Gledajući s distance, dojam stanja društva u Srbiji lavira od statusa prividne statičnosti mizanscene do slutnje skore točke preokreta što će donijeti... tko zna što, ne znamo je li tu mjesto upitniku ili točki. O tome razgovaramo sa Sašom Ćirićem, jednim od najupućenijih književnih kritičara na Balkanu, i novinarom na Radio Beogradu 2, u trenutku kad izgleda da je Vučićev "svenarodni skup" doživio debakl.
Uzalud zbor ćacija iz vučićevske vlasti i ćacija iz prekodrinske opozicije, koji su došli kao pratnja Milorada Dodika. Pljesak Vučiću je bio mlak, to se ne da medijski sakriti. Što sve to znači? Ako je Vučićeva korumpirana svita shvatila da od njega više nema koristi, onda je zbilja kraj? Riješit će ga se "njegovi"?
U Srbiji je rašireno uverenje da će Vučić pasti s vlasti (nenamerna rima), samo se ne zna tačno kada i kako. Problem je u ovome kako. Demokratski poredak u nekom bazičnom smislu podrazumeva i omogućava mirnu smenu vlasti. Ako je Srbija nešto postigla posle pada Miloševića, a pad je bio buran i na granici dugotrajnih sukoba širih razmera, to su tranziciono podnošljivi izborni uslovi i mirna smenjivost vlasti nakon izbora. Vučićeva autokratija, koja se od 2013. ubrzano razvijala, temeljno je to poništila. Ponovo je jaka bojazan od represije vlasti prema učesnicima studentskih i građanskih protesta, i ta je bojazan racionalna. Vučić ne pokazuje nikakve namere da prihvati ijedno kompromisno rešenje zato što mu to deluje kao priznanje poraza, odnosno pristanak na postepen silazak sa vlasti. To za članove tog režima takođe znači lišavanje slobode, pokretanje istražnih postupaka i verovatno oduzimanje nelegalno stečene dobiti i imovine. Zato vlastima ne pada na pamet da prihvate kompromisnu ideju tzv. Prelazne ili Ekspertske vlade, koju je opozicija predložila a deo studenata u protestu prihvatio (deo nije). Prelazna vlada treba da pripremi koliko-toliko prihvatljive i fer uslove za izbore u roku od nekoliko meseci do pola godine.
Ali kakvu je ulogu odigrao Vučićev kontramiting?
Evidentni debakl koji je Vučić doživeo na svom "kontramitingu" (koji je kontra onom građanskom od 15. marta, na kome se po konzervativnim procenama okupilo oko 300 hiljada ljudi, dakle nikad više ikada), njemu i nije toliko bitan, iako ga je evidentno jako razočarao, od broja dovedenih ljudi do više nego mlake podrške i ljubavi koju su mu ukazali. Uloga njegovog kontramitinga bila je da bude jedan u nizu poteza vlasti koji će odugovlačiti rešenje krize i razvodnjavati proteste, a tome služi i izbor nove marionetske Vlade sa nepoznatim endokrinologom na mestu premijera. Vučić je u najtežoj situaciji otkako je ovih 12 godina na vlasti: s jedne strane ne sme da koristi nasilje prema demonstrantima, iako ga na to navodi njegova ratnohuškačka ćud, jer bi ga takav potez istog trenutka skinuo s vlasti i to na nelep način, a s druge strane ne pristaje ni na jedan predlog koji nužno znači da se odriče od gotovo apsolutne vlasti koju je antiustavno uzurpirao. Uloga "njegovih" u njegovom rušenju je za sada mutna, zato što su saizvršioci kriminala i otimanja države, a nezgodno im je što na mestu alternative i nemaju nikoga ko bi im prodao indulgenciju, opozicija je slaba a studenti nemaju personalizovane lidere.
Vučić ne pokazuje nikakve namere da prihvati ijedno kompromisno rešenje zato što mu to deluje kao priznanje poraza, odnosno pristanak na postepen silazak sa vlasti. To za članove tog režima takođe znači lišavanje slobode, pokretanje istražnih postupaka i verovatno oduzimanje nelegalno stečene dobiti i imovine
Širokogrudi autokrata
Koncept aktualne Srbije kao "otete države u terminalnoj fazi", kako je Saša Ilić rekao u vašoj radijskoj emisiji, lako shvaća svatko izvan Srbije. Ili, kako je na Peščaniku napisao Branislav Jakovljević: "Kada u političkoj akciji aktivno učestvuje oko tri i po posto stanovništva, proces promjene postaje nezaustavljiv." Međutim, sukob između društva i države ima kompliciran politički status. Tko su i jesu li čemu subjekti političke opozicije? Ili, ako je promašeno razgovarati u terminima političkih konvencija pri složenim uvjetima "otete države", kako onda?
