

Sinan, Maruša i ja smo iz bolnice u Istočnom Berlinu – doveli kući Sanju

s bebama, Aljom i Zenom. Alja je po kćerki Marine Cvetajeve. Sećate li

se Aljinih molitvi pred spavanje iz ‘Oktobra u vagonu’?

Nekakav pravnik je, tamo, u bolnici Sinana ubeđivao da decu ‘zapiše’

kao Hrvate, ‘bolje je’. A zapravo su to ‘deca od Mletaka’ usred

Germanije i sasvim blizu Prager Strasse, tamo je stanovala, nekad,

davno Marina Ivanovna Cvetajeva.

U Süd-Ost-u smo imali promociju Civilnog pokreta otpora: Jugovići su

se redom upisivali…

Ovde duva jedan apsolutno neverovatan vetar, ‘strašan i jak i brz’, a

tamo?

U Bamberger Strasse 51, uglavnom danju spavamo, a noću pričamo…

U Heilbronner Strasse 13, sićušne bebice i srećni roditelji spavaju i bdiju,

jedu i bdiju…

A vetar kao zmaj! Šiba kroz Prager Strasse (bez broja).

Sanja, životna drugarica moja, neće nikada zaboraviti te dane marta 1992, ne samo zbog svoga izlaska iz porodilišta u Lichtenbergu i dolaska u naš tadašnji stan, u potkrovlju na Heilbronner Strasse 13, u Schönebergu, već i zbog riječi koje je i njoj i meni Biljana uputila dok je jedne večeri iz krevetića uzimala u ruke čas jedno čas drugo od naših blizanaca: ‘Dajte mi jedno dete! Da ga odgojim ja.’

A jedanaesti mart je i datum kad je Biljana otišla s ovoga svijeta. Četiri godine kasnije, 1996, u kliničkom centru u Ljubljani. Od recidiva tumora na mozgu, znanog pod imenom astrocitom. Od toga pritiskača mozga obolijeva šest od sto hiljada glava. U Ljubljani je ležala nepomična, činilo se da i ne čuje. Rastko Močnik, muž njen, bio je stalno uz nju. Nekoliko dana prije smrti posjetili smo je Sanja i ja s djecom. Kad ju je vidio kako leži, naš sin Zeno viknuo je: ‘Biljana, ja ću sad tebi dati injekciju u guzu i ti ćeš ozdraviti!’ Toga trenutka su se Biljanina usta razvukla u jedinstven osmijeh i oči okrenule onamo odakle je dolazio glasić. Rastko mi je poslije rekao da je to bio jedini Biljanin osmijeh za vrijeme posljednjega bolničkog boravka.

Kad razmišljam o tome kako da negdje lirski udomim Biljanu (a da ne budem previše patetičan, zgražala se patetike!) onda me najčešće odvuče ona grčka legenda prema kojoj stari mornar, čiju lađu na otvorenu moru zaustavi mahnita neman Gorgona, i koji, na njeno pitanje o tome da li je živ još kralj Aleksandar Makedonski, daje odgovor: ‘Živ je i još kraljuje!’ Eto, da me, dakle, kakva današnja Gorgona zaustavi, ja bih odgovorio da je Biljana živa i da još kraljuje u mom životu, i dvadeset godina nakon što je otišla u kraljevstvo sjenki.

1/1