>

novosti logo

Piše Saša Ilić

Blatno runo

Premijer Srbije, koji je nedavno zajedno sa udovicom Borislava Pekića otkrio spomenik ovom velikom piscu, nikada nije imao dodirnih tačaka sa tradicijom demokratije kakvu je zagovarao Pekić

Kakva je to demokratija koja me zeza ceo dan! – uzviknuo je policajac na martovskim demonstracijama 1991, pre nego što je počeo da batina pisca Borislava Pekića, tada potpredsednika Demokratske stranke. Ovu je rečenicu, kao sećanje na te demonstracije opozicije, zapisao Pekić u svom kratkom eseju ‘Nostalgija i batine’. Naime, prilikom prvog udarca koji je ga je pogodio u nogu, Pekića je osim bola sustigla i epifanija jednog ranijeg sukoba sa specijalnom policijom 1949., kada ga je islednik udario u istu tu nogu. Zbog takvog ukrštanja bola i pamćenja, Pekić nije ni mogao da registruje ostale udarce koji su usledili. A bilo ih je. Tučnjava je trajala kratko, zabeležio je pisac ‘Zlatnog runa’, nakon čega su se prebijeni opozicionari odvukli do Doma omladine kako bi rezimirali stanje poraza pred militarističkim formacijama Slobodana Miloševića i njegovih političkih satelita. Pekić je u tom trenutku imao šezdeset i jednu godinu, bogat književni opus iza sebe i svega godinu dana na raspolaganju do kraja života.

U Srbiji je kao javni intelektualac i pisac uživao ugled kod uskog kruga ljudi, što se pokazalo i na izborima iste te godine, na kojima je u izbornoj jedinici Rakovica izgubio od Vojislava Šešelja. Ideološke pozicije Pekića i Šešelja u tom trenutku bile su dijametralno suprotne: s jedne strane Evropa, s druge Velika Srbija. Pekić je video državu kao ozbiljnu zajednicu građana, dok ju je Šešelj video kao antievropsku zajednicu velikosrba ujedinjenih protiv manjina i suseda. Pekić je kritiku (čak najbolje) vlasti video kao neophodnu dimenziju demokratskog života, dok ju je Šešelj smatrao izdajom, dostojnom svake represije. Naposletku, dok je Pekić smatrao medije demokratskim korektivom vlasti, Šešelj je tretirao medije i novinare kao stoku koju treba tući i progoniti.

Današnji premijer Srbije i koordinator svih službi bezbednosti Aleksandar Vučić, koji je pre nekoliko dana na Cvetnom trgu u Beogradu zajedno sa Pekićevom udovicom otkrio spomenik ovom velikom piscu, nikada nije imao dodirnih tačaka sa tradicijom demokratije kakvu je zagovarao Borislav Pekić. Naprotiv, oduvek ju je mrzeo, dok su mu danas najbliži stavovi onog policajca koji je demokratiju video kao nužno zlo, koje ne sme biti na snazi tokom 24 časa.

Za službenu aproprijaciju Pekićevog lika i dela premijer Vučić je na početku svoje predizborne kampanje obezbedio nekoliko važnih preduslova, bez kojih bi takav čin bio gotovo nemoguć. Pre svega, pridobio je poverenje udovice Ljiljane Pekić zainteresovane za neprestano potvrđivanje besmrtnosti svog pokojnog supruga. Brončani odlivak u sedećem položaju, postavljen nedaleko Gimnazije koju je Pekić pohađao, za nju je već bio garant večnosti. Vučić joj je to i dao, angažujući nekoliko državnih firmi da se finansijski aktiviraju u okviru ovog projekta. Sledeća komponenta vučićevskog mehanizma zahtevala je neku respektabilnu javnu ličnost iz sveta kulture i književnosti, koja bi rekla nekoliko reči o piscu, spomeniku i nacionalnom kanonu u koji se preko ovog obeležja Pekić javno upisao. Tu ulogu je odigrao višestruki NIN-ov laureat Dragan Velikić, koji je pozvao javnost da se okane ‘idolopoklonstva i mrmljanja opštih mantri’ i da se okrene Pekićevom spomeniku kao podsećanju na ‘jednu nepokolebljivu individualnost i slobodu misli’. Naposletku, važan je i predizborni tajming čitavog događaja, koji je kao idealni publikum okupio penzionere iz naprednjačkog kluba, kojima su podeljene ruže, kako za Pekića, tako i za premijera.