U Srbiji je sve vreme opozicija na meti tabloida i režimskih medija sa nacionalnom frekvencijom, odsečena od javnosti i svojih birača. Životari bez finansijera, a skoro i bez međunarodne podrške, budući da je Vučić po trampovskom transakcionom modelu potkupio evropske države da zažmure na ubijanje demokratije u Srbiji: Nemcima i britanskoj firmi Rio Tinto je obećao kopanje litijuma, Francuzima je dao aerodrom i naručio "rafale" (i to nove, a ne polovne kao Hrvatska), Kini je predao rudnike i puteve, sumnjivim Arapima dao da grade "Beograd na vodi", Zapadu isporučio skoro zaokruženu kosovsku nezavisnost. Pa ko bi imao nešto protiv tako širokogrudog vladara, iako je autokrata ili čak tiranin? Jer, budimo malo cinični, za razliku od Putina bar nije pokrenuo rat, iako je njegova politika prema Republici Srpskoj i Crnoj Gori dvolična i vodi izazivanju regionalne nestabilnosti.
Tako da u zbiru, iako slaba, opozicija jeste politički faktor i biće neizbežna u sprovođenju razvlašćivanja Vučićeve autokratije. Istina, kad se to desi, u narednom koraku moraće da se dodatno ideološki profiliše i dokaže biračima. Predviđa se mogućnost da se na antiautoritarnoj opozicionoj strani formiraju i novi pokreti od učesnika protesta, pokreta stručnjaka Proglas i lokalnih inicijativa i udruženja.
Plenumska demokratija, na kojoj insistiraju studenti, i koju su svesrdno podržali levi intelektualci, recimo Boris Buden, nešto je što za sada daje neočekivano dobre rezultate, jer su se građani odazvali i održavaju zborove po svojim mestima. Naravno, legitimitet plenuma ili zborova je upitan: učestvuje manji postotak stanovništva i nisu legalni. Ipak suštinsko je pitanje mogu li biti korektiv postojećem sistemu liberalne demokratije i parlamentarizma ili čak njegova zamena. Nisam u stanju da gledam toliko daleko, a ne drma me ni utopijska groznica, pa oprezno kažem da u ovoj situaciji razvlašćivanja autokrate imaju svoju pozitivnu ulogu. Ajde, neka bude otvoreno pitanje, da li mogu da predstavljaju pravu alternativnu političkom sistemu na koji smo navikli. Nekako je logično da je većina skeptična, kao i uvek kad se pojavi mogućnost nečeg sasvim novog i nepredvidljivog.
Ima nešto duboko tautološki u sadašnjim studentskih zahtevima: sve to što oni traže podrazumeva se i upisano je u pojam zakona i pravne države. Kao što ima nečeg bizarnog, pa i perverznog u ćutanju Evropske unije na ove proteste, budući da demonstranti od srpske vlasti traže apsolutno isto što i Unija od Srbije
Bili ste jedan od pokretača i predvodnika protesta u 1990-ima: ima li sličnosti s današnjima?
Sličnosti između protesta 90-ih i danas su neočekivane i jake: i onda i sada se zazivao sistem, tada da se uspostavi, danas da se poštuje – da se poštuju zakoni i ovlašćenja, da institucije rade ono za šta su nadležne, da korumpirani budu procesuirani i u fer pravosudnom postupku kažnjeni. Ima nešto duboko tautološki u sadašnjim studentskih zahtevima: sve to što oni traže podrazumeva se i upisano je u pojam zakona i pravne države. Kao što ima nečeg bizarnog, pa i perverznog u ćutanju Evropske unije na ove proteste, budući da demonstranti od srpske vlasti traže apsolutno isto što i Unija od Srbije.
Studenti u Srbiji danas deluju kao podmladak Evropske unije, kao čudnovati putnici kroz vreme koji su se vratili u zlatno doba entuzijazma evropskog ujedinjenja i traže da sistem liberalne demokratije funkcioniše. Ne mogu da kažem ni da su naivni ni kratkovidi, čak ni utopijski nastrojeni; jednostavno su u epohalnom raskoraku i predstavljaju kontrapunkt populizmu, neoimperijalizmu i prvim koracima razgradnje demokratije koje vidimo u SAD-u. S druge strane, njihovo pozivanje na neposrednu participaciju u politici kroz plenume i zborove vidim kao nastavak politike buđenja običnog sveta iz dremeža ili prvo veliko osvešćivanje onog dela stanovništva koji nije shvatio da se mogućnost da utiče na svoju zemlju ne svodi na glasanje jednom u četiri godine na izborima. Studentska pobuna je subverzivna, a ustavotvorna, edukativna, a možda i anticipativna.
Strepi se, razume se, od toga da vlast upotrebi nasilje, zavede diktaturu ili izazove građanski rat. U strahu su zaista velike oči, ali ponekad te oči vide jasno jednu realno moguću budućnost. Iskreno, ne verujem u masovne sukobe i veliko nasilje vlasti, ali može se očekivati pojačana represija.
Kako ste se vi na protestima osjećali devedesetih, a kako sada?
Pa devedesetih sam bio mlad, 21 godina, i baš me bilo briga (verovatno kao i studente sada), šta zna dete šta je dvesta kila, stavi na rame pa nosi, kako kaže novokomponovana izreka. I tada su nas plašili specijalcima i nasiljem vlasti, ali sada je ozbiljnija situacija i sadašnji studenti nose veći teret na leđima jer su sami: opozicija je slaba a Evropa ih ne podržava. Ali imaju nepodeljenu podršku građana i iz najmanjih mesta, znatno veću nego vlast. Poenta je da tu podršku treba operacionalizovati i naterati vlast da ispuni studentske zahteve, čime bi sebe demisionirala. Deluje kao kvadratura kruga, ali ne mora da bude. Na studentskoj strani su pravda, upornost, energija i vreme (iako ne beskonačno), a vlast ne sme da koristi nasilje. Mada će pre ili kasnije poseći za njim, jer je takva radikalska priroda, kao u onom vicu o škorpiji koja moli žabu da je prenese na drugu stranu reke i obećava joj da je neće ubosti, jer će oboje završiti na dnu. Znamo kraj te priče i njeno naravoučenije.
Mislim da se broj onih kojima je region matična scena sve više širi i u Hrvatskoj. U Srbiji se to uvek podrazumevalo, da je to zajednička scena, a najvećim delom i u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori
Otvoreno pismo
Odjeknulo je vaše protestno Otvoreno pismo koje ste, kao urednik i voditelj emisije "Oko Balkana" na Radio Beogradu 2 krajem ožujka napisali Uređivačkom kolegiju RTS-a. Koliko znamo, ima vas više od stotinu radnika s radija i televizije, koji ste protiv upravljačke strukture RTS-a. Kakva je situacija?
Iako Urednički kolegijum RTS-a ne želi da otkrije ko ga čini – što je fascinantno da niko ne zna ko upravlja medijskom kućom od najvećeg značaja u Srbiji – oni se ponašaju kao neka tampon zona između vlasti i demonstranata, opozicije i, kako kažu, dela zaposlenih, misleći na nas u protestu, iako ja verujem da taj deo zaposlenih predstavlja većinu zaposlenih, što glasnu, što tihu većinu. Stepen represije u kući nije veliki, za sada, iako je bilo i ima pritisaka, ali svima je jasno da kad se protest završi i vlast padne niko od tih urednika neće zadržati svoje pozicije, a nadam se da će svi oni odgovarati ne samo pred sudom svoje savesti. Trenutna situacija je takva da je već nedelju dana RTS blokiran, tačnije zgrada televizije, i da se vesti i program emituju sa nepoznate lokacije. U širem smislu, čeka se rasplet, a RTS je deo te slagalice koju ne može sam da reši.
Kako biste, kao nedvojbeno jedan od najupućenijih književnih kritičara postjugoslavenskog i šire regionalnog prostora, pokušali skicirati elemente za opis tog literarnog polja? Ili "scene", ako njezinoj heterogenosti posljednjih 10 do 20 godina vidite motive sličnosti u registru generacijski baždarenih i/ili autorskih (tematskih, žanrovskih, stilskih) preokupacija?
Hvala na ovom pridevu "nedvojbeno" koji ste stavili uz moje iskustvo postjugoslovenskog kritičara i intervjuera. Srećom nikada nisam bio jedini, a mislim da se broj onih kojima je region matična scena sve više širi i u Hrvatskoj. U Srbiji se to uvek podrazumevalo, da je to zajednička scena, a najvećim delom i u BiH i u Crnoj Gori. U Hrvatskoj desni deo scene, kao i zvanične institucije kada je HDZ na vlasti (iako i tu ima bitnih razlika u zavisnosti od toga koji i kakav je HDZ trenutno na vlasti), iz svojih ideoloških i finansijskih interesa rade na tome da zidovi prema Srbiji i Jugoslaviji stoje i dalje čvrsto i da budu što viši i teže premostivi.