Bilo je dirljivo slušati Vučićev poučak o patriotizmu, koji je održao pred spomenikom ‘velikom Bori’. Familijarizacija u ophođenju je premijerova specijalnost: služi širenju naprednjačkog srodstva po rodoljublju, od kog nema boljeg goriva u političkoj kampanji

Bilo je dirljivo slušati Vučićev poučak o patriotizmu, koji je održao pred spomenikom ‘velikom Bori’. Familijarizacija u ophođenju je premijerova specijalnost, bilo da se obraća stranačkom kolegi Bati Gašiću, ili nestranačkom kolegi Bori Pekiću. Funkcija je ista, širenje naprednjačkog srodstva po rodoljublju, od kog nema boljeg goriva u političkoj kampanji. Iako je pročitao tekst sa Wikipedije, pobrojavši sva važnija Pekićeva dela, kao i neizostavni komentar Borislava Mihajlovića Mihiza, Vučić je ipak pokazao da od ovog pisca, kog ‘mnogo voli i ceni’, nije naučio ništa osim onog što je i pre znao: Srbija nije kriva ni za šta, ona se voli i njoj se klanja, za nju se radi bezrezervno. Ukratko, premijerov govor, ako se izuzme stranački program (bolne reforme i hodanje pravo ka Evropi?!) koji je referisao spomeniku, neodoljivo je podsećao na ‘Otadžbinu’ Đure Jakšića (sredina XIX veka), začinjenu naprednjačkim romantičarskim toposom o Evropi. Onoliko koliko Jakšić formacijski prethodni Pekiću, toliko Vučić otprilike kasni za aktuelnim političkom stvarnošću Evrope. U tom smislu, ni njegovo razumevanje demokratije nije odmaklo daleko od onog ‘zezanja po ceo dan’, koje je Pekića koštalo batina u danima njegove istinske borbe za demokratizaciju Srbije.

Naposletku, cela ova farsa o dugom putovanju u Jevropu sa srpskom dušom i korenjem, plasirala je u javnost i ponovljenu mantru o korumpiranoj Demokratskoj stranci koja je, eto, bila dvadeset dve godine na vlasti na Vračaru, a da za to vreme nije uspela da se ‘oduži svom osnivaču’. Pa kad to nije mogla ona u svoje ime, onda će Vučić u ime Srbije, jer niko bolje od njega ne razume šta Srbiju tišti i kome je ostala dužna. Naravno, sve se to notira na političkom računu Srpske napredne stranke pred izbore. Važno je da je šamar demokratama raspaljen posred lica, kako je to izjavila udovica Ljiljana Pekić kada su je pitali zašto je sve to napravila sa SNS-om.

Ovakvi šamari umeju da budu bolni. Neretko, mogu da probude i nostalgiju. Naročito kada se i armija bivših korisnika fondova Demokratske stranke, što bivših funkcionera, što saputnika i saradnika, odluči da u javnosti horski ponavlja naprednjačku floskulu o propalom DS-u, koji nije bio sposoban ni Pekiću da se oduži. Šta bi se od njega još moglo očekivati u pijanom posrtanju na putu ka Briselu. To je zapravo jedini pravi politički postament koji je Vučić perfidno podmetnuo Pekićevoj skulpturi. Strašno je teško, sedeći na takvoj podlozi punoj eksera, dočekati večnost.

1/1