Mada, ako krenemo od odnosa pisaca prema Jugoslaviji, to zapravo nikada nije bila naročito značajna tema za preovlađujući broj njih ni u jednoj od postjugoslovenskih scena, za razliku od ratova iz 90-ih, što nije isti fenomen. Ratovi su kao tema egzistencijalno konstitutivna za sve nas koji smo ih na ovaj ili onaj način preživeli, posebno za one koji su bili prinuđeni da postanu takozvane izbeglice ili da izgube člana porodice. Možda se to najjasnije vidi u savremenoj bosansko-hercegovačkoj književnosti, evo na primeru srednje i mlađe generacije hercegovačkih autora i autorki, od Almina Kaplana, Adnana Repeše, Elvedina Nezirovića, Namika Kabila do Senke Marić, Magdalene Blažević, Srđana Gavrilovića ili Silvane Marijanović. Rat je neizbežna konstanta zato što je deo lične i kolektivne traume, bildungs i istorijskog narativa, deo aktuelnog medijskog i političkog diskursa koji ne vodi ka kompromisu, već očuvanju podela i tenzija u društvu i otuda književnost, bilo kao lično svedočanstvo, bilo kao složeniji narativni konstrukt deluje kao kontrapunkt ovim malicioznim simplifikacijama. Naravno, i tu postoje mlađi autori koji žele da pokažu da života ima i posle 90-ih, nakon njih i možda i nezavisno od njih, kakvi su Amila Kahrović Posavljak ili Benjamin Bajramović, mada i u toj generaciji koja se rata ne seća ili je rođena nakon njega ima onih koji svesno participiraju u kulturi sećanja na 90-e, kakav je Haris Imamović.
Autori i autorke se razvijaju više shodno zahtevima vlastite poetike nego po nekim generacijskim ili epohalnim peternima, uzeli tu, ne znam, Basaru i Velikića, koji su jedini preostali posle Albaharija, Radoslava Petkovića u Srbiji – eto, ovih dana je preminuo i Filip David – ili sa druge strane Jergovića, Kristijana Novaka, Roberta Perišića, Ferića...
Uz taj stalni transfer iz poezije u prozu i naravno roman – jer je to i dalje izdavački, medijski i čitalački imperativ i mesto moći u književnosti – primećujem da su česti oblici takozvane autofikcije kod onih koji počinju, što je ranije više bio slučaj kod zrelijih autora. Književna eksploatacije vlastite biografije je u prvom redu, a manje se vodi računa o formi, stilu i poetici, odnosno postupcima, figurama, inovaciji i eksperimentu. Utoliko je onda prijatnije kada se pojavi knjiga kao "ja se zovem lidija deduš", apartni romani Vuka Vukovića i angažovana knjiga priča "Posijecite visoko drveće" Nikole Nikolića u Crnoj Gori, knjiga poezije "Reci vatra" Selme Asotić, proza Marijane Čanak, posebno njena knjiga priča "Put od crvene cigle", duhovita rimovana poezija Ivančice Đerić, poezija slovenačke pesnikinje Nine Dragičević ili Bojana Vasića i Dragana Boškovića iz Srbije... Pominjem kao ilustraciju neke naslove iz poslednje dve godine autora mlađe srednje generacije.
Što je za vas, kao profesionalca svoga posla, ali i privatno, tema od najvećeg i najznačajnijeg interesa, i zašto?
Profesionalno, tema od najvećeg interesa je, krupno rečeno, sudbina medija, i to svih, od štampanih do elektronskih, i to ne u nedemokratijama gde se sistematski i brutalno guše ili prekodiraju da igraju ulogu neutralnog činioca, a zapravo provladinog dekora, već tamo gde se i demokratija nalazi pod udarima populizma. Samim tim me zanima i sudbina demokratije i mogućnost da se društvo oblikuje u skladu sa politikama društvene solidarnosti i zapadnog vraćanja svog duga zemljama koje su ranije kolonizovali i eksploatisali.
Dakle, mogu li mediji opstati kao slobodni, stručni, finansijski samoodrživi i kritički orijentisani, i to pitanje važi jednako za javne servise, kao i za korporativne medije. Drugo je može li (zapadna) demokratija ne samo opstati, nego evoluirati u nešto progresivnije i humanije nego što je desničarski fantazam samoizolovane tvrđave koja proteruje imigrante, širi strah prema strancima i obnavlja stara istorijska neprijateljstva, dok sa Trampom inicira i nove apsurdne konflikte.
Privatno, to su egzistencijalna pitanja krize srednjih godina, a čini se da srednje godine i ne idu bez te sintagme koja uključuje pojam krize; pitanja bliskosti i usamljenosti koja su takođe dijalektički povezana, pitanje autentičnog i kreativnog života, a ne tek robovanje biologiji, zdravlju i radnim obavezama. Zašto ove teme? Jer su aktuelne, veoma neugodne i nemaju rešenja, posebno ne ona koja obećavaju bajkovit happy end.